Dramaticna je i sama cinjenica da gradjanin, kao pojedinac, oseca egzistencijalnu vaznost prava glasa i svog izbornog prava da utice na pravac kretanja vlasti i drustva

Dakako, umesto nas i bez nas niko sa strane, pa ni najveca vojna sila, ne moze da valjano resi nase probleme. Srbija je, dakle, danas onaj mitski Rodos, gde zivi Srbi, kao gradjani Srbije, a ne kao »nebeski narod«, treba da pokazu koliko mogu da skoce, napokon i preko praga parlamentarizma

Nebojsa Popov

Neobicni dogadjaji istu neobicne reci. Ako hocemo da razumemo dva tako razlicita toka dogadjanja u jednom narodu kao sto su ona ratna, koja teku u znaku memento mori, i ova sadasnja, proteste gradjana Beograda i na desetine drugih gradova Srbije, koji teku u znaku memento vivere, onda se obelezja drame i komedije naprosto preplicu i traze zajednicki izraz. U oba slucaja, dabome, nije na delu citav narod (svi Srbi ili, kako to vole da kazu nacionalisti, »vaskoliko srpstvo«). Takodje, nije rec o prirodnim pojavama koje bi, zbog mehanizama jednostavnije kauzalnosti, lakse mogli da razumemo i objasnimo, vec su oba toka dogadjanja rezultat svesnog i spontanog delovanja razlicitih aktera, u cemu ima puno iracionalnog i slucajnog sto izmice racionalnoj analizi.

Pomenuta dva toka dogadjanja u ovom ogledu najpre cemo posmatrati odvojeno, a potom bismo potrazili veze koje medju njima postoje.

Proizvodnja smrti

Idealan put ka istini bio bi kada bi se istovremeno analizirale sve strane rata - srpska, hrvatska, slovenacka, muslimanska, makedonska; jugoslovenska i medjunarodna - ali, kao sto znamo, idealno nije i realno. Realnije je analizirati jednu po jednu stranu i, tako, ici ka sve celovitijoj analizi. U svakom slucaju, rec je o ispitu zrelosti jedne nacionalne kulture, o njenoj sposobnosti da se kriticki suoci sa ciniocima i razmerama unistavanja i razaranja slozenog tkiva raznolikog zivota kroz erupciju sve ogoljenijeg nasilja (ideloskog, politickog i fizickog), ne samo prema pripadnicima i tvorevinama drugih nacija, nego i prema pripadnicima i tvorevinama vlastite nacije.1

Glavno lice (persona) drame je, zna se, pojedinac, a ne kolektiv (hor, narod), koji je izlozen dejstvu oprecnih sila, spoljnih i unutarnjih, koje bitno uticu na izbor vrednosti, stavova i delanja. Pod dejstvom sugestije spoljnih autoriteta (bogova, demona, vodja), ali i unutarnjih afekata, pojedinac moze izabrati i ponistenje svoje individualnosti i utapanje u masu, gomilu, rulju, o cemu postoji opsezna literatura (Le Bon, Tard, Frojd, Moskovisi); samo biranje je jezgro drame. Recimo, biti Srbin u obicnim okolnostima znaci prihvatanje jedne od zivotnih uloga, dok u vanrednim prilikama to za mnoge znaci uzivljavanje u samo jednu ulogu i utapanje u ideoloski homogenizovanu masu koja krece u manje ili vise ostar sukob, pa i rat. Tako nesto se, kako cemo dalje videti, desavalo u godinama uoci rata; izvesne latentne dispozicije su ideoloskom, politickom i propagandnom »preradom« postale izvor sve zescih sukoba i samoga rata.

Dispozicije

Sve su to manje-vise poznate stvari, ali valja ih ponoviti da bismo bolje razumeli ovdasnja zbivanja. Naime, dugotrajna kriza jugoslovenskog drustva i drzave svakako je proistekla iz njihove heterogenosti, ali i kao posledica vladajuce ideologije, koja je sprecavala i samo otvaranje dijaloga o razlikama i sukobima, kao i partijske drzave, koja je sprecavala legalizaciju pluralizma vrednosnih, ideoloskih i politickih razlika i procedure njihovog resavanja kroz dijalog, pregovore i kompromise. Kultura je umesto prostora stvaralastva i sublimacije postajala popriste ideoloskih sukoba i obracuna, a politika je cesce izgledala kao arena surovih obracuna suparnika nego mesto javnog nadmetanja i izborne smene vlasti. I u Jugoslaviji je, doduse, naporedo sa produbljavanjem krize nakon Titove smrti, sazrevala ideja o uspostavljanju elementarnih pretpostavki demokratije kako bi se sporovi i sukobi resavali u slobodno izabranim parlamentima. Medjutim, fakticki vec dosegnuti suverenitet republika (i pokrajina) kao nacionalnih (etnickih) drzava i monopolisticko raspolaganje aparatima vlasti doneo je toliku premoc nacionalnih oligarhija nad »reformistima« da su ove bile spremne i za nasilne promene, pa i za rat, da bi ucvrstile svoje privilegovane pozicije i »odlozile« uspostavljanje demokratije.

Vlastodrsci su za svoje ciljeve iskoristili jos tri latentne dispozicije sukoba - verske, nacionalne i kulturne razlike; nezadovoljstvo stanovnistva datim stanjem i poretkom i krizu u medjunarodnim odnosima, narocito nakon kraha glavnog uporista sistema »realnog socijalizma« - SSSR-a.

Stolecima, pa i milenijumima talozene kulturne i privredne raznolikosti i verske razlike, koje se nisu poklapale ni sa granicama imperija - rimske, vizantijske, osmanlijske i austrijske - a kamoli sa granicama nacionalnih drzava u godinama rasta krize Jugoslavije kao zajednicke drzave - bivale su sve cesce povod i izvor sve ostrijih sukoba. Stari rezim, tesan za sve razlike i alergican na legalizaciju pluralizma, nije bio u stanju ni da sublimira niti da tolerise pomenute razlike, a nacionalne politicke oligarhije i njihovi sve brojniji sledbenici potrazili su legitimitet za produzenje svoje vlasti u projektima dovrsavanja stvaranja novih nacionalnih drzava, i po cenu nasilne redukcije razlika u slozenim strukturama ka tzv. nacionalnoj homogenizaciji. S takvim usmerenjem oni su nastojali, i sve vise uspevali, da kulturne i verske razlike poistovete sa etnickim, a ove da proglase za nepomirljive suprotnosti koje cine zajednicki zivot nepodnosljivim, te izgleda nuzno da se razdvoje sto cvrscim drzavnim granicama unutar kojih bi prostor bio »etnicki cist«.

Za takav projekat iskoriscena je jos jedna psiholosko-strukturna dispozicija za izbijanje sukoba - nezadovoljstvo stanovnistva nesposobnoscu sistema da resava rastuce privredne i socijalne probleme. Naime, politicki poredak jednopartijske drzave dopustao je samo pluralizam nacionalnih oligarhija koje su Ustavom iz 1974. godine imale pravo veta na bilo koju odluku na nivou savezne vlade. Takav sistem donekle je funkcionisao za zivota harizmatskog vladara, Josipa Broza Tita, koji je imao moc da te blokade sprecava ili slama, dok je s njegovom smrcu blokada bila sve cesca i veca tako da su republike i pokrajine sve manje bivale delovi zajednicke drzave a sve vise zatvorene i fakticki suverene nacionalne drzave.

Uz nezadovoljstvo samim sistemom, mnogi gradjani dozivljavali su razlicite traume tokom njegovog uspostavljanja i trajanja, od nasilnog razaranja ostataka demokratije iz ranije Jugoslavije, preko takodje nasilne nacionalizacije i kolektivizacije, do samovoljnog hapsenja i sudjenja tokom citavog trajanja sistema. Rigidna vladajuca ideologija i jos rigidniji politicki rezim, mada znatno elasticniji nego u ostalim zemljama »realnog socijalizma«, nije dopustao, osim u retkim i rudimentarnim oazama umetnosti i kulture, sublimaciju frustracija i katarzu trauma. Naprotiv, talasi represije prema umetnickim slobodama i kritickom misljenju donosili su nove frustracije i traume, uz one iz ranijih ratova, narocito iz iskustva genocida u minulim svetskim ratovima. Rastuca ideologija nacionalizma uspevala je sve vise da objedini ove inace veoma razlicite frustracije i traume u zajednicku - nacionalnu frustraciju - za koju je krivac trazen u drugoj naciji, a »katarza« je potrazena u obracunu sa njima, umesto kroz razvoj kulture i uspostavljanje demokratskog poretka.

I same drzavne granice su, kao sto je iz istorije poznato, ne samo latentan vec cesto i akutan izvor razlicitih sporova i sukoba, pa i ratova, nacionalnih a i svetskih. One su tim ratovima i prekrajane. Najvise dokle se dospelo u medjunarodnim odnosima jeste zalaganje za postovanje normi medjunarodnog prava, koje ne dopustaju nasilne promene drzavnih granica. Nasilno rusenje zajednicke drzave i stvaranje novih nacionalnih drzava a, narocito, masakriranje Bosne i Hercegovine, s ciljem da se njeni delovi pripoje Srbiji i Hrvatskoj, doveli su u iskusenje medjunarodnu zajednicu da cas osudjuje, cas prihvata nasilne promene granica. Tako je jos jedna dispozicija sukoba postala izvor prave bujice nesigurnosti, straha, mrznje i nasilja, kojoj se jos ne vidi kraj.

Ideolosko usmeravanje

Stihijnu kumulaciju frustracija i trauma i sve snaznija osecanja zrtve pojacava i usmerava delovanje najuticajnijih nacionalnih institucija. Srpska pravoslavna crkva, smatrajuci samu sebe za najvecu zrtvu komunistickog poretka, stavlja u zagrade univerzalne poruke evandjelja, nastojeci da zauzme sto vaznije mesto medju predvodnicima nacionalne borbe, klizeci u filetizam koji su sami crkveni sabori proglasili za - jeres. Nacionalna borba ohrabrivana je i demonstracijama rastuce snage SPC, recimo, procesijom mostiju kneza Lazara, sredisnje figure kosovskog mita, upravo onim krajevima u kojima ce se uskoro razbuktati najzesci ratni sukobi. Pojedini crkveni velikodostojnici nisu se libili da se i javno pokazuju kao istinski naoruzani ratnici. Ugled Srpske akademija nauka i umetnosti takodje je iskoriscen za propagandu osecanja ugrozenosti i neophodne militantnosti, narocito nedovrsenim kolektivnim tekstom - Memorandumom SANU (1986) - i sve ucestalijim javnim istupanjima akademika u prilog konfuznog ali agresivnog nacionalnog projekta. U istom trendu naci ce se i Beogradski univerzitet koji je, inace, tokom svoje istorije bio jedno od glavnih sredista prosvecenosti, slobodne i kriticke misli, ali je ona »pacifikovana« pod starim rezimom, narocito nakon burne 1968. godine, kada je rezim, uz podrsku i odredjenih intelektualnih krugova, u ime »moralno-politicke podobnosti«, ucinio ovu ustanovu izuzetno podobnom za rezimske manipulacije. Tako se moglo dogoditi da samo vodjstvo Univerziteta organizuje masovne manifestacije lojalnosti rezimu i njegovoj militantnoj politici, na kojima se cak klice oruzju i hapsenju »neprijatelja«, neposredno uoci rata (1989. i 1990. godine). Knjizevnici, koji u tradicionalnim drustvima imaju istaknutu ulogu, su, i kao organizacija (Udruzenje knjizevnika Srbije), prigusili zapocetu kritiku rezima i borbu za slobodu i demokratiju, da bi u prvi plan stavili nacionalnu borbu. I knjizevna produkcija sve vise tece u znaku »nacionalnog realizma«, kao zamene za nekadasnji »socijalisticki realizam«. Odsustvo kriticke i objektivne istoriografije nadomesta se delima populistickog talasa i knjizevnim priredbama istog usmerenja. I sportski klubovi velike popularnosti, kao sto je »Crvena zvezda«, nasli su se u istoj kolotecini. Na sportskim stadionima mase navijaca sve vise pokazuju nacionalisticku i sovinisticku agresivnost, a sa tribina krecu i mladi ucesnici pravoga rata, kao udarne jedinice paravojski.

Iz razlicitih izvora i kroz delovanje razlicitih aktera nastajala je difuzna ideologija nacionalizma, i iznutra bremenita sporovima i sukobima. Da bi se ta uzavrela lavina objedinila i usmerila ka unistavanju nacionalnog protivnika - oznacenog kao neprijatelja kojeg je nuzno unistiti - nuzna je jos jedna karika u lancu proizvodnje rata; to je politicka mobilizacija iz jednog centra moci.

Politicka mobilizacija

Kada su osvojene kljucne pozicije u vladajucoj partiji, nova »vrhuska«je, parirajuci nagovestajima demokratskog procesa, promenila svoj dizajn, proglasavajuci se za novu stranku - Socijalisticku partiju Srbije (1990). Ovo je bilo utoliko lakse postici jer se iste godine raspao Savez komunista Jugoslavije, i do tada labavi savez sve vise uzajamno zavadjenih nacionalnih komunistickih grupacija. Izmenjeni dizajn olaksao je i manipulaciju nastajucim politickim pluralizmom. Nametao se, naime, utisak da je SPS tek jedna od sve brojnijih politickih stranaka koje su, kao pecurke posle kise, bujale na javnoj sceni. Kontinuitet monopolisticke vlasti (partijske drzave) ogleda se u tome sto vladajuca partija i dalje drzi u svojim rukama sve aparate vlasti - vojsku, policiju i privrednu i drzavnu administraciju - najmocnije elektronske i stampane medije, kao i glavne delove privrede (pomocu stare drustvene svojine, novih oblika drzavnog vlasnistva i privatizacijom preko »poverljivih kadrova«).

Iz tako mocnog sredista izgledalo je, onima koji su se u njemu nasli kao i mnogim sledbenicima, da se moze grunuti u »konacno« resavanje »srpskog nacionalnog pitanja«, pri cemu, kako je rekao Milosevic na jednom od najspektakularnijih mitinga (Gazimestan, proslava 600-godisnjice Kosovskog boja, jun 1989), nije iskljucena ni oruzana borba. Oslonac za takvu orijentaciju potrazen je i u JNA, koja je vazila za jednu od najjacih vojnih sila u Evropi i mocnu »drzavu u drzavi«. Javno se suprotstavljajuci tek zapocetoj pluralizaciji starog poretka, vrhovi JNA pokazali su veliku bliskost s vrhovima vladajuce stranke koja se grcevito suprotstavljala demokratiji. Vrhovi vojske su, zastupajuci interese jedne glomazne korporacije, i trajnije bliski onoj politickoj sili koja obecava najsire teritorije, izdasniji budzet i militantnu politiku. Mada je i sama, nakon 1968, iznutra bila zahvacena podvajanjem jedinstvenih oruzanih snaga SFRJ na stalni sastav i teritorijalnu odbranu (koja ce raspadom zajednicke drzave postati jezgro novih nacionalnih vojski), JNA je izgledala snazno i sve otvorenije podrzavala rezim Slobodana Milosevica i ohrabrivala oruzanu borbu Srba van Srbije.

I znatan deo nastajucih opozicionih stranaka, prozet nacionalistickom ideologijom, uklopio se u sve snazniji pokret srpskog populizma. Neke od njih nadmecu se sa vladajucom strankom u pogledu dalekoseznosti nacionalnih ciljeva, u prvom redu teznjom za osvajanjem sve vecih teritorija. Cak i kada su nastupale sa stanovista krajnje iskljucivog i agresivnog antikomunizma, one nisu mogle prekinuti pupcanu vrpcu s rezimom i njegovom nacionalnom politikom. Neke od njih formirace i partijske oruzane trupe koje ce kao paravojne jedinice prednjaciti u »etnickom ciscenju«, pljacki i zlocinima u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, da bi od rezima bile ne samo tolerisane, nego povremeno i uzdizane kao najbolji i najverniji saveznici vlasti.

Politicka mobilizacija odvijala se kroz koncentricne krugove; najpre, na samom vrhu partije i drzave (partijske drzave); potom u partijskom, drzavnom i propagandnom aparatu; dalje, u celoj vladajucoj partiji i, najzad, kroz sve siri i snazniji populisticki pokret. Tako su se latentne dispozicije sukoba pretvarale u manifestna i akutna zarista sukoba. Pred citavom javnoscu stvarana je, ideoloski usmeravana i politicki mobilisana masivna masinerija nasilja, spremna za rat, koja je ohrabrivala pristalice, a zastrasivala protivnike. Efikasnost ove masinerije uvecava medijska legalizacija mrznje i nasilja; »medijski rat« je, dakle, i prethodnica i trajan deo rata.

Medijska legalizacija

U privikavanju javnog mnenja da pasivno prati, pa i podrzava, javnu pripremu rata najvise udela imaju dve najmocnije ustanove - »Politika« i Televizija. List Politika, jedan od najstarijih u ovom delu Evrope, koji je decenijama odrzavao barem minimalnu distancu prema rezimu, nastojeci da sluzi osnovnoj svrsi - informisanju - a ne samo propagandi rezimske politike, zahvaljujuci retko velikom ugledu kod generacija citalaca (koji cesto poistovecuju novine s jednim listom, Politikom), godinama, narocito posle 1987. godine, bio je izuzetno uspesan u nametanju osecanja ugrozenosti Srba i podstrekavanju revansizma. Nizu se, svakodnevno, zapaljivi govori politicara, uzrujani tekstovi knjizevnika i naucnika, kao i manje poznatih i anonimnih autora. Stvoren je utisak u sve siroj javnosti, da nacija progovara iz jedne glave, iz jedinstvene duse, i da su u »svetom« nacionalnom boju podjednako vazni akademici, profesori, lekari, inzenjeri, pisci, novinari, bezmalo svaki »mali covek«, koji »odozdo«, iz dubina razgnevljenog nacionalnog bica, kazuju »istinu i samo istinu«.

Televizija je na istom nacionalnom zadatku bila jos efikasnija i efektnija. Kod masovnog gledalista (pogotovu u sredinama s puno nepismenih i polupismenih), do kojeg novine retko dopiru, stvarala je utisak da neposredno ucestvuje u epohalnim dogadjajima, pruzajuci priliku i »malom coveku« da se poistoveti s nacionalnim »velikanima«, sve do samog Vodje, cije su se slike nasle svugde gde su dugo stajale Titove, pa i tamo gde ovih nikada nije ni bilo. Televizijski prenosi partijskih sednica, koje su ranije bile pod velom tajnosti, postali su zivo svedocanstvo pohoda Vodje ka najvisoj moci. A prenosi i reportaze sa mitinga »antibirokratske revolucije« i »dogadjanja naroda« dalje su pojacavali utisak o svemoci Vodje i o njegovoj sraslosti s masom, kao da ce u njihovom borbenom pohodu zaredom padati sve prepreke i neumitno nizati pobede.

I revijalna stampa dala je veliki doprinos nastajanju i delovanju ratne masinerije. Na svoj nacin, lezeran i »zabavan«, nizu se feljtoni, intervjui, literarni dodaci i drugi tekstovi u kojima su sve upecatljiviji prizori Srba kao zrtava »drugih«. Citava nacija docarava se kao zrtva koja, stoga, polaze pravo na - osvetu. Proverenim metodama »zute stampe«, nacionalizam postaje deo svakidasnjice, iz koje se malo ko i malo sta moze izdvojiti kao razlicito i mimo pobednickog trenda.

Kao sto su mediji, u godinama uoci rata, legalizovali strah, mrznju i nasilje kao ideologiju i politiku, na slican nacin ce, u godinama rata, plasirati i prizore s ratista, u kojima su »nasi« pozitivni junaci, a oni »drugi« - uvek »zli momci«.

Tako su mediji izgledali, ma koliko to izgledalo paradoksalno, najblize svakidasnjem zivotu upravo sve jacom propagandom smrti.

Otpori masineriji rata na drzavnim medijima se, po pravilu, i ne registruju, osim kao primeri nacionalne izdaje. Cak i nezavisni mediji retko beleze postojanje otpora i kritike ratne politike, pogotovo oni medju njima koji smatraju da je nesto dogadjaj samo ako iza njega stoji veca moc ili nesto senzacionalno.

To sto je za pripremu rata bilo neophodno visegodisnje agresivno angazovanje najmocnijih nacionalnih institucija upucuje na razmisljanje i o razmerama otpora. Otpor je primetan i na samim ratistima; suoceni s prizorima smrti i haosa, mnogi vojnici, ponajvise rezervisti iz Sumadije, samovoljno napustaju (raz)bojista; bezbroj mladih, takodje, izbegava »vojnu obavezu«, krijuci se u zemlji ili odlazeci u svet. Otpor ratnom avanturizmu, medjutim, nije imao jace uporiste u glavnim slojevima drustva jer su i oni sami, kao i citavo drustvo, nisko strukturisani, bez vlastitih udruzenja, organizacija i institucija koje bi bile nezavisne od sredista vlasti. A sam rat je i »u pozadini« dalje razarao i oskudna uporista »civilnog drustva«.

Stvarne posledice rata jos ni izdaleka nisu poznate, a mocice barem priblizno objektivno da se utvrde tek kada se za to stvore kulturni uslovi i odgovarajuca politicka volja. Tada ce se obelodaniti i za sada potisnute dimenzije ratne drame.

Izumevanje zivosti

Zivot je, doduse, kako-tako pulsirao i tokom rata, za mnoge na samom dnu prezivljavanja. Mnogi su ucestvovali u ratu i klicali ratnicima, ali sve vreme postojao je i otpor ubijanju i razaranju, narocito u Beogradu. Medjutim, sadasnja karnevalizacija ne izgleda kao nastavak ranijih mirovnih akcija, cak se neki mirovnjaci distanciraju od sadasnje euforije. Rec je, dakle, o sasvim novoj pojavi. Ako nije mogucno da bas sve sto se desava valjano razumemo i objasnimo, mozemo barem da potrazimo put ka tome. Kljuc za bravu koja otvara vrata u prostor razumevanja zbivanja verovatno je u ponasanju biraca na novembarskim izborima, odlucnoj odbrani prava glasa i pojavi novog studentskog protesta.

Zagonetni birac

Takav rezultat je mnoge iznenadio. Tek se nagadja o mogucim razlozima za promenu stava biraca. Dotadasnja glasanja za vlast tumacena su kao posledica vrlo zilavih cinilaca, kao sto su patrijarhalna tradicija, rasprostranjena autoritarna struktura licnosti podanika, strah od kazne i promena, indoktrinacija i neobavestenost, manipulacije, nametanje izbornih uslova koji privileguju vladajucu partiju; povremeno se pridaje vaznost jos nekim ciniocima koji determinisu samoogranicavanje slobode: ucesce u kradji jos u »starom poretku« (srazmerno moci kojom se raspolaze), zajednicka nacionalisticka ideologija, ucesce u ratu i ratnim spekulacijama (»stednja« kod »Jugoskandika«, »Dafiment-banke« i slicnih banaka). Zar je mogao tako naglo da popusti opisan mehanizam determinacije? Mozda je rec samo o trenutku »nebudnosti« rezima cija je paznja, nakon trijumfa 3. novembra, odjednom popustila 17. novembra? Dok se na ova i slicna pitanja ne nadju valjani odgovori, mozemo samo pretpostavljati sta je uticalo na ponasanje biraca.

Uprkos snaznoj rezimskoj propagandi, mnogi gradjani su se, izgleda, prilikom glasanja ravnali i prema svom iskustvu iz svakidasnjeg zivota, gde su dugo dozivljavali porazne rezultate politike rezima Slobodana Milosevica: u privredi, zdravstvu, obrazovanju i kulturi, a narocito ratnog avanturizma koji je doneo mnoge zrtve, nove progone Srba, izolaciju od sveta i veliku omrazu. Nagli zaokret rezima, pod spoljnim pritiskom (narocito nakon Dejtona), ka miru, razocarao je militante, ali i iritirao razborite ljude, bezocnim falsifikatima, pukim »presvlacenjem« ratnika u »mirotvorce«, koji su, i sam Milosevic, toboze vazda bili za mir i prosperitet. S istom lakocom brutalno su odbacivani i najblizi saradnici - Dobrica Cosic, Milan Panic i Dragoslav Avramovic; ratni kameradi - Ratko Mladic i Radovan Karadzic; visoki funkcioneri vladajuce partije - Mihailo Markovic i Borisav Jovic; »omiljeni« opozicionar - Vojislav Seselj, da ne pominjemo brojne druge upotrebljene pa odbacene kadrove: ministre, direktore, urednike, savetnike i novinare. Otpisanima i odbacenima pripisan je sav militarizam, primitivizam, nacionalizam, sovinizam, konzervativizam, desnicarstvo i kriminal. Sto su prognani izgledali sve mracnije, gonici su nastojali da izgledaju sve svetlije; obnavlja se drevni ritual »igre« tame i svetla, dobra i zla, uz pozive u rat do istrebljenja »neprijatelja«. Vodje JUL-a, Mirjana Markovic i Ljubisa Ristic, uporno prizivaju nastavak nekadasnjeg rata partizana protiv cetnika. Ne biraju se sredstva ni u mobilizaciji mladih na stranu rezima, pre svega JUL-a. Presne lazi o sebi i drugima izopacavaju citavu realnost. Sva ta ideoloska i propagandna bujica morala je da poljulja spokojstvo najsirih slojeva podanika, ponajmanje iz razloga dobrog ukusa, vise zbog straha da verbalni bojovnici nece prezati, ako im bude potrebno, ni od najavljenog rata protiv svih »neprijatelja«. A ko je od podanika mogao znati gde ce ga vlastodrsci svrstati i da li ce mu obezbediti makar minimum sigurnosti?

Biraci ni u opoziciji nisu videli pouzdanu snagu koja ih moze izbaviti iz sadasnjih i buducih zivotnih nedaca. Nepregledno mnostvo stranaka i lidera stvara haos koji najvise koristi donosi vlastima. U takvim okolnostima, kada su najavljeni novi izbori, biraci su sve glasnije svoj izlazak na izbore uslovljavali barem minimalnim ujedinjavanjem opozicije. Time nastaje jedna nova interakcija izmedju biraca i stranaka, kao i izmedju samih stranaka. Serijom mitinga u vecim gradovima Srbije, od marta do novembra, uspostavlja se sve neposredniji kontakt biraca i stranaka iz kojeg izrasta koalicija Zajedno ciju okosnicu cine Srpski pokret obnove, Demokratska stranka i Gradjanski savez Srbije, odnosno njihovi lideri - Vesna Pesic, Zoran Djindjic i Vuk Draskovic.3

U jednom trenutku, septembra meseca, izgledalo je da ce se dovrsiti formiranje velike koalicije koja ima ozbiljne izglede na pobedu. Tada se, u javnosti veoma popularni Dragoslav Avramovic (smenjeni guverner NBJ), slavljen kao pobednik nad hiperinflacijom, prihvatio vodjstva koalicije u koju pristaju da udju jos i Vojislav Kostunica (DSS), Dragoljub Micunovic (DC), sindikati (pored »nezavisnih metalaca« koji se u njoj vec nalaze), zbog cega ona dobija pompezni naziv Radnicko-seljacka demokratska koalicija Zajedno. Videvsi na toj strani sve snaznijeg protivnika, i vladajuca partija po prvi put stvara svoju koaliciju - SPS, ND i JUL, kojoj na celo staje - Slobodan Milosevic, kao nosilac svih izbornih lista. Vlast, medjutim, toliko zazire od rastuce snage protivnika, da namece do tada najteze izborne uslove, narocito medijske, i cini sve sto moze da potkopa i razori glavnog suparnika, tako da se iznenada, pod nerazjasnjenim okolnostima, povlaci bivsi guverner kao lider opozicije.

Sve to, svakako, utice na razmisljanja, spekulacije i opredeljenje biraca.

Mnogi su se, napokon, »opasuljili«. Umesto spekulacija o tome sta bi bilo da je Avramovic ostao lider koalicije, da je ona i dalje jacala i da se zaista postuju rezultati glasanja, jedno je sasvim izvesno - birac je po prvi put nakon prvih izbora (1990) stvarno imao realan izbor. U tome i jeste dramaticnost trenutka, kao i same odluke na birackom mestu, koja prekracuje nedoumice i izrazava jasan stav. Dramaticna je i sama cinjenica da gradjanin, kao pojedinac, oseca egzistencijalnu vaznost prava glasa i svog izbornog prava da utice na pravac kretanja vlasti i drustva. Tako, jedno od ovestalih ljudskih prava postaje deo stvarnog zivota konkretnih gradjana.

Dramaticna odluka na birackom mestu prerasla je ubrzo u dvomesecnu dramu na trgovima i ulicama gradova, gde gradjani odlucno brane svoje tek dozivljeno pravo glasa i pravo izbora vlastite buducnosti i buducnosti svoje drzave.

Opozicija

Protesti postaju sve masovniji i bucniji, pod uticajem ubrzanog rastrasivanja samih gradjana ali i novim izazovima rezima. Visegodisnja potistenost naglo nestaje i sve snaznije se pomalja radost samooslobadjanja od straha prema vlasti i buducnosti; otkrivaju se vrednosti slobodnih komunikacija u grupi, koloni, masi; satima traju spontani razgovori medju dojucerasnjim povrsnim poznanicima ili sasvim nepoznatim ljudima koji iz dana u dan postaju saborci za istu stvar - postovanje neprikosnovenog prava glasa i demokratskog nacela o izbornoj smeni vlasti. Glavno sredstvo borbe je obicna zvizdaljka, plasticna ili metalna, raznih boja i jacina zvuka; raznolikost buke upotpunjuju trube, zvona, cegrtaljke, sirene; sarolikost upotpunjavaju zastave, transparenti, kucni ljubimci; zbog svega toga, posmatraci s pravom isticu karnevalske oznake svakodnevnog visecasovnog gibanja mase koja dostize i preko pola miliona ljudi.

Zamah pokreta gradjana, sireg od pristalica koalicije Zajedno (koja cini njegovo delatno jezgro) ima unutarnje i spoljne podsticaje. Radost otkrivanja slobode od straha i nada u uspeh borbe za promene spontano obuzima sve veci broj ljudi koji to zele da i javno pokazu, bez stida i bojazni od posledica. Izumevanju zivosti kao da nema kraja. Rasprostiranje zivosti po sve vecem broju gradova Srbije, koji inace vaze za ucmale palanke, pojacava pomenuto osecanje i izvodi sve vise ljudi na trgove i ulice. Spoljni cinioci, osim onih koji neposredno podrzavaju glavni trend pokreta, uglavnom deluju po nacelu obrnutog efekta: na napade rezima po kojima su gradjani u protestu - »profasisti«, kako ih je nazvao predsednik Narodne skupstine Srbije Dragan Tomic, naglo raste broj ucesnika u protestima; etikete »cetnika«, »izdajnika«, »neprijatelja«, »stranih placenika«, »pete kolone«, »vandala«, kojima su se bahato razmetali funkcioneri rezima, a jos vise »pararezima« (JUL-a), i njihovi propagandisti preko najmocnijih medija bili su, kako to vec banalno zvuci, »kontraproduktivni«. Razne odluke o ponistavanju pobede opozicije takodje su izazivale pojacani gnev i protest. I sami rezimski mediji postaju predmet gneva. Kada je, recimo, televizija u vestima o doceku Nove godine u svetu precutala da se oko pola miliona ljudi okupilo na Trgu Republike, odmah potom usledio je odgovor, svake veceri u vreme »udarnog dnevnika« (od 19 do 19,30 casova) stotine hiljada gradjana lupa u serpe i slicne predmete.

I sam rezim je svojom vec poslovicnom osionoscu i zaplitanjem u sve mutnije mahinacije izazivao sve jaci protest. Recimo, sam Milosevic je pozvao predstavnike OEBS da »ispitaju stvar«, a kada je to i ucinjeno, neposrednim angazmanom Felipea Gonzalesa, bivseg spanskog premijera, i OEBS zvanicno zahtevao od vlasti da prizna rezultate izbora od 17. novembra (zahtevajuci i neodloznu demokratizaciju kao uslov povratka drzave u medjunarodne institucije), usledila su nova izvrdavanja i zamajavanja koja prate novi talasi kritike i protesta, i u svetu a ne samo u Srbiji.

U izazivanju gradjanskog otpora vazno mesto ima i organizovanje »kontramitinga« u pojedinim mestima Srbije, koje rezimski mediji glorifikuju, dok mitinge opozicije ili precutkuju ili satanizuju, mahom kao »vandalske orgije«. »Kruna« ovog »kontrapokreta« je miting u »prestonici«, 24. decembra, gde je vlast, kao i pre desetak godina (u vreme »dogadjanja naroda«, odnosno kulminacije srpskog populizma), organizovala dolazak mnostva stanovnika udaljenih naselja (placenim prevozom, provijantom i dnevnicama) da izraze lojalnost rezimu i vodji. Sve se zavrsilo »srceparatelnim« izjavama ljubavi; delovi mase klicali su Milosevicu »Mi te volimo«, na sta je on rutinski uzvratio - »Volim i ja vas« (ova »razmena ljubavi« ostavila je dubok trag u mastovitim parodijama na »drugoj strani«). Sam ovaj miting lici, inace, na labudovu pesmu ne samo Vodje, koji je na takvim mitinzima i proizveden u Vozda, nego i samog srpskog populizma. Od tragova ostaje samo sve manje skrivena namera rezima da ne preza ni od zamaha najbrutalnijeg nasilja, ali je, na srecu, 24. decembra dozivela fijasko. Gostujuci mitingasi docekani su vise verbalnim ruganjem nego fizickim otporom, na sta su ovi uzvracali i potezanjem oruzja (Ivica Lazovic, clan SPO kome je pucano u glavu jos uvek je u kriticnom stanju); ipak, zesce carke nisu se pretvorile u pretece krvoprolice. Policija je za izvesno vreme bila povucena sa ulica, tako da je »oslobodjen« prostor za ceone sukobe »mitingasa« i demonstranata, cije bi razbuktavanje moglo da posluzi kao izgovor za pojacanu intervenciju rezimske sile. Ako se ista ovom zgodom izlilo, to su bile predstave s kojima su, pod uticajem sumanute propagande, mitingasi dosli u Beograd koji su »videli« u rusevinama vandala i raznih podivljalih »neprijatelja«.4 Po povratku u zavicaj, prema izvestajima posmatraca, ponasali su se mahom postidjeno i »pokislo«.

Za ishod sadasnjeg protesta i uopste teznji za promenama narocito je vazna interakcija izmedju gradjana i opozicije, kao i izmedju stranaka i lidera koalicije Zajedno. Ova interakcija je delotvorna i tokom sukoba s rezimom, ali jacina sukoba sprecava evoluciju zajednicke platforme, te su znacajne razlike potisnute u drugi plan. Upadljivo je, takodje, odsustvo samo jednog, neprikosnovenog, vodje masa; lideri tri stranke (SPO, DS, GSS) sticu novu vrstu autoriteta, proisteklog iz onoga sta i kako sada cine. Lideri ostalih stranaka kao da su se pritajili, naporedo s utisavanjem inace bucnog »vasara tastine«. DSS, oko cijeg ulaska u koaliciju je inace ulozeno mnogo truda, obavestila je javnost (14. januara) da je ona bila samo u tehnickoj koaliciji dok izbori nisu zavrseni. U svakom slucaju, tek po okoncanju spora oko kradje izbornih rezultata od 17. novembra bice izvesnija i buducnost koalicije Zajedno i uopste status opozicije u Srbiji.

Za buduca zbivanja od velike vaznosti moze biti i jedan tok zbivanja koji je sada jedva primetan, jer je bezmalo sva paznja domace i svetske javnosti usmerena na bucne i slikovite proteste gradjana i studenata, kao i na reagovanje vlasti. Rec je o procesu uspostavljanja lokalne vlasti i samouprave u opstinama i gradovima gde je pobedila koalicija Zajedno. Tu su, vec na prve vesti o pobedi, pre svega u Nisu, opozicioni odbornici formirali klub odbornika radi neposredne pripreme za preuzimanje vlasti. A radi saradnje u javnim poslovima, vec 21. novembra osnovan je i Savez slobodnih gradova i opstina Srbije; 22. decembra odrzan je i prvi kongres na kojem je, u duhu Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, usvojen plan priprema konkretnih projekata za resavanje problema privrede, socijalne politike, zdravlja, kulture i obrazovanja, urbanizma i komunalnih sluzbi, pravne regulative i medjunarodne saradnje. Pokrenuto je i glasilo Saveza - Glasnik (izaslo vec pet brojeva). Mada ogranicena na lokalne okvire, nova vlast polaze pravo na puni legalitet i legitimitet, sto moze biti vazno i za buduce promene, da one budu manje nasilne.

Studentski protest

Kao i 1991. godine, kada su (10. marta) »okupirali Terazije«, studenti su reagovali nakon opozicije, koja je dan ranije (9. marta), organizovala miting protiv »TV-Bastilje«, na sta je usledila zestoka reakcija policije (u sukobima izgubise zivot jedan student i jedan policajac), a u zavrsnici sukoba izvodjeni su tenkovi na ulice Beograda i pojacana je kampanja rezimskih medija protiv demonstracija. To su, istovremeno, bile i prve uspesne studentske demonstracije. Rezim im je napravio ustupak, na njihov zahtev - a ne pod pritiskom opozicije - pusteni su iz zatvora uhapseni demonstranti i smenjeni neki funkcioneri TV Beograd (Dusan Mitevic i dr.), cak je i ministar policije, Radmilo Bogdanovic, pod ovim pritiskom dao ostavku. Iako su »zahtevi« opozicije i studenata bili gotovo istovetni, medju njima nije bilo primetnije komunikacije, a jos manje koordinacije.

I 1992. godine studenti i opozicija ulaze sa vremenskim raskorakom u paralelnu javnu borbu za gotovo iste ciljeve: smena Milosevica i Vlade, vanredni izbori i Ustavotvorna skupstina. I jedni i drugi organizuju svoje do tada najduze javne proteste; Studentski protest '92, koji traje vise od mesec dana, i DEPOS-ov Vidovdanski sabor - desetak dana. Najveci uspeh bio je pristanak vlasti na vanredne izbore, na kojima ce Milosevic ucvrstiti vlast, opozicija ostati »kratkih rukava«, a studenti ubrzo nestati sa javne scene, zajedno s poslednjim ostacima autonomije univerziteta.

U sadasnjim protestima, opet u vremenskom raskoraku, i opozicija i studenti su vec nadmasili ranije rekorde u duzini trajanja protesta. Od 22. novembra pa dalje, studenti se okupljaju na platou izmedju Filozofskog fakulteta i Rektorata, gde drze svoj miting, da bi potom krenuli u svoje »setnje« po Beogradu, svakim danom sve zivopisnije, bucnije i mastovito dizajnirane. Na prvom mestu njihovih zahteva je da se postuju rezultati izbora od 17. novembra, kao i da se smene rektor i student-prorektor Univerziteta u Beogradu. Bez Vodje, vlastitog ili spoljnjeg, cak bez upadljivih lidera, brzo menjajuci uloge karnevalskih komedijanata, pripadnika akademskog staleza, ulicnih »provosa«, pregovaraca s ministrima i generalima, primalaca stranih delegacija - studenti stvaraju konture svoga pokreta, bez uobicajenih karakteristika mase (gomile, rulje) koja se ponasa po sugestijama nekog Vodje. Za razliku od opozicije koja je minulih godina »proizvela« mnoge programske dokumente, program studentskog pokreta je manje razgovetan, kao da tek nastaje kroz konkretne akcije.

Okosnicu studentskog protesta cini, takodje, pravo glasa kao egzistencijalno pravo, koje su i sami, mnogi po prvi put »iskoristili« bas na minulim izborima i koje su reseni da odlucno brane. Jos jedno od temeljnih ljudskih prava - pravo na fizicki integritet - pokazalo se kao nasusna zivotna potreba. Naime, policijska tortura nad jednim mladim ucesnikom demonstracija, Dejanom Bulatovicem, koji je kaznjen fizickom torturom (pendrek u anus, pored ostalog) zato sto je nosio na »setnje« lutku Milosevica-robijasa, udvostrucila je broj ucesnika studentskih protesta (slican masovni protest izrazen je i prilikom sahrane Predraga Starcevica, zrtve policijske torture). Svaki napad na njihove akcije cinio ih je odlucnijim u delanju i mastovitijim u hitrom reagovanju, obicno parodiranjem gestova vlasti i svakojakim »sprdnjama«. Ni na njihovim skupovima nije uvek jasno kada parodiraju komplimente, a kada zaista ozbiljno uzimaju pateticne pohvale »gostiju« koji se dive njihovoj mladosti, cistoti, lepoti, epohalnoj misiji... - da bi, za uzvrat, i oni sami komplimentirali »najumnijim srpskim glavama«, uzvisenima i poznatim uglednicima (neki u ovom ritualu vide narcizam mladosti i drsko »pranje biografija«).

Isto tako, nije sasvim jasno koliko je odsustvo nekog celovitijeg programa naprosto posledica dugotrajne marginalnosti i apoliticnosti mladih, a koliko hotimicna opreznost od zaletanja u ideologiju i »papirologiju«. U svakom slucaju, na delu je generacija koja izrazito mnogo drzi do svoje generacijske cistote (bezmalo rasne), nepoverljiva prema rezimu i oprezna prema opoziciji. Studenti, bez vlastitih listova i casopisa, cak i delatne staleske organizacije, kao da su nepripremljeno banuli u samu maticu zbivanja, a da nisu razgovetnije artikulisali svoje poglede ni na Univerzitet, a kamoli na drustvo i drzavu. I u lecima i biltenima koje izdaju tokom protesta tesko je raspoznati siru idejnu platformu delovanja. Usled toga nastaju izvesne zabune oko pojedinih incidenata (gostovanja Zaka Langa, na primer) ili navoda u nepotpisanom letku, gde se u najvece grehe rezima ubraja i »gubitak teritorija«, sto podgreva sumnje u inerciju nacionalizma i kod nadolazecih, »cistih« narastaja. Medjutim, neke stvari dolaze na dnevni red tek kada budu resene one koje su sada u sredistu sukoba, a to je pravo glasa i postovanje izbornih rezultata od 17. novembra, sto je vec sada snazno jezgro demokratskog projekta a i moguce platforme za trajnije delovanje.

Mladi ljudi, pogotovo kada skinu vokmen i izdvoje se iz buke zurki i kafica, pokazuju izvanrednu sposobnost za komuniciranje, ne samo medju sobom, nego i sa protivnicima, cak i sa policajcima u kordonima, pa i s najudaljenijim »partnerima«, preko interneta.

Primetno je, medjutim, »usko grlo« u komunikaciji s najblizim partnerima - profesorima. Mada se mnogi od njih nalaze sa studentima u svakodnevnim protestima ili izrazavaju podrsku njihovim zahtevima (peticijama, istupima u javnosti, govorima), ostaje, ipak, nerazgovetno da li su i sami voljni da otvoreno prekinu nastavu (koju ionako ne mogu da drze bez studenata), da stupe u strajk. Taj problem pojavio se u dramaticnom vidu na sednici Nastavno-naucnog veca, 13. januara, a jos vise Saveta Univerziteta, 15. januara, gde su donete dve oprecne odluke, na javnom glasanju su podrzani svi studentski zahtevi (u koje spada i smena rektora i studenta-prorektora), dok je na tajnom glasanju ukazano poverenje i rektoru i studentu-prorektoru. Istini za volju, u tome je kljucnu ulogu imala glasacka masina koju cine clanovi Saveta imenovani od strane Vlade, koji su disciplinovano glasali po naredjenju (zbog cega je pre kraja sednice podneo ostavku potpredsednik Saveta, Vlajko Brajic), ali je tako glasalo i desetak »ljudi s Univerziteta«. Savez interesa rezima i profesora, po svemu sudeci, ogleda se u tome sto strajk Univerziteta sustinski ugrozava ideolosku legitimaciju vlasti i dovodi u pitanje platu, radno mesto i karijeru (ne samo naucnu) profesora.

Razumljiv gnev zbog takvog i tolikog licemerja, pak, ne moze izbeci suocavanje s realnoscu koja proizvodi razna moralna posrnuca. Izgleda da je dugotrajna degradacija znanja i kulture, skole i univerziteta, staleza studenata i profesora, naprosto predala zaboravu ne samo autonomiju Univerziteta nego i sve ideje o akademskim slobodama. Cak je i pod Titovom vlascu, Savet Beogradskog univerziteta doneo odluku da stupi u strajk - 3. juna 1968. godine - istoga dana studenti su bili izlozeni represiji rezima. A danas, univerzitetski organi skoro dva meseca ne reaguju, dok njegov rektor preti i studentima i nastavnicima zbog neredovnog odrzavanja nastave - kao da je ona jedino sigurno sredstvo »drilovanja« i jednih i drugih; kao da niko ne haje za akademske slobode, autonomiju univerziteta, ljudska i gradjanska prava i ustavni poredak drzave koja se nalazi na ivici potpunog rasula i krvavih meteza. Stvar je jos dramaticnija zbog toga sto se osiono zaostrava konfrontacija sa studentima, i to ne samo od strane rezimlija nego i njegovih poslusnika s Univerziteta, sve do pretnji jos surovijim nasiljem. Titov rezim je, ako nista drugo, drzao do slike o sebi, pa je prezao od sireg i brutalnijeg nasilja, dok sadasnji rezim, ogrezao u korupciji i zlodelima ne preza ni od cega, ali se grcevito drzi poslednjih ostataka ideoloske legitimacije.

Imajuci u vidu natprosecnu sposobnost komuniciranja, iznenadjuje odsustvo i vidljivije komunikacije studenata sa ostalim ucesnicima, pre svega sa koalicijom Zajedno, koja je pokrenula citav protest i to iz istih razloga - radi odbrane prava glasa, rezultata glasanja i probudjene nade gradjana Srbije u realnu mogucnost uspostavljanja parlamentarne demokratije i ratosiljanja partijske drzave.

Bice da i sadasnja generacija mladih prolazi kroz dramaticnu inicijaciju, nailazeci na duboke naslage antidemokratske tradicije i mutne odjeke povremenog otimanja slobode koje se olako predaje zaboravu. U socijalnoj memoriji, izgleda, i dalje dominira zaziranje od razlika, strah od drugoga i redukcija politike na vlast, jos i autoritarnu. Interesantno je, pak, da se naporedo sa zilavom autoritarnoscu razmahala antiautoritarna retorika koja u svakom obliku organizovanog delanja i svakom autoritetu vidi fatalno ugrozavanje apsolutne slobode. Otuda se i u politickim strankama vidi iskljucivo »instrumentarij« surove i krvave jagme oko vlasti, a ne i sredstvo za zastitu i odbranu od apsolutne vlasti (tako nesto je narocito potreba onima koji su u tami unutrasnjosti izlozeni svakakvoj samovolji vlasti) i za javnu kontrolu vlasti. Dabome, postojanje politickih stranaka nije isto sto i postojanje demokratije, ali nje ne moze biti bez stranaka i drugih organizacija i institucija; one, razume se, ogranicavaju slobodu pojedinca, ali nje uopste nema izvan moderne civilizacije, osim kod »ljupkih urodjenika«. Sto se tice ishoda sadasnjeg protesta studenata, lakse je biti zloguki prorok nego ubedljivi optimista; prednost dajemo razumevanju nedovrsenih zbivanja.

Ponasanje biraca 17. novembra, proteste gradjana i studenata, na osnovu svega recenog, mozemo shvatiti kao snazne impulse proizvodnje jedne nove zivosti, pre svega u urbanim jezgrima Srbije. Time se, svakako, ne izumeva sam zivot, nego mu se udahnjuje nov elan, niti se otkrivaju inace poznate tekovine civilizacije, kao sto su ljudska prava i demokratija, nego one postaju stvaran deo stvarnog zivota gradjana i ostvarenje realne ambicije da budu drukciji, pogotovo od onoga na sta ih svodi jedan sve opakiji rezim, i od slike koja je, narocito ratnim prizorima, Srbe pretvorila u simbole drevnih varvara i danasnjih terorista, na cemu smotreno i uporno radi ovdasnji rezim i njegova propaganda.

Radost otkrivanja slobode od straha prema vlasti i od buducnosti nesumnjivo donosi novo iskustvo koje se iz dana u dan talozi kao oslonac trajnije slobode, normalnog zivota a ne samo sezonske, karnevalske zivahnosti.

A da bi mnostvo oslobodjenih pojedinaca i zivost mase »protestanata« na ulicama i trgovima Srbije postalo delotvoran temelj novog poretka i nacina zivota neophodno je izrazitije subjektiviranje aktera zbivanja - pojedinaca, grupa, staleza i klasa, organizacija i institucija. Iznenadjujuce snazna i istrajna »topla struja« pokazuje izvesne dispozicije da prevlada jedan »zaledjeni« poredak koji pociva na sve ogoljenijoj sili i korupciji; cine ga institucije i ljudi koji su godinama proizvodili - smrt, o cemu je bilo govora u prvom delu ovog teksta, i od kojih je tesko ocekivati »unutarnju evoluciju«. Promena je moguca samo spolja. Ako radoscu slobode ozareni akteri sadasnje »karnevalizacije« smognu intelektualne i moralne snage da se suoce i sa svojim udelom u nastajanju, delovanju ili opstajanju nekrofilske ideologije (memento mori) i masinerije proizvodnje smrti, tada ce se ovo jos uvek sirovo odusevljenje zivoscu sadasnjih protesta pretvoriti u trajnije uporiste za sve delotvornije memento vivere. Ma koliko nam bile uzvisene misli o pozoristu, o »daskama koje zivot znace«, pogled na drustvo nece biti odvec prizeman ako u njemu potrazimo pouzdanije oslonce (daske mogu biti i trule). Gradjanin je takvih, jacih, oslonaca bio lisen u »starom rezimu«, a ratna politika sadasnjeg rezima ih je dalje razarala i rastvarala - i integritet licnosti, i strukturu grupa, staleza i klasa, citavog drustva, njegovih ustanova i organizacija. Tesko je uzdati se da »negativna dijalektika« destruktivnosti rezima moze da proizvede strukturisano drustvo, jos manje »civilno drustvo«, i normalan poredak, ponajmanje parlamentarnu demokratiju. Na pomolu je, izgleda, jedna nova strukturacija kojoj sadasnja »karnevalizacija« uliva izvestan elan vital, a dalji tok zavisi umnogome od obnove kulture, pre svega snazne i smele autorefleksije, i odlucnosti aktera da izabranu buducnost istrajnije brane i razvijaju. Ukoliko izostane takva evolucija, junaci sadasnjih karnevala mogu da zadrze najlepse uspomene makar i na kratkotrajnu slobodu, ali ce komedija biti »finita«, komedijasi predati zaboravu, dok ce katarza nad istinskom dramom, u cijem sredistu ostaje rat, jos jednom biti prekinuta. Umesto svrsene drame i komedije, ostace cudna mesavina - »dramedija«, kao srpska izmisljotina.

Izgledi za evoluciju pokreta gradjanskog samooslobadjanja ipak postoje, i to kao realan trend, a ne tek puka zelja. U tom smeru mogucno je izbeci ne samo nasilje sadasnje vlasti, nove avanture agresije (na Kosovu, na primer), vec i pretece bezvlasce (ono je samo mehanicko nalicje apsolutne slobode). U svakom slucaju, buducnost Srbije zavisi od toga koji ce proces u njoj prevagnuti i biti i spolja podrzan. Dakako, umesto nas i bez nas niko sa strane, pa ni najveca vojna sila, ne moze da valjano resi nase probleme. Srbija je, dakle, danas onaj mitski Rodos - gde zivi Srbi, kao gradjani Srbije, a ne kao »nebeski narod« - treba da pokazu koliko mogu da skoce, napokon i preko praga parlamentarizma.

1) Rezultat tako shvacenog kulturnog poduhvata su analiticki ogledi preko dvadeset autora (sociologa, istoricara, etnologa, antropologa, ekonomista, pravnika, politikologa, teologa i novinara) objavljivani najpre u dvonedeljniku Republika, tokom 1995. i 1996. godine, a potom sabrani u knjigu-zbornik Srpska strana rata koja je, nakon izlaska iz stampe (avgusta 1996), vec privukla znatnu paznju domace i strane strucne javnosti; ona je osnova izlaganja u prvom delu ovoga ogleda.

2) Videti o tome clanke Ivane Spasic i Djordja Pavicevica, »Protest i pokret«, i Vladimira Goatija, »Novembarski izbori - smisao i efekti«, objavljene u ovom broju Republike, kao i vanredne brojeve Republike (cetiri broja) i Glasnika (cetiri broja), u kojima je rec o tekucim dogadjanjima.

3) Velike stranke (SPO i DS), nastale dramaticnim cepanjem inicijalnih kvazipokreta, evoluirale su od fundamentalistickog i pragmatickog nacionalizma ka antiratnoj platformi ljudskih prava i parlamentarne demokratije koju je, inace, sve vreme zastupala najmanja stranka koalicije (GSS), nastala ujedinjavanjem jos manjih stranaka (Reformske stranke i Republikanskog kluba); ona je pokazala najvecu spremnost da saradjuje u odlucnoj borbi za uspostavljanje demokratskog poretka u Srbiji, i sa onima koji nemaju »besprekornu proslost« (radi sprecavanja stvaranja snazne opozicione koalicije organizovan je i »puc« u GSS koji je suzbijen na Skupstini GSS, marta 1996).

4) S raznih strana se, doduse, i dalje potpiruju sumnje u »ispravnost« ovog sve sireg gradjanskog pokreta, narocito »preturanjem« po biografijama pojedinih lidera, Vuka Draskovica i Zorana Djindjica, s nevericom da su odustali od ranijih »gafova«, pre svega nacionalistickih. Pri tom se previdja cinjenica da je bas Vuk Draskovic pozvao preko 200 000 ucesnika mitinga u Beogradu da minutom cutanja odaju postu Albancu s Kosova, Ferizu Bljackoriju, preminulom od posledica policijske torture. Kao da to nije jasan gest, i vise nego ocigledno suprotno ponasanje mase od onoga kada je pre osam godina, pred Milosevicem, klicala oruzju i hapsenju jednog drugog Albanca (Azema Vlasija). Uostalom, kada se bude odlucivalo o pojedinim liderima, recimo na predstojecim izborima, neka se bespostedno kritikuju svi vidovi i sve etape njihove delatnosti, ali biografije lidera nisu u sredistu zbivanja. Sada je rec o tome hoce li se gradjani Srbije izboriti za postovanje prava glasa i rezultata izbora od 17. novembra, ili ce biti porazeni.