U kliseu prvog obracanja u ovakvo svecanim i znacajnim prilikama naglasicu, kao sto je verujem bio slucaj i sa mojim uvazenim prethodnicima pod krovom ovog velelepnog zdanja, da mi je neizmerna cast da vam se zahvalim na ukazanom poverenju, takodje da cu se truditi da to poverenje i opravdam i potom da vas sve bez izuzetka zamolim da mi pomognete da to i ostvarim.

Da ne bih ostao u sferi kurtoazije, rasipanja parola i zaklinjanja u vodju kojeg srecom nemam, pokusacu da iz ugla napokon prve opozicione vlasti pod ovim krovom posle II svetskog rata, osvetlim svoje vidjenje ove sredine i njene, nadam se ipak, povoljne perspektive.

U burnoj istoriji naseg bitisanja na vetrometini ove banatske ravnice, na ovom mestu su se smenjivali mnogi, sa zajednickom zeljom da doprinesu prosperitetu, ugledu i afirmaciji ove sredine i svemu tome daju svoj licni pecat. Omedjeni vremenom i ustrojstvom drzave kojoj su pripadali, jer sa nama ne pocinje i ne zavrsava se sve, to su cinili na ovom multinacionalnom i multireligijskom prostoru, u duzem ili kracem periodu, sa vise ili manje uspeha, o cemu je sud istorije najmerodavniji.

Zivljenje u ovoj panonskoj ravnici nije bilo zahvalno: od nezdravih klimatskih uslova do stalnih ratnih i ideoloskih razdiranja. Nazalost, to nije mimoislo ni generacije ovoga veka. Pod vihorima rata i ideologija padali su i dizali se, docekavsi kraj ovoga veka de facto opet na nekom pocetku i to, opet nazalost, van evropskih demokratskih tokova i evropskih standarda.

Ovaj grad je bio, hteli mi to da priznamo ili ne, svojevremeno blize Evropi, govoreci to bez ikakvog udvoristva bilo kakvih ideoloskih zabluda. O stepenu privrednog i kulturnog razvoja nedvosmisleno svedoce podaci iz istorijskih arhiva, ljudi, arhitektura, pa i ovo zdanje iz 1820. godine u kojem se sada nalazimo. Spomenimo i gimnaziju, bolnicu, apoteku, pozoriste, muzej, postu, stampariju, pivaru, veslacki i macevalacki klub, cije postojanje traje i vise stotina godina.

Da je taj trend zadrzan, ovaj grad sa okolinom bio bi i danas evropski u pravom smislu te reci. A kako izgledaju takvi gradovi slicne velicine, mislim da su mnogi mogli da se i licno uvere.

Sa ove govornice mozda ne bismo tada zucno raspravljali kako naci pare za gradnju kanalizacije, vec mozda o odrzavanju kisne kanalizacije uz asfaltne puteve po nasim njivama! Za dostizanje takvog nivoa zivljenja treba samo da koristimo iskustva tih sredina - nista vise i nista manje. Iznalazenje svojih sopstvenih, specificnih, originalnih resenja (sto bi se reklo pronalazenje tocka) ili pak tudjih utopistickih - besmisleno je, neozbiljno i iznad svega neodgovorno prema ljudima opredeljenim za zivljenje na ovim prostorima.

Prirodni resursi nam ne manjkaju; ovde, u Vojvodini su povoljniji nego u Danskoj ili Holandiji. Pitanje je, dakle, o organizovanju drustva; lose gazdovanje moze da upropasti i najbolju zemlju, to zna svaki seljak. Pa i nase komsije u rumunskom delu Banata su potvrda tome. U prirodno bogatoj zemlji, sledeci donedavno put svog mudrog vodje, dosli su do nivoa zivljenja ispod svakog ljudskog dostojanstva. Saosecajuci tada sa njihovim patnjama, mozda i sa izvesnom dozom superiornosti, verovatno nismo ni bili svesni da cemo se tako brzo i sami naci u jos goroj situaciji.

Veliku sansu imala je edz-Jugoslavija, pa i ovaj grad, krajem osamdesetih godina, da u okviru poznatih promena u Evropi svoj brod usmeri ka evropskim, demokratskim tokovima imajuci u vidu i nasu tadasnju vecu otvorenost u odnosu na ostale istocnoevropske zemlje. Na nesrecu, prevladale su snage razbijanja zemlje predvodjene nacionalistickim liderima. Pa i tada se moglo izbeci najgore mirnim razlazom i zadrzavanjem ekonomskih veza poput Sovjetskog Saveza i Cehoslovacke. Ali nacionalistickom histerijom zahvacene narodne mase uz medijsku halabuku krenule su da omedjuju imperije svojih vodja. I tako je zapoceo krvavi pir.

Kao lekar na tenjskom ratistu licno sam se uverio u sve grozote i besmislenost rata, neorganizovanost vojske i opsteprisutnu pljacku. Samo u nasu poljsku bolnicu tih novembarskih dana 1991. godine dnevno je dovozeno i do 30 poginulih mladica. Moram ipak da spomenem da smo i posecivani od strane opstinskih celnika od kojih su neki usput punili prtljaznike mercedesa erdutskim vinom.

Bez ikakve politicke mudrosti i procene odnosa snaga vodjen je jedan suludi i besmisleni rat sa citavim svetom u kojem je izgubljeno sve - zivoti, imovina, vekovna ognjista, ponos, nada u bolje sutra, a nije dobijeno nista. Dalje od ovog bezumlja, u nepoznate svetove, otisnula se mahom mladost i pamet. Kroz razne Dafine, Jezde i svetski nezabelezenu inflaciju pljackani smo besomucno zarad podmazivanja ratne masinerije, punjenja kiparskih konta i dzepova ratnih profitera. Budzasto su otkupljivani plodovi naseg rada u ime nekog nedefinisanog nacionalnog interesa koji sada niko i ne spominje. Ko je u to vreme samo spomenuo mirno resenje krize, bio je proglasen narodnim izdajnikom! Ako ne patite od kratke pameti seticete se da su sa predizbornih mitinga te najtragicnije 1993. i ovdasnji partijski lideri porucivali da postoje samo dva interesa: nacionalni i sitnosopstvenicki a taj sitnosopstvenicki interes bio je, kojeg li apsurda i drskosti, golo prezivljavanje sa prosecnom platom od 5 maraka mesecno!

Pod pritiskom sankcija i straha od gubitka vlasti iznudjeno je prihvatanje mirnog resenja, za mnoge vec zakasnelog. Brze-bolje stare ratoborne parole su zamenjene novim, mirotvornim i da parafraziram jednog srpskog politicara s pocetka krize: Srbija je umorna od parola i nove joj nisu potrebne! Porazi su volsebno proglaseni za pobedu i sve to prati medijska blokada svakog drugog misljenja i reci, primerena diktatorskim rezimima. Tome su, nazalost, zdusno pridruzena i lokalna sredstva informisanja, pa ce tako, verujem, i ove moje reci biti izostavljene ili prepricane u poznatom maniru.

U prilog nase osvedocene velicine je i izjava nekog od ovdasnjih celnika prilikom pustanja stotinak metara nekog puta da je svet konacno uvideo svoju gresku i skinuo nam sankcije pa smo mi, vodjeni mudrom, mirotvornom politikom, eto, opet pobedili svet! Kada smo pak nasem neslavnom i totalno srozanom ugledu dodali epitet falsifikatora izbora, cemu je ova opstina dala svoj skromni deo, izazivajuci burnu reakciju demokratskog sveta, tvrdimo da je ceo svet opet bez razloga protiv nas! Sve bi to mozda bilo i smesno, da nije tragicno!

Sada nam se nude i neki kineski modeli drustva i to iz luksuznih mercedesa, prodajuci nase proizvode preko svojih privatnih firmi, dok obican gradjanin ne moze da kupi ni kineski bicikl!

Zaklinjanje u bolje sutra, u 21. i 22. vek, mozda bi imalo smisla da imamo vise zivota pa da jedan od njih resimo da zrtvujemo i procerdamo ga kao zamorce za vivo-eksperimente nasih dalekovidih vodja. Nazalost, nas bioloski casovnik otkucava nemilosrdno i opominje nas na nase veoma kratko trajanje na zivotnoj pozornici. Nas zivot, cije je trajanje zanemarljivo mereno arsinom istorije, za nas je ipak samo jedan i vec dovoljno bremenit problemima na koje objektivno ne mozemo da uticemo (kao bolest npr.) da bi jos pristali da izigravamo zamorce! Samo ne brinemo za one koji nas na to teraju: oni su vrlo dobro svesni te prolaznosti pa u 21. vek hitaju mercedesima sa dobro napunjenim rezervoarima zasipajuci nam prasinu u oci!

Tragicna je pomisao da je od pocetka krize proslo vec 6-7 godina i da ce jos najmanje toliko proci da se, pod najboljim uslovima, zivotni standard vrati na nivo pre pocetka krize. A to je citavih 15 godina zivota koje je neko nama i nasoj deci oduzeo bez ikakvog osecanja krivice! Za sve to vreme ostali svet nekom svojom progresijom hita napred ostavljajuci nas tako, sto rece nekad jedan pevac, »nerazjasnjene sasvim i pomalo van mode«.

Krajnji je cas da se ovaj nas brod, izolovan i napusten od sveta, izbavi iz mulja balkanskog primitivizma, partijskog jednoumlja i zaostalosti i da zaplovi mirno, bez revansizma, tokovima evropske demokratije.

Zelja nam je da vratimo slobodu, dostojanstvo i bogatstvo ovom gradu i Vojvodini. Da im vratimo nekadasnji kult tolerancije, gospodskih manira gradjanskog drustva i uvazavanja svakog misljenja, slobodu medija i javnog suceljavanja ideja u interesu prosperiteta ove sredine. Da im vratimo kult postovanja pravih vrednosti, postenog rada i pravog domacina. Jer Vojvodina je Vasa i moja Domovina!

Negujmo taj dragoceni i tradicionalni duh Vojvodjana, nezavisno od toga da li su nam preci ovde ziveli ili smo juce ovde stigli! Neko je sposoban da ga oseti i prihvati odmah, a neki ga ne prihvate ma koliko dugo ovde ziveli u sta smo imali priliku da se uverimo zahvaljujuci opsteprisutnoj negativnoj selekciji kadrova.

Svako bez izuzetka mora biti podvrgnut kontroli svoga rada nezavisno od funkcije i partijske pripadnosti. Svako treba da bude spreman da velicinu svog konta stavi na uvid na pocetku i na kraju mandata sto dosad, koliko je meni poznato, nije bio slucaj.

Svaka vlast dovodi u iskusenje kojem je mozda tesko odoleti, pogotovo ako je bez kontrole i traje duze. Samokontrola je, pak, biljka koja tesko uspeva na ovim nasim balkanskim prostorima. Duza, nekontrolisana vlast na svim nivoima vodi neminovno ka aroganciji, zloupotrebi, laznom osecaju velicine i nezamenljivosti. Neprihvatanje gubitka vlasti demokratskim putem ni po koju cenu, pokazala se jacom od bilo kakvih moralnih skrupula, razotkrivajuci ispod plasta toboznje demokratije balkanski primitivizam u poznatom miljeu pritiska, pretnji, ucena i nasilja.

Postenje, strucnost i demokraticnost osnovni su postulati podobnosti za vrsenje svih funkcija. Interes ove sredine je stozer oko kojeg treba da se okupe svi kojima je na srcu ovaj grad i ova banatska ravnica a to je, ne zaboravite, gotovo dvostruko vise ljudi nego sve ostale opstine okruga zajedno!

Vremena nemamo na pretek, jer ne zivimo za naredne vekove vec za ovaj cas. To svakako nije nimalo lako. Kompetencije lokalne samouprave su veoma suzene i na mnoge bitne elemente zivljenja nemamo apsolutno nikakvog uticaja, pogotovo u raspolaganju sredstvima.

Da se ne shvati kao neko pravdanje unapred, ali bez brzeg i potpunog otvaranja ove zemlje prema demokratskom svetu, ukljucujuci i bivse YU-republike, nema veceg boljitka ni u ovim nasim lokalnim granicama. Na nesrecu, svi koraci koji se cine u tom smeru su spori, iznudjeni, sa zadrskom i u poslednji cas. A perfidna izborna pljacka vodi ovu zemlju u jos dublju samoizolaciju. Notorna je cinjenica da nas iz krize ne moze izvuci neko ko nas je u tu krizu i uvukao, i da tim koji vec godinama gubi utakmice treba napokon i promeniti.

Tezicemo da privreda ovog regiona ponovo stane na noge i da vreme prinudnih odmora, praznih hala, i mizernih zarada postane proslost. Da oporavljena privreda, u cemu privatno preduzetnistvo, a posebno proizvodno, treba da ima posebnu tezinu, omoguci bolje funkcionisanje grada i uzlete tradicionalnih vrednosti ove sredine - kulture i sporta - do nekadasnjih visina.

U okviru urbanisticko-komunalnog kompleksa, cime cemo se najvise baviti, sa posebnim naglaskom na zastiti covekove okoline, rec treba dati iskljucivo strucnim ljudima kako u oblikovanju evropske humane sredine tako i pri utvrdjivanju prioriteta privodjenja u funkciju velikog broja zapocetih objekata komunalne infrastrukture.

Na kraju, pozivam vas sve da civilizovano, bez revansizma, delujemo u cilju dobrobiti ljudi koji su nam ukazali poverenje i koji s pravom ocekuju da to poverenje i opravdamo. Svima u tome zelim puno uspeha!

*) Pristupna beseda novoizabranog gradonacelnika Zrenjanina, dr Zlatomira Kozlovackog, 24. decembar 1996. godine.