Dragan D. Lakicevic, »O haosu i bezumlju«, B-92, Beograd 1996.

Ova knjiga je, kao retko koja, na tragu koji se sme nazvati temeljem srpskog politickog filosofskog misljenja. Nazalost, srpska kultura i njeni poslenici nikada nisu stvarno naucili sta je to tradicija, vec su je svako u svom neznanju i potrebi da bude odan aktuelnoj vlasti sminkali i prilagodjavali.

O cemu pise u svojim esejima Dragan D. Lakicevic? Svestan cinjenice da autenticna misao ima tezinu samo ako nastaje sada i ovde i ako joj prethodi dugogodisnje ucenje i posmatranje, upustio se u nimalo veseo posao analize trenutka u kojem zivimo i koji ima svoje prapocetke u proslosti, takozvanoj istoriji, ali koja je daleko temeljnije prelomljena u literaturi koju je autor pomno i sa izuzetnom paznjom proucavao. Knjiga je napisana izrazito lepim, razumljivim jezikom. Posvecena je zrtvama rata na ovim prostorima. Bolje receno, nama sada i ovde, onima koji su po raznim zemljama, onima koji nikada nece moci da je procitaju jer su mrtvi i ovakve knjige su im bile nedostupne u vreme kada su bombardovani nacionalnim piscima, nacionalnim ruzama, nacionalnim kapama, nacionalnim lopovima, nacionalnim jurisima, nacionalnim junacima, sarcima. Nacionalnim, nacionalnim...

U cemu je posebnost ove knjige?

Nasavsi literarno uporiste u romanu Dostojevskog Neciste sile lucidno citajuci i analizirajuci likove ovog velikog romana, Lakicevic nam na primeru Nikolaja Vsevoldovica-Stavrogina, Verhovskog i drugih, ubedljivo objasnjava psiholoske tipove koji, ako se sretnu u vremenu i prostoru, ma koliko delovalo misticno, izazivaju »neciste sile«. Oni ih prizovu i zlo postaje nezaustavljivo, jer podanika, lopuza, lakomislenih, pohlepnih, slavoljubivih uvek na ovom svetu ima u dovoljnom broju.

»Antropologija i politika« je drugi esej u ovoj knjizi, koji se bavi problemom patrijarhalne svesti, tj. autoritarnom svescu balkanskih naroda, i posledicama te svesti koja ga uvek iznova dovodi u situaciju da trpi i cini nasilje.

Baveci se analizom i nastankom i nestankom Praksis grupe, jedinom relevantnom »filozofskom skolom«, njenim idejama, stremljenjima, logikom i prirodom raspada, Dragan D. Lakicevic nastoji razlozno, bez prekora, ali sa setom, da objasni cinjenicu da nista sto je kao ideja suprotstavljanja nastalo na mestu gde haraju »neciste sile« ne moze ostati, niti opstati...

Baveci se »politickom geometrijom« nacionalizma, njegovim korenima, nacinom na koji se razvio u ogromnu mesozderku biljku, jer je to jedini moguci oblik njegovog nastanka i opstanka, Lakicevic razoblicava politicki mehanizam i razlaze kako sam mehanizam tako i vodje i vodjice pokazujuci da je svaki car na kraju, kao i na pocetku, go i da nametnuto slepilo nije beskonacno, ma koliko dugo trajalo. Kao dokaz autor Haosa i bezumlja vidi knjigu mladog Vladimira Arsenijevica U potpalublju. Mozda pisci i nisu savest covecanstva, ali cinjenica da imaju potrebu da svet gledaju otvorenih ociju, samosvesno, cini ih vidarima opsteg slepila. Zato knjiga O haosu i bezumlju Dragana D. Lakicevica ima ogroman znacaj, te bi izdavac morao da pokaze vise dobre volje i odgovornosti da ta knjiga postane dostupna, prisutna siroj citalackoj publici, a po misljenju autora ovog teksta obavezna lektira za srednjoskolce. Jer, deca se uce sada i ovde. Najbolja znanja su ona koja su ocigledna. Sve sto uce iz istorije je naknadno retusirano, mistifikovano. A laz je uvek preskupa. Narocito za decu, mladez, »decurliju«.

Olivera Djurdjevic