Velika pobeda naroda nad nacistickom Nemackom nije nikome - ni Rusiji ni Srbiji, recimo - obezbedila trajniji imunitet protiv te vrste totalitarnoga zla; udruzene snage antifasisticke koalicije su stvarno pobedile nacistickog okupatora, ali je priroda fasizma dublja - uporedo se razvijao sovjetski totalitarizam koji, slomljen sada, jos odaje znake neobicne vitalnosti; vakuum nakon njegovog sloma jos uvek nisu uspele da popune ni liberalna demokratija ni hriscanski duh tolerancije pa se citavo razdoblje za sada jednostavno imenuje kao »tranzicija« sto u smislu nekog objasnjenja ne govori mnogo.* Pitanja ovako postavljena nisu akademska retorika jer - po odredjenju jednog ucesnika - fasizam je »politicka i duhovna realnost u danasnjoj Rusiji«. Neki pak elementi iz okvira Milosevicevog balkanskog cezarizma, sa sasvim prepoznatljivim karakteristikama fasizma, govore jasno o aktuelnosti teme kojom su se poznati istrazivaci bavili. Refleksije su valjano potkrepljene impresivnim »empirijskim materijalom« koji sledi na kraju svakog poglavlja, o pojavi »harizmatske licnosti« koja zapravo i nije licnost u pravom smislu, vec delic mase u populistickom valu. Ove teme otvaraju i zatvaraju krugove zbivanja koja su u toku na citavom Istoku, o cemu je kod nas, koliko je nama poznato, jedino Republika nudila valjana istrazivanja; sto se pak neofasizma tice ovde su osvetljena dva moguca scenarija - mogucnost laganog, postepenog prevrata, te mogucnost parlamentarnog »uspeha« s obzirom da neototalitarizam sadrzi i jedan privid pluralizma, sto je i u Rusiji i kod nas sasvim vidljivo. Iako, primera radi, lider SPO nije najbolje iskoristio priliku, izlaganje mu je esejisticki rasplinuto i emotivno, M. Mihajlov je ponudio jednu uveliko uverljivu analizu - fasizam, po njemu, kao svaki totalitarizam, nudi laka resenja, primamljive odgovore pa se namece kao opijum za masu ljudi ciji zivot na svoj nacin osmisljava, pa stoga nikako ne treba misliti da se fasizam prepoznaje samo po svom licu - on se skriva i ispod brojnih maski. To Mihajlovljevo izlaganje poznato je nasim citaocima.

U knjizi su ispitani fenomeni nacionalizma, mistifikovanja drzave, drzavnog paternalizma koji se obistinjuje kao teorija »korporativnosti«, kult novog Vodje, antisemitizam medju drugima. Ukazano je jos na jednu cinjenicu koja se, posebno kod nas, ne uocava. Naime, obicno se pojam »disidentstvo« uzima u pozitivnoj konotaciji, pri cemu se smece s uma da postoje i »disidentski koreni fasizma« sa svim istorijskim ipostasijama - kod nas se svesno ne pravi razlika izmedju, recimo, Mihajlovljevog i Cosicevog disidentstva. Materijal o Limonovu, Zirinovskom i drugim »junacima« je zaista impresivan. Geneza »ruske ideje« namece sama po sebi poredjenja sa slicnim kod nas, o cemu je - opet se to mora kazati - Republika ponudila zapazeno istrazivanje u zborniku Srpska strana rata.

Poseban krug cine istrazivanja odnosa pravoslavlja i totalitarizma, u kojem rasprava Iljusenkova predstavlja pravi primer objektivne analize; kada se ogroman broj ljudi danas identifikuje sa pravoslavljem to moze da znaci - obilje primera je ponudjeno - i jasno shvatanje da je »ideja demokratije umesena kvascem lazi«, sto nama nije neobicno. Esej Irine Levinske je jos precizniji - ona pokazuje kako se u Rusiji - a tako je i kod nas - jedna mitologija zamenjuje drugom u funkciji dobro smisljenoga politickog cilja; lica i maske fasizma i svakog totalitarizma su u njenom eseju »Protiv mitova« osvetljeni na nacin koji ce ostati kao dobar primer.

M. Dj.