Rekonstruisanje sistema psihologije masa nije lak zadatak, uprkos bogatstvu materijala. Stavise, to je mucan zadatak. Na svakom koraku nailazi se na poneku, najblaze receno, nimalo ugodnu sliku javnog zivota, lidera i masa. Tu se nalaze opisane kao neophodne sve one osobine koje vlast cine nepodnosljivom: preziranje razuma, lukavo silnistvo, despotizam. Nista manje neutesnom ne pokazuje se ni slika gomila, zeljnih da budu potcinjene, zrtava sopstvenih nagona i, po definiciji, nesvesnih. Uz to, ova nauka ostavlja po strani, medju svojim hipotezama, ekonomske, istorijske i tehnicke cinioce na koje smo se navikli, a koji odredjuju sadrzinu vlasti i objasnjavaju razvoj drustva. Ma kakav bio njihov politicki stav, psiholozi masa isticu primat psihickog faktora u zivotu zajednica. Oni kritikuju dominantne teorije, od Dirkemove (Durkheim) do Marksove (Mardz), jer one prenebregavaju afektivne i nesvesne sile. To je njihova Ahilova peta kad zele da predju iz sveta ideja u svet realnosti. K tome, na staro pitanje: je li covek dobar? je li zao? odgovaraju da je covek u gomili uglavnom zao, kao da to sasvim sigurno znaju. Moglo bi se pomisliti da bi najsigurniji nacin da se izbegnu prenaglasena osecanja i da se pokazemo lucidnim bio da se povedemo za maksimom filosofa Bredlija (Bradley): »Kad je nesto rdjavo, mora biti dobro upoznati i nesto gore«. Sto ce reci, ne gajiti nikakve iluzije. Lepo iznenadjenje je bolje nego neminovno razocarenje.

Daleko smo, to vec naslucujete, od uobicajenog dubokog postovanja prema nauci nadahnutoj filosofijom prosvecenosti i izvesnoscu da svaku sadasnju dramu ocekuje happy end u buducnosti. Pa ipak, cak i nakon sto sam revnosno razmisljao o osnovama psihologije gomile, osecam koliko mi je tesko da ih razumem. Upravo zato sto se opirem njenoj viziji coveka i drustva, toliko protivnoj ubedjenjima koja sam izlozio u nekoliko svojih knjiga. Ne mogu da se naviknem na njenu muziku koju bi mogao ilustrovati naslov jedne Subertove (Schubert) lied: »Nize, stalno sve nize«. Doduse, potpuno se slazem s tim da treba izbegavati idealizaciju coveka i drustva. I da bi bilo spasonosno razbucati fabrike iluzija, imajuci u vidu nasa nedavna istorijska iskustva. Ali izgleda mi tesko da nekim demokratskim i slobodarskim idealima poreknem izvesnu neophodnost, cak i izvesnu drustvenu snagu. To je ono zbog cega smo oduvek videli ljude kako se bore za to da ti ideali odnesu prevagu i da se promeni stanje koje, samim tim sto je trajno, izgleda kao da je postalo sama sudbina nase vrste: gore su oni koji vode, dole oni koji su vodjeni.

U tome je prava teskoca: sto vise proucavamo psihologiju gomile, sve nam je ociglednije da ona svoju moc crpe iz svog odbijanja da posmatra ljude kroz naocale uobicajenog morala, i iz upornosti s kojom ponavlja, s obzirom na to sta smo i ko smo, da ce nasi ideali jos zadugo ostati nedostupni. Njenim se pionirima moze zameriti zbog takvog vidjenja stvari. Ona se moze i odbaciti zbog njenog konzervativnog karaktera koji niko ne pokusava da prikrije. To bi, medjutim, znacilo da te ljude smatramo mediokritetima koji nisu gledali dalje od granica svoje drustvene klase i svog doba. A vazno je shvatiti da su njihove teorije rodjene iz razmisljanja o liberalnoj demokratiji, ciji su oni bili pristalice, i o toku kojim su krenule revolucije ciji su oni bili svedoci u nasem veku. I da njihova misao crpe iz iskonskog zdravog razuma koji gospodari sveta i narodi vrlo dobro poznaju. Privlacna snaga psihologije gomile potice i iz te zasnovanosti na zdravom razumu, tako da ta nauka ostavlja utisak da je u dodiru sa stalnim teznjama ljudskih drustava.

Ono sto najvise onespokojava ipak je praksa, to jest uspesnost u primeni njenih ideja. Uprkos tome sto su one ponekad bile elementarne, a ponekad skoro smesne, dogadjaji iz skorasnje proslosti, pa cak i iz sadasnjosti, ipak su ih na skoro previse savrsen nacin potvrdile, sto su istakli i mnogi pronicljivi posmatraci.

Zbog te uspesnosti, premnogo stvari u nasoj civilizaciji ima svoje poreklo u njoj da bi nam bilo moguce da je zanemarujemo. U psihologiji gomile nalazi se barem jedan od kljuceva moci vodja u nasoj epohi. A graditi kule u vazduhu sa demokratijom biva neozbiljno dok god se ne uznastoji saznati kako i zasto ta moc nju ogranicava ili zamenjuje. Namera ove knjige je, dakle, da dopre sto je moguce dublje do sustine jedne nauke koja je na nase doba gledala bez blagonaklonosti, razmatrala vlast coveka nad covekom bez popustljivosti, i otkrila formule s kojima se ta vlast moze vrsiti u masovnim drustvima. Ja odbijam njenu viziju istorije, sumnjam u njenu istinu, ali prihvatam je kao cinjenicu.

Evo, dakle, kojim cu putem ici. U prvom delu izlazem razloge nastanka nauke o masama i teme o kojima ona raspravlja. Drugi i treci deo govore o tome kako ju je Le Bon otkrio, da bi potom bili posveceni najpre opisu masa, a zatim vodje, te najzad, metode koju on preporucuje za upravljanje masama. Metode koju popularisu moderna propaganda i reklama. U cetvrtom i petom delu pokazujem kako je Tard prosirio taj opis na celinu svih oblika drustvenog zivota i analizirao moc koju vodje imaju nad masama. Njegov bitni doprinos ostaje njegova i danas aktuelna teorija o masovnim komunikacijama. Usput ce nam biti otkrivena i jedna skrivena strana nauka o coveku u Francuskoj. Najzad, u cetiri poslednja dela, rekonstruisano je, na osnovu veceg broja skica, objasnjenje koje je Frojd dao o masovnim fenomenima. To je sinteza i kruna radova njegovih prethodnika, ali ona, polazeci od jednog novog gledista, preobrazava njihove hipoteze u dedukcije jednog sistema. To je, u stvari, jedino objasnjenje ove psihologije kojim raspolazemo. Mozemo ga, dakle, smatrati klasicnim.

*) Iz: Serz Moskovisi, Doba gomile (1), DzDz vek, Beograd 1997, str. 20-23.