Takva fuzija ekonomske i politicke moci ne postoji danas ni u jednoj postkomunistickoj zemlji Centralne i Istocne Evrope; stavise, takva fuzija nije bila ostvarena ni u razdoblju »samoupravnog socijalizma« u SFRJ

Posle novembarskih izbora - kao i posle svih prethodnih republickih i saveznih izbora na teritoriji SRJ - izostala je prva mirna smena na vlasti koja se smatra »...najkriticnijim pragom demokratije«

Vladimir Goati

Izbori za Saveznu skupstinu SRJ i skupstinu Crne Gore, kao i lokalni izbori u obe republike (3. i 17. novembra 1996), odrzani su, za razliku od parlamentarnih izbora 1992. i 1993, u razdoblju mira u susednim drzavama (bivsim republikama SFRJ) Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Do novembarskih izbora doslo je u trenutku kada je SRJ - za razliku od 1992. i 1993 - manifestovala teznju da se ukljuci u medjunarodnu zajednicu iz koje je do 1995. bila iskljucena sankcijama UN. O toj teznji svedoci poziv vlade SRJ medjunarodnim posmatracima da prisustvuju izborima, koji je, medjutim, upucen samo nekoliko dana pred odrzavanje izbora. Kasno upucivanje poziva nije, naravno, posledica slucajnog propusta, nego nastojanja da se paznja medjunarodne javnosti skrene sa predizbornog procesa i pitanja ravnopravnosti partija koje u njemu ucestvuju, na sam akt glasanja koji je tehnicki izraz izbornog procesa. Kao sto poziv za pracenje novembarskih izbora nije slucajno upucen kasno, tako isto taj poziv nije slucajno odbijen od strane vecine pozvanih drzava i medjunarodnih organizacija. Odbijanje je rezultat danas opsteprihvacenog stava, ne samo u akademskim krugovima nego i medju izbornim ekspertima medjunarodnih organizacija, da svako ozbiljno pracenje izbora u postkomunistickim zemljama - u kojima tek nastaje demokratski poredak (»protodemokratija«) - mora da se usredsredi na analizu uslova u kojima se odrzava izborno nadmetanje i da odgovori na pitanje da li su partije ravnopravne u izbornom procesu.

Tri su narocito vazne sfere u kojima se ocituje (ne)ravnopravnost partija: (1) ekonomski resursi sa kojima raspolazu, (2) pristup medijima, posebno elektronskim i (3) institucionalni okvir (izborni zakon, zakon o izbornim jedinicama) u kojem se odvija izborni proces. Ako samo ovlas analiziramo polozaj partija Srbije u tim sferama pred novembarske izbore 1996, namecu se neki nedvosmisleni zakljucci. Vladajuca SPS je u pogledu ekonomskih resursa imala ogromnu nadmoc nad opozicijom; tu nije rec o sredstvima koja SPS dobija od svojih clanova, nego o kontroli koju ta partija ima nad ekonomskim resursima drzave. U Srbiji je jos uvek na snazi »drzavna ekonomija«, jer je Zakonom o izmenama zakona o uslovima i postupku pretvaranja drustvene svojine (jul 1994) zaustavljen proces privatizacije koji je zapoceo jos 1989. Citiranim zakonom nije samo zaustavljen, nego i retroaktivno ponisten proces privatizacije od 1991. do 1994. (Cerovic, 1995; Kovacevic, 1995). Ponistenjem ostvarene privatizacije (u julu 1994), bitno su suzene ranije uspostavljene »oaze« trzisne ekonomije i prosiren radijus delovanja vladajuce partije kao »kolektivnog menadzera« sto dobro ilustruje podatak da danas u Srbiji otprilike 85% ukupnog kapitala cini tzv. drustveni kapital (Posarac, 1996). Potpunu kontrolu partije nad ekonomijom u Srbiji personifikuju republicki ministri koji su istovremeno direktori najvecih »drustvenih« preduzeca. Takva fuzija ekonomske i politicke moci ne postoji danas ni u jednoj postkomunistickoj zemlji Centralne i Istocne Evrope; stavise, takva fuzija nije bila ostvarena ni u razdoblju »samoupravnog socijalizma« u SFRJ jer tada nije bilo dopusteno da nosioci izvrsno-politickih funkcija u drzavi i SKJ zauzimaju rukovodece funkcije u privredi.

U drugoj republici SRJ, Crnoj Gori, ne postoji tako direktna kontrola ekonomije od strane vladajuce partije i to ne samo zato sto ministri nisu u isto vreme direktori najvaznijih »drustvenih« preduzeca, nego i zato sto je u ovoj republici otpoceo proces privatizacije privrede. Ali, i pored toga, nema nikakve sumnje da je i u Crnoj Gori u pogledu koriscenja ekonomskih resursa vladajuca partija bila u boljem polozaju od opozicije.

U pogledu pristupa elektronskim medijima u Srbiji ne moze se govoriti o ravnopravnosti partija-ucesnica izbornog nadmetanja. O tome ubedljivo govore podaci iz empirijskog istrazivanja informativnih emisija TV Srbije od 16. do 22. oktobra 1996. koje je sprovela Jovanka Matic. »U pretposlednjoj nedelji kampanje, tj. u periodu 16-22. oktobar - belezi autor - u udarnoj informativnoj emisiji drzavne televizije emitovan je 71 prilog o promotivnim aktivnostima koalicije SPS-JUL-ND u ukupnom trajanju od 99:18 minuta, dok je istovremeno o opozicionoj koaliciji Zajedno emitovano 6 priloga, ukupne duzine 3:40 minuta. U toku cele ove nedelje, lideri opozicije uzivo su se culi 9 sekundi (u izvestaju sa mitinga u Valjevu, koji je trajao 43 sekunde). Lideri SPS, JUL i ND uzivo su se obracali biracima u 34 priloga, ukupnog trajanja 61:58 minuta« (Matic, 1996). Isti autor pokazuje, na osnovu rezultata empirijskih istrazivanja, da je prednost SPS nad opozicijom u koriscenju kako drzavne TV, tako i TV Studio B i TV Politika, bila veca u predizbornom razdoblju 1996, nego pred izbore 1992. i 1993. godine. Tu dolazimo do jedne od vaznih politickih osobenosti Srbije u odnosu na druge postkomunisticke zemlje Centralne i Istocne Evrope; u tim zemljama polozaj partija na izborima postaje od 1990. naovamo sve izjednaceniji, dok je u Srbiji uocljiva sve naglasenija nejednakost u korist vladajuce partije. U Crnoj Gori situacija u pogledu pristupa elektronskim medijima je, sudeci doduse prema nepotpunim podacima, bila nesto povoljnija za opoziciju nego u Srbiji.

Ni institucionalni okvir novembarskih izbora 1996. nije bio, ni izdaleka, nepristrasan prema partijama-ucesnicama. Tu ne mislimo samo na Savezni izborni zakon (1992) o cijim je losim stranama dosta pisano, nego i na Zakon o izbornim jedinicama koji je izglasan u Saveznoj skupstini neposredno pred izbore i pored protivljenja svih relevantnih opozicionih stranaka Srbije i Crne Gore. Tim zakonom u Srbiji je povecan broj izbornih jedinica sa 9 na 27, u Crnoj Gori sa jedne na sedam izbornih jedinica. U potonjoj republici povecan je i broj jedinica na istovremeno odrzanim republickim izborima sa jedne na cetrnaest. Odlucno protivljenje opozicionih partija obe republike povecanju broja izbornih jedinica (koje istovremeno znaci i smanjenje broja poslanika koji se bira u jednoj jedinici) bilo je pre svega motivisano strahom od disproporcionalnih efekata takvih resenja koja neizbezno koriste najvecim partijama, SPS i DPS. Sve u svemu, na novembarskim izborima 1996. postojala je izrazita izborna neravnopravnost ucesnika izbornog nadmetanja, posebno u Srbiji, koja je bitno uticala na izborni epilog.

Dobitnici i gubitnici

Kad je rec o Srbiji, nesumnjivi dobitnik na saveznim izborima je »leva koalicija« sastavljena od SPS, JUL i ND. Ta koalicija dobila je skoro 400.000 glasova vise nego sto je dobila SPS na saveznim izborima 1992. (1.848.669 prema 1.478.918). Uspeh »leve koalicije« u birackom telu »pojacan je« dejstvom pristrasnog institucionalnog okvira o cemu svedoci podatak da je ona sa samo relativnom vecinom glasova (42%) zadobila apsolutnu vecinu (59%) mandata koji pripadaju Srbiji u Vecu gradjana Savezne skupstine. Da je institucionalni okvir delovao pristrasno, nekom (»levoj koaliciji«) kao majka, a nekom (opozicionim partijama) kao maceha, govori i to sto je »levoj koaliciji« za jedan poslanicki mandat trebalo prosecno 28.869 glasova, koaliciji Zajedno 44.054, a radikalima cak 48.695! Pristrasnost izbornih pravila u korist SPS jos je vise dosla do izrazaja na izborima za Pokrajinsku skupstinu Vojvodine ciji je prvi krug odrzan takodje 3. novembra. Na tim izborima SPS je sa samo 23% glasova (236.414 od 1.025.103) zadobila 67,2% mandata (74 od 110). Inace, na izborima za Pokrajinsku skupstinu bio je na snazi osoben izborni sistem koji je izglasan pred same izbore (oktobar 1996) od strane skupstinske vecine koju su cinili poslanici SPS, uz protivljenje opozicije. Prema tom sistemu, smatra se izabranim kandidat koji je osvojio apsolutnu vecinu glasova, a ako to nikome ne podje za rukom, dolazi do »drugog kruga« izbora u kojem ucestvuju tri najuspesnija kandidata.

Ovo je veoma retka varijanta vecinskog sistema koja odstupa od »standardnog« oblika po kojem u drugom krugu ostaju samo dva najuspesnija kandidata (resenje koje je sadrzao Izborni zakon Srbije 1990. i koje je bilo na snazi na novembarskim izborima 1996. za opstinske i gradske skupstine). Solucija sa tri kandidata u drugom krugu pogodovala je upravo SPS, jer su u vecini izbornih jedinica u drugom krugu ucestvovali kandidat SPS i dva kandidata iz opozicionih partija. To sto su u drugom krugu ucestvovala dva kandidata opozicije dovelo je do podele njenih glasova i omogucilo u vecini slucajeva trijumf kandidata SPS.

Generalna ocena o izbornom uspehu »leve koalicije« zahteva preciziranje. Unutar te koalicije cini se ipak da je pravi politicki dobitnik JUL jer je sa malim procentom glasova - prema rezultatima empirijskih istrazivanja u predizbornom razdoblju izmedju 1 i 4 odsto - dobio vise od cetvrtine poslanickih mandata za Vece gradjana Savezne skupstine. Izrazit »visak« mandata JUL-a u odnosu na broj glasaca ostvaren je na ustrb SPS, odnosno njenog rukovodeceg stratuma i zato ce predstavljati potencijalno zariste konflikata izmedju dve organizacije u predstojecem razdoblju. U tom razdoblju moze se, takodje, ocekivati da ce imperativi politicke borbe zahtevati od JUL-a da naglasava svoj identitet, svoje osobenosti u odnosu na SPS i da ce se, pri tom, JUL pozicionirati vise »levo« od socijalista. Istovremeno, potreba da se distancira od JUL-a moze podstaci SPS da - kao i vecina uspesnih edz-komunistickih partija - optira za socijaldemokratsku varijantu. Ipak, nerealno je ocekivati da do razdvajanja dosadasnjih politickih »sijamskih blizanaca« dodje lako, da se odvija bez napetosti, trenja i sukoba izmedju dveju organizacija. Verovatnocu konflikta podstice to sto su obe organizacije upucene na istu »izbornu klijentelu« pa ce zato biti direktni konkurenti na svakim sledecim izborima na kojima samostalno nastupaju. Tu je rec o zero sum game, tj. o igri u kojoj jedan ucesnik gubi ono sto drugi dobija i obrnuto, sto bitno otezava postizanje kompromisa.

U Crnoj Gori je neosporan dobitnik novembarskih izbora DPS koja je osvojila 63,4% mandata u republickom parlamentu.

Tabela I

Izbori za Skupstinu Crne Gore (3. 11. 1996)

		biraca		%		poslanika	%

DPS		150.237 	49,9		45		63,4

NS		74.963		24,9		19		26,8

SDA		10.167		3,4		3		4,2

DSCG		5.289		1,7		2		2,8

Ostali		52.544		17,5		-		-

Nevazecih	7.741		2,6		-		-

UKUPNO		300.941 	100,0		71		100,0

Biraca		448.502

Glasalo 300.941			67,1%

DPS je, takodje, ostvarila nadmocnu pobedu i na izborima za Vece gradjana Savezne skupstine. Sa 146.622 glasa DPS je zadobila 20 od ukupno 30 poslanickih mandata koji pripadaju ovoj republici u Vecu gradjana Savezne skupstine.

Pozabavicemo se sada izbornim gubitnicima. U obe republike neuspeh su dozivele partije udruzene u (uslovno receno) liberalno-demokratske koalicije: Zajedno (SPO, DS, GSS i DSS) i Narodnu slogu (NS i LS). O neuspehu koalicije Zajedno na saveznim izborima 1996. u Srbiji govore podaci po kojima je ona dobila na tim izborima 969.198 glasova, sto je znatno manje od broja glasova koji su ukupno osvojile njene clanice (SPO, DS, DSS i GS), na saveznim izborima 1992. (1.190.014). U Crnoj Gori na novembarskim izborima za republicku skupstinu ne moze se govoriti o osipanju izborne podrske koaliciji Narodna sloga u odnosu na izbore 1992 - kao sto je to slucaj sa koalicijom Zajedno u Srbiji - nego o stagnaciji podrske na relativno niskom nivou. Narodna sloga dobila je, naime, na novembarskim izborima za republicki parlament 74.954 glasa sto je neznatno vise nego 1992. (73.063).

U obe republike izbornom neuspehu pomenutih koalicija doprinele su naglasene razlike izmedju stranaka od kojih su sastavljene koalicije. Rezultati novembarskih izbora potvrdili su, u stvari, davnasnje saznanje da su izvestan stepen programsko-politicke slicnosti i korektan odnos izmedju rukovodstava u predizbornom razdoblju bitni preduslovi uspesne izborne saradnje izmedju partija. Ako ti preduslovi nisu ispunjeni, koalicija dobija manje glasova nego sto bi dobile (u zbiru) stranke da su pojedinacno izasle na izbore. Do takvog ishoda dolazi zato sto su biraci (u velikom procentu) celovite politicke licnosti koje se u politickom zivotu ponasaju dosledno. Ako lideri pozovu takve birace da glasaju za koaliciju u kojoj je partija sa cijim se opredeljenjima ne slazu i (ili) koja je do juce bila u sukobu sa njihovom vlastitom partijom, biraci se ne odazivaju na poziv i glasaju po svojoj savesti ili apstiniraju. Verovatno se to dogodilo sa delom biraca partija koje su cinile koaliciju Zajedno. Izmedju tih partija postojale su u razdoblju pre izbora ne samo vazne programsko-politicke razlike (odnos prema Dejtonskom sporazumu i prema Medjunarodnom sudu u Hagu, pristup resavanju kosovskog problema i dr.) nego i naglaseno konfliktni odnosi izmedju rukovodstava partija, ucesnica koalicije. U Crnoj Gori izmedju koalicionih partnera, NS i LS, postojale su, takodje, krupne programsko-politicke razlike (odnos prema SRJ i prema nezavisnosti Crne Gore, stav prema statusu nacionalnih manjina), ali su odnosi izmedju rukovodstava dve partije tokom 1995. i 1996. bili uglavnom korektni.

U Srbiji u izborne gubitnike spada i Srpska radikalna stranka (SRS) koja je na novembarskim izborima za Saveznu skupstinu 1996. dobila manje glasova nego na saveznim izborima 1992. (779.259 prema 1.056.599). Istini za volju, radikali su na novembarskim izborima postigli znatno bolji izborni rezultat nego na republickim izborima 1993. na kojima je za njih glasalo samo 595.467 biraca. Mislimo da povecanje broja glasova ove dosledno ultranacionalisticke stranke na novembarskim izborima u odnosu na republicke izbore 1993, ne treba pripisati radikalizaciji birackog tela Srbije, nego tome sto su se vec odranije radikalno opredeljeni glasaci, koji su 1993. glasali za druge stranke, razocarali u te stranke (zbog njihovog napustanja »nacionalnog fronta« i prihvatanja mira u Dejtonu) i glasali za SRS.

Za razliku od Srbije u kojoj je SRS na novembarskim saveznim izborima zadobila manju podrsku nego na saveznim izborima odrzanim cetiri godine ranije, ali je ipak sacuvala snazan uticaj u birackom telu, u Crnoj Gori radikali su doziveli pravi slom i ostali bez ijednog mandata u republickom i saveznom parlamentu.

Partijski sistemi

Kad je rec o uticaju partija ultranacionalne orijentacije, rezultati novembarskih izbora ukazuju na sve vece razlike izmedju partijskih sistema Srbije i Crne Gore. Inace, do uspona partija ekstremnonacionalne orijentacije doslo je u obe republike istovremeno na parlamentarnim izborima u decembru 1992. Politicka ekspanzija ove orijentacije podstaknuta je svakako raspadom SFRJ i gradjanskim ratom u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Nosilac ultranacionalne opcije u Srbiji je SRS koja je na izborima za savezni parlament u decembru 1992. zadobila 21,8% glasova. U Crnoj Gori »ucinak« SRS na istim izborima bio je znatno slabiji i iznosio je 10,9% glasova. Istini za volju, u vreme kad su odrzani ovi izbori, vrlo bliska ekstremno nacionalnoj opciji u Crnoj Gori bila je Narodna stranka (NS) koja je osvojila 11,7% glasova, pa su tako u ovoj republici SRS i NS (uzete zajedno), zadobile podrsku nesto vise od petine biraca (22,6%) kao sto je to bio slucaj i sa SRS u Srbiji.

Ali, posle novembarskih izbora 1996. ne moze se vise ni uslovno govoriti o pribliznoj snazi radikalno nacionalne opcije u dve republike. U Crnoj Gori ta opcija izgubila je podrsku jer, kao sto smo vec istakli, SRS nije osvojila nijedan poslanicki mandat u saveznom i republickom parlamentu, a povrh toga NS je od 1992. dozivela korenitu transformaciju. Ta stranka je napustila radikalno-nacionalnu politiku i priblizila se liberalno-demokratskoj orijentaciji sto ilustruje njena cvrsta politicka saradnja sa Liberalnim savezom. O bitno manjoj politickoj podrsci ultranacionalnoj opciji u Crnoj Gori nego u Srbiji govori, izmedju ostalog, manja etnicka polarizacija politicke scene u prvoj nego u drugoj republici. Kao ilustraciju za to navedimo da u Crnoj Gori tri od pet relevantnih partija imaju etnicki mesane simpatizere (glasace), dok u Srbiji to nije slucaj ni sa jednom od pet relevantnih partija (Goati, 1996: 133).

U razlike izmedju parlamentarnih sistema dve jugoslovenske republike spada i to sto je DPS na novembarskim izborima izvojevala ubedljivu pobedu na lokalnom nivou kao sto je to bio slucaj i na lokalnim izborima 1992, dok SPS to nije poslo za rukom. O uspehu DPS na lokalnim izborima govori to sto je ona u dvanaest od cetrnaest izbornih jedinica Crne Gore osvojila i lokalnu vlast, izmedju ostalog, u pet opstina u kojima je na izborima 1992. opozicija osvojila vecinu. Napomenimo da su u ovoj republici vazila ista »pravila igre« (proporcionalni izborni sistem) za lokalne, kao i za republicke i savezne izbore.

Nasuprot Crnoj Gori u kojoj je rezultat lokalnih izbora podudaran sa rezultatom republickih i saveznih, u Srbiji je doslo do vaznih odstupanja jer je opozicija osvojila vecinu u 40 (od ukupno 189) opstina, kao i u Skupstini Beograda. U tim opstinama kao i u glavnom gradu, trijumfovali su uglavnom kandidati koalicije Zajedno (SPO, DS, GSS). Znacajno odstupanje rezultata koalicije Zajedno na lokalnim u odnosu na savezne izbore 1996, u velikoj meri je rezultat primene razlicitih izbornih sistema. U vecinskom izbornom sistemu sa dva kruga, koji je vazio na lokalnim izborima, naglasak je na licnosti kandidata, dok u proporcionalnom sistemu, koji je primenjen na saveznim izborima, presudnu vaznost imaju stranke. Imajuci to u vidu, moglo bi se pretpostaviti da je koalicija Zajedno ponudila biracima na lokalnim izborima uglednije i atraktivnije licnosti kojima se, za razliku od kandidata SPS, ne moze pripisati odgovornost za teskoce sa kojima se svakodnevno suocavaju gradjani. Na bolji rezultat koalicije Zajedno na lokalnim izborima nego na saveznim, uticalo je svakako i to sto drzavna televizija »fizicki« nije bila u stanju da obezbedi medijsku podrsku za vise hiljada kandidata SPS kao sto je to bio slucaj sa njenim kandidatima na saveznim izborima.

Postizborna zbivanja

Masovno ponistavanje rezultata lokalnih izbora izazvalo je opravdani revolt koalicije Zajedno koja je, u znak protesta, organizovala visednevne mirne proteste u Beogradu i drugim velikim gradovima Srbije (Nis, Kragujevac, Kraljevo i dr.). Zvanicna sredstva informisanja su najpre potpuno ignorisala demonstracije desetina hiljada gradjana. Povrh toga, u teznji da potpuno spreci obavestavanje javnosti o demonstracijama, vlast je onemogucila emitovanje programa Radija B-92 i Radio Indeksa koji su podrobno izvestavali o zbivanjima u Beogradu i drugim gradovima Srbije. Takav postupak vlasti prema dvema nezavisnim radio-stanicama dolio je novo »ulje na vatru« i podstakao studente Beogradskog univerziteta da masovno izadju na ulice. Na mnogim fakultetima prekinuta je nastava, a broj demonstranata u Beogradu dostizao je u nekim danima brojku od 200.000.

Izborne mahinacije su, po nasem misljenju, samo povod sirokog i trajnog protesta koji je prerastao u masovni gradjanski pokret. Te mahinacije su aktivirale duboki sukob oko osnova novouspostavljenog politickog sistema koji u Srbiji traje, uglavnom u latentnom obliku, od 1990. Taj sistem nije nastao sporazumevanjem vlasti i opozicije, nego »institucionalnim diktatima« vladajuce partije. U tako uspostavljenom sistemu opozicija ne predstavlja ravnopravnog partnera, nego »remetilacki faktor« ciju ulogu treba sistemski ogranicavati. Odatle proizlazi groznicavo nastojanje SPS od 1990. do kraja 1996. da po svaku cenu izbornim zakonima i zakonima o izbornim jedinicama ogranici i oteza predstavljenost opozicionih partija u parlamentu. Uz to, vec marginalizovanoj opoziciji onemogucena je komunikacija sa javnoscu ukidanjem TV-prenosa, do kojeg je doslo 1995. (opet) jednostranom odlukom SPS.

Ali, opredeljenje za »iskljucujuci« parlament koji ne odrazava stvarni raspored politickih snaga u drustvu nego obezbedjuje bitnu prednost vladajucoj stranci, dovelo je samo prividno do potiskivanja opozicije sa politicke scene. Bitno osujecena u svom delovanju u parlamentu i u drugim politickim institucijama, opozicija u Srbiji je bila, tako reci, sudbinski predodredjena da izabere vanparlamentarnu borbu. To objasnjava sto je ona povremeno »premestala« teziste svoje akcije na vanparlamentarni teren (martovske demonstracije u Beogradu 1991; Vidovdanski sabor 1992), ali je u tome uspevala da zadobije samo kratkotrajnu i relativno usku podrsku. U tom pogledu, demonstracije protiv ponistenja rezultata novembarskih lokalnih izbora 1996. oznacavaju bitan preokret jer se u njih ukljucio izuzetno veliki broj gradjana. Njihov protest brzo je eskalirao i postajao radikalniji. Uz pocetno protivljenje izbornim mahinacijama, demonstranti su sve vise manifestovali svoje ogorcenje blokadom medija od strane SPS, odsustvom demokratskih promena i sve tezim uslovima zivota. Sa protestima protiv niskih nadnica i nemastine rezim je ranije lako izlazio na kraj, prebacujuci odgovornost na ekonomske sankcije UN, sto u novembru 1996. nije mogao da cini jer su ekonomske sankcije ukinute godinu dana ranije.

Cini nam se zapravo da je timing ovih demonstracija omogucio da se kristalno jasno sagledaju i ocene kako porazni ekonomsko-socijalni efekti vladavine SPS, tako i, ne manje, porazni politicki rezultati te vladavine. Kad je rec o politickim rezultatima, valja imati u vidu da je SPS radi ukidanja ekonomskih sankcija UN prihvatila krajem 1995. Dejtonski sporazum cime je priznala republicke granice SFRJ kao drzavne granice, sto je od pocetka 1991. izricito odbacivala. Na taj nacin ona se javno odrekla ciljeva kojima se od 1991. politicki rukovodila u svom delovanju u Bosni i Hercegovini i za koje je vec placena izuzetno visoka »cena« (desetine hiljada mrtvih, stotine hiljada izbeglica, unistenje ekonomskih resursa).

Visenedeljni protesti stotina hiljada gradjana u najvecim gradovima Srbije doveli su postepeno do promene stava SAD i drugih velikih drzava i znacajnih medjunarodnih organizacija prema politickim zbivanjima u Srbiji. Pocetnu ravnodusnost zamenili su jasni zahtevi vlastima u Srbiji da priznaju pobedu koalicije Zajedno na lokalnim izborima, da se uzdrze od represije prema ucesnicima masovnih demonstracija i, najzad, da otpocnu dijalog sa opozicijom. Potonji zahtev svodi se, u stvari, na neku vrstu organizovanja »okruglog stola«, poput »okruglih stolova« na kojima su 1989/1990. raspravljana kljucna politicka pitanja izmedju vlasti i nastajuce opozicije u vecini zemalja Centralne i Istocne Evrope. U Srbiji je, medjutim, 1989/1990. takav politicki dijalog izostao jer je rezim odbio da uzme u obzir stavove opozicije oko novog ustava i izbornog zakona i oba pitanja resio jednostranim odlukama. Ustav i Izborni zakon usvojila je 1990. jednostranacka Skupstina SRS (izabrana 1989) potpuno ignorisuci protivljenje opozicije.

Ni drugi pokusaj opozicije do kojeg je doslo u drugoj polovini 1992. da sa vladajucom partijom otpocne stvarni dijalog o osnovama demokratskog sistema nije bio mnogo uspesniji. U tom razdoblju SPS je pod pritiskom zahteva Deposa i masovnih protesta studenata i gradjana, bila prinudjena da obeca odrzavanje demokratskih izbora na svim nivoima. U pripremi tih izbora organizovani su »okrugli stolovi« (savezni i republicki) koji su doveli do izvesnog priblizavanja stavova izmedju SPS i opozicije. Na saveznom »okruglom stolu« SPS je, posle mnogo otpora, prihvatila zahtev opozicije da izborni zakon bude zasnovan na proporcionalnom principu. Isti zahtev SPS je usvojila na republickom »okruglom stolu« ciji se rad odvijao paralelno sa saveznim. Ali, kasnije je SPS odbila sugestije opozicionih partija u pogledu vaznih elemenata izbornog zakona (»izborni prag«, pristup partija medijima, kontrola izbora), i ta pitanja resila jednostranim odlukama.

Ionako ogranicen i nepotpun konsenzus koji je postignut na »okruglom stolu« 1992, SPS je bitno narusila donoseci na konstitutivnoj sednici Narodne skupstine 28. januara 1993. Zakon o izmenama i dopunama zakona o izboru saveznih poslanika u Vece republika Savezne skupstine. Tim zakonom napusten je princip srazmernosti po kojem su partije u Vecu gradjana predstavljene u skladu sa svojom snagom u republickom parlamentu, cime je otvorena mogucnost da vecina u Narodnoj skupstini bira samo svoje predstavnike u Vece republika. Poslanici Deposa i DS su na konstitutivnoj sednici Narodne skupstine odlucno zastupali stav da se Zakon o izboru saveznih poslanika ne moze menjati bez prethodnih konsultacija, po hitnom postupku. Posto je zakon ipak usvojen, poslanici Deposa i DS napustili su skupstinu, a skupstinska vecina sastavljena od SPS i SRS je, ne obaziruci se na to, istog dana izvrsila izbor u Vece gradjana samo svojih clanova (12 poslanika SPS i 8 poslanika SRS).

Danas je ideja »okruglog stola« koja je energicno odbacena od SPS 1989/1990, a izigrana 1992, ponovno aktuelna, jer su visenedeljni protesti stotina hiljada gradjana Srbije, koji su prerasli u gradjanski pokret, doveli do potpune polarizacije ne samo politickih institucija nego i sudstva, kulture, nauke i dr. »Ulog u igri« vise nije samo priznavanje pobede opozicije na lokalnim izborima, nego demokratizacija zemlje.

Tesko je odgovoriti na pitanje da li ce posle ovih protesta koji su bitno izmenili »politicki reljef« Srbije, vlast i demokratska opozicija biti sposobne da nadju modus vivendi ili ce to izostati, a vlast ce nastaviti da upravlja po starom kao sto se to dogodilo 1990. i 1992? Prvi »scenario« znacio bi ublazavanje dubokog raskola u politickom zivotu Srbije i postepeno »saniranje« hronicnog deficita legitimiteta politickog poretka uspostavljenog 1990. Drugi »scenario« ima lako predvidiv ishod jer bi vlast bila prinudjena da rastuci »deficit poverenja« kompenzira sve vecom represijom sto bi, sa svoje strane, generiralo nove sukobe i na kraju neizbezno dovelo do razaranja ionako krhkih institucija demokratskog poretka.

U pravcu ostvarenja drugog, »optimistickog scenarija« koji znaci postizanje bazicnog konsenzusa, deluju neki unutrasnji i spoljni cinioci. Najpre, to je uspeh koalicije Zajedno da u borbi protiv izbornih mahinacija a za demokratizaciju drustva, obezbedi podrsku velikog dela gradjana. U istom pravcu deluje medjunarodna zajednica koja pruza energicnu podrsku demokratskim ciljevima koalicije Zajedno. SAD i druge velike zemlje jasno su upozorile da bi eventualno oglusivanje rezima u Srbiji o stavove medjunarodne zajednice dovelo do blokiranja teznji SRJ da se ukljuci u medjunarodne ekonomske odnose. Primena nasilja protiv uspostavljenog gradjanskog pokreta dovela bi do novih ekonomskih sankcija protiv privrede SRJ. Sankcijama bi bila, dakle, pogodjena SRJ a ne samo Srbija, jer je SRJ medjunarodno priznata drzava, a Srbija je jedna od dve federalne jedinice. Posto bi eventualne stete zbog toga trpela neizbezno i Crna Gora, pretpostavljamo da ce ta republika, tezeci da zastiti svoje interese, svojski podsticati vlast u Srbiji na postizanje kompromisa. Takav uticaj treba ocekivati, utoliko pre sto je Crna Gora vec otpocela korenitu privatizaciju privrede i formulisala ambiciozan plan ukljucivanja u medjunarodne ekonomske odnose. Osujecivanje ovih teznji »juzne republike« usled istrajavanja rezima u Srbiji na »tvrdom kursu«, doprinelo bi neizbezno ekspanziji politickih snaga koje se u Crnoj Gori zalazu za preispitivanje »federalnog aranzmana«. Komplikovanje odnosa izmedju dveju republika (pa mozda i otvaranje »drzavnog pitanja« u SRJ) nije u interesu rezima u Srbiji, pa ce ga, verujemo, nastojanje da izbegne takav razvoj dogadjaja stimulisati da se u suocavanju sa snaznim gradjanskim pokretom i njegovim demokratskim ciljevima opredeli za pregovore a ne za represiju.

Literatura

Goati, Vladimir. 1996. Stabilizacija demokratije ili povratak monizmu - »Treca Jugoslavija« sredinom devedesetih, Podgorica: UNIREKS.

Rakic-Vodinelic, Vesna i Svilanovic, Goran. 1996. »Bezobzirno ignorisanje paragrafa«, Nasa Borba, 7-8. decembar.

Cerovic, Bozidar. 1995. »Zastoji u tranziciji - problemi vlasnicke transformacije«, u: Zastoji u jugoslovenskoj tranziciji (zbornik), Beograd: Institut drustvenih nauka.

Kovacevic, Milan. 1995. »Prepreke i ciljevi privatizacije«, Ekonomska misao, (DzDzVIII) 3-4: 152-155.

Matic, Jovanka. 1996. »Analiza informativnih TV emisija, 16-22 oktobra 1996«, Vreme, 2. 11. 1996.

Posarac, Aleksandra. 1996. »Pokrice za neminovne i neophodne reforme«, Nasa Borba, 17. 12. 1996.

Schmitter, Philippe. 1986. »An Introduction to Southern European Transition from Authoritarian Rule: Italy, Greece, Portugal and Turkey«, in: Transition to Authoritarian Rule, Southern Europe, Eds. Guillermo O'Donell, Philippe Schmitter and Laurence Njhitehead, Baltimore and London: The John Hopkins University Press.