Socijalisti ne prezaju ni od cega da, po svaku cenu, kupe jos koji minut na vlasti

Pre nego sto su napustili »vlast« u jednoj mesnoj zajednici u Zemunu, socijalisti su izvukli stekere iz zida, a iz termoakumulacionih peci pokupili samot. Iako jos odolevaju da prepuste svoje pozicije na lokalnom, a kamoli nekom visem nivou, socijalisti, kako vreme prolazi, a njihova politicka dominacija postaje sve diskutabilnija, ne prezaju ni od cega da po svaku cenu kupe jos koji minut na vladajucem tronu.

Pendreci se, sta kosta da kosta, bez obzira na slike drzavnog nasilja i terora nad zenama, decom i studentima, koje obilaze svet. Skuplja se narod sto milom sto silom, trpa u autobuse, i huska na sunarodnike na mirnim demonstracijama. Odlazu se redovne autobuske linije radi vanrednog budjenja naroda, obustavlja se rad u fabrikama, koje ionako zvrje prazne, zarad »istine o Srbiji«, teraju se preduzeca da, bez obzira na gubitke, »dobrovoljno«, izdvajaju pare za benzin, dnevnice, »lanc pakete« kontramitingase »Za Srbiju«. Jednom recju, sto da se zale pare kad treba sacuvati golu vlast a o posledicama se moze misliti i kasnije. Pogotovu sad kad moze da se dogodi da posle republickih izbora, socijalisti budu prisiljeni da odstupe s vlasti.

Otuda ne treba da cudi sto ovih dana vrtoglavo raste kurs marke na crnom deviznom trzistu, sto se Narodna banka pritiska da stampa novac bez pokrica, sto banke navodno nemaju para, dok ubrzano obezbedjuju zalihe deviza za crna vremena...

Ministarstvo finansija vlade Srbije naslo je za shodno da u hinjenom vedrom pretpraznickom raspolozenju demantuje takvo ponasanje vlasti, ali centralna banka, posle drzavnog cenzurisanja izjave zamenika guvernera Bozidara Gazivode (u kojem on govori o tim pritiscima i stampanju novca u paralelnim kanalima), recito cuti, a jedan od potpredsednika vlade Crne Gore javno upozorava da ce manja federalna jedinica biti prisiljena da uvede paralelnu valutu i tako se zastiti od obezvredjivanja dinara i upropastavanja privrede i stanovnistva.

Ne bi bilo cudno da posle novogodisnjeg mamurluka osvanemo sa zvanicnom devalvacijom dinara, novom stodinarkom, ili bar ulicnim kursom marke od pet dinara.

Srpska vlada izracunala je da joj treba najmanje hiljadu pedeset miliona dinara da bi mogla da isplati penzije kako je obecala. Posto su se Crnogorci u saveznoj vladi usprotivili besomucnom stampanju novca, plan je na sam dan Nove godine revidiran, a penzioneri su dobili samo polovinu penzije, a oni nisu jedini, koje u kratkom roku treba isplatiti. Tu su prosvetari, zdravstvo, administracija, a pre svega policajci koji se za »regulisanje saobracaja« moraju dobro nagraditi.

Za srpsku vladu, 97. pocece nizom stresova od kojih se ne zna koji je tezi: da se prizna da Gonzales nije u izvestaju napisao ono sto je zvanicno protumaceno, nego nesto sasvim drugo, da se eventualno ukalkulise neka nova svetska blokada, da se isplate zarade velikim firmama da se radnici ne bi pridruzili demonstrantima, da se seljacima isplati prodata letina da ne bi blokirali puteve, da se umiri godinama materijalno mrcvarena vojska...

Zgrada vlasti, gradjena na represiji u politickom zivotu, na korupciji i mitu na ekonomskom nivou, sad se trese, podrhtava i preti da padne kao kula od karata.

Sve sto je moglo da se izgubi vec je izgubljeno: americke trgovinske sankcije sugerisu da se ni MMF, ni Svetska banka (a onda ni svi ostali kreditori) nece moci namoliti da raspravljaju o nasem clanstvu u njima, a kamoli kreditima. Strani investitori uplaseni politickim gibanjima (koja ce se pred republicke izbore svakako nastaviti), vec su se povukli. Svet, zgrozen brutalnom represijom nad gradjanima, verovatno nece dopustiti oslobadjanje novca iz tamosnjih banaka, o preferencijalima Evropske unije da i ne govorimo.

Ono sto je unutra, vec je polurazvaljeno, unisteno i ocerupano, kao i ona termo-pec s pocetka teksta. Ipak, na izgled, za vlast se pokazuju dva putica: bilo bi mudro, kad se vec bolje ne moze, pred izbore (kad god budu zakazani) sacuvati makar i prividno stabilnu valutu, i odrzati bar neku proizvodnju. Ta kombinacija »stabilnost plus recesija« pati od vise mana: recesija znaci da ce jos neke fabrike stati, da ce na prinudne odmore otici jos veci broj radnika, da se plate nece primati i u duzim periodima od sadasnjih. Sa inflacijom u kombinaciji, vlasti preti opasnost da ce se postojece neraspolozenje prema njoj jos vise razbuktati.

Kakvu god varijantu da izabere, ona ce verovatno biti kratkotrajna, tek da se zakrpe rupe, da se na sto od dvesta mesta obuzda pozar, da se (tudjim) parama kupi jos koji minut vlasti, do neke bolje, ili gore prilike. U krajnjoj liniji, sta socijaliste kosta, da »spaljenu zemlju« ostave opoziciji? Nista od nasledja koje su ostavili nece biti njihova briga: ni osiromasen narod, ni unistena privreda... Materijalno obezbedjeni, s parama na vreme sklonjenim u inostranstvo, socijalisti nemaju razloga da se brinu. Sad jos samo da aerodrom radi i da se povade stekeri...

Tanja Jakobi