Onomad, negde pred Skupstinom Srbije, sretoh dvojicu prijatelja, bivse sportiste, sada telohranitelje predsednika. Oni na radnom mestu, ja u protestu. Pozdravili smo se, upitali za zdravlje, decu, posao i svako na svoju stranu, oni da prate sta ko radi, ja da radim sta oni prate. Cinjenica da su ljudi iz najuzeg predsednikovog rukovodstva na ulici navela me na pomisao da se on oseca licno sigurnim ali da mu je vlast ugrozena.

I dok protestujem setajuci uporedo sa lepim, mladim i civilizovanim ljudima, razmisljam o predjasnjem susretu. Sta cu im reci ako ih ponovo sretnem, nesto ipak moram. Da li da ih nesto pitam, molim, kritikujem? Nisam ih sreo ni toga dana ni kasnije, ali cini mi se da je ovo pisanije zgodna prilika da im kazem, da ih zamolim ono sto sam propustio. Mozda ce procitati, razumeti.

Prijatelji, zamolite predsednika da ne tuce radnika Bulatovica samo zbog toga sto je lutku sa njegovim likom drzao i stipkao za nos. Mnogi su mu trljali nos do mile volje a da nije smeo ni da se pozali. Recite mu da ne tuce glumca Baletica, sramota je!

Dobri ljudi i ne cekaju da im se najpre nesto ucini, oni i bez toga pomazu onima kojima je pomoc potrebna (Dostojevski). Vi ste dobri ljudi, predsedniku je potrebna pomoc, pomozite mu? Zamolite ga da ne tuce narod. Znam da se zivom kurjaku ne meri rep ali kome duh klone tome i konj posrne. Ne klonite duhom, recite mu.

Kada je buna Miloja Djaka protiv Milosa gospodara u krvi ugusena, Milos je dao svog ata Miloju i rekao je da ce ga pustiti ziva ako s atom prodje kroz dva reda uparadjene vojske koja ce da puca u njega. Miloje je pojurio ata a vojska je pucala u nebo. Recite predsedniku, zamolite ga da puca u nebo a ne u narod.

Ni najbolja devojka na svetu ne moze dati vise nego sto ima, on je dao sto je imao. Ocigledno je da on i sreca nisu brat i sestra, ali to mu nemojte reci, neka sam shvati.

Slobodan Tomic