Gordana Logar

Uprkos cinjenici da vec pedeset dana dve paralelne kolone idu ulicama Beograda, ona »gradjanska« i ona studentska - svet ih ne razdvaja. Razlog je veoma jednostavan, obe kolone imaju isti cilj: demokratiju i parlamentarizam evropskog tipa. I vise od toga - studenti su na prvo mesto od svoja tri zahteva, od kojih ne odustaju, stavili priznavanje rezultata na lokalnim izborima. Upravo ono zbog cega se i okuplja nepregledna masa gradjana sirom Srbije. Okolnost da je javne proteste pokrenula koalicija Zajedno nije, za strance koji izvestavaju sa lica mesta, neminovno znak ni da se studenti od njih ogradjuju, niti da troje lidera njima »u tajnosti« upravljaju.

Svet na ovu karakteristiku protesta u Srbiji gleda - kako bi drugacije - sa sopstvenog stanovista. Niko u zemljama razvijene demokratije za vreme bilo kakvih protesta ili strajkova ne ispituje ucesnike kojoj stranci pripadaju, koju ideologiju slede i koja im je bliska. Stranacka pripadnost je, vise ili manje, privatna stvar svakog pojedinca i izrazava se samo izbornim rezultatima.

U ovdasnjem slucaju koalicija Zajedno je ocigledno dobila i najveci broj glasova, pa je i logicno sto se nalazi u prvom planu, ali je i tacno da sve vise prati ritam demonstranata nego sto demonstrantima namece svoj. Odluka studenata da imaju svoje paralelne kolone tipican je primer vremena u kojem zivimo. Pre svega bili bi optuzeni od vlasti - ma koliko bili samostalni - da su »politicki izmanipulisani«. Takav pokusaj, zahvaljujuci i posebnom studentskom marsu, danas je izlozen ruglu i u svetu i kod kuce. Koliko se stvari u tome nisu promenile i koliko su studenti u pravu (mada verovatno mnogi od njih pripadaju i nekoj stranci, a mnogi nisu ni glasali) kad se ne pojavljuju na tribinama koalicije, svedoce sve mere koje protiv njih (i gradjana) preduzimaju vlasti. Sluze se recnikom iz proslog i u mnogim zemljama zaboravljenog jezika (»peta kolona«, na primer) i sledeci takvu taktiku i leksiku neodoljivo podsecaju na ono sto je vlast cinila 1968. godine. Tada je za vreme studentskog protesta bilo najvaznije da li je Djilas (dakle, »izdajnik«!) bio medju njima.

Ono sto je u svemu, medjutim, najvaznije jeste da su studenti zapravo koliko samostalni, toliko logisticka podrska demokratiji u kojoj bi zeleli da zive menjajuci politicare na izborima, kao i u svakoj drugoj evropskoj zemlji, ako ne ispune izborna obecanja. U obe kolone sada vec setaju izmesani. Jedni se spontano pridruzuju drugima. Uz profesore sve vise im se pridruzuju roditelji i obrnuto.

Svoju doslednost svakako su pokazali i u pismu koje su uputili predsedniku Srbije kad je u svom govoru na Terazijama pokusao da ih izdvoji kao bolji dao naroda kao sto je 1968. ucinio Broz, zaboravljajuci da su onda studenti bili sami sa profesorima na svojim fakultetima s pravom na autonomiju koje vise nema.

Svet je to umeo da prepozna, pa se kao simboli u najvecem broju tekstova stranih izvestaca pored zvizdaljki i truba nalaze i studentske parole i bedzevi. Rec je, po njima, o velikom pokretu za demokratiju i sve je manje, ili gotovo uopste vise nema tekstova na temu »ko od lidera moze da zameni Milosevica«. Sve analize politicara na sceni lice na one kakve prave i kad su njihovi predsednici ili premijeri na dnevnom redu. U demokratiji lideri svakako nisu presudni.