Opravdavanje zabrane setnji demonstranata ometanjem saobracaja, moze da se razume jedino ako su naredbodavci dublje zaronili u etimologiju pojma saobracati, razumevsi samo aspekt »obracanja«, jer se ocigledno zabrana odnosi na sire komunikacijske aspekte. Inace, da su iskreno i ozbiljno brinuli o ometanju saobracanja vozilima, beogradske vlasti bi se usredsredile na mnogo celishodnije poduhvate za pospesivanje ulicne protocnosti nego sto su zabrane »setnji« demonstranata. Brojne voki-tokije i radio-vezu policajaca u civilu mogli bi, na primer, efikasnije da upotrebe vozaci u autobusima da kontrolnom centru dostave polozaj, odakle bi primali naredjenja o regulisanju frekvencije vozila i redovnosti u stanicama. O drugim ispoljavanjima katastrofalne situacije u saobracaju Beograda: odrtavelim vozilima, javnim i privatnim, raskopanim i propalim ulicama, nedostatku mostova, semaforima koji vise ometaju nego sto regulisu ionako umanjen protok, o neartikulisanoj konfiguraciji ulicne mreze koja u mestima proizvodi guzve neprimerene za grad ove velicine, tesko da je vredno i govoriti. Jer koji je dijalog o dinamickim aspektima urbanog zivota moguc sa protagonistima staticnog misljenja (i »pendrek demokratije«)?

Milan Prodanovic