Ko hoce sve, izgubice sve iako se to nece dogoditi odjednom

Umalo smo se navikli na sve sto nam vlast moze uciniti ne bi li nas naterala da mislimo kao ona. Ipak, dogadja se ono sto se kad-tad moralo dogoditi: prepoznajuci gradjane u sebi ljudi su poceli da se osvescuju.

Rigidnost vlasti time je postala veca, a kolicina i istovremenost upotreba svih metoda za obracun sa neistomisljenicima neverovatna. Medjutim, kada se bolje pogleda o cemu se radi stil represije je prepoznatljiv, cak predvidljiv, sve je vec vidjeno i zato sve manje uspeva.

Proteklih dana smo taman pomislili da ce uzdrzanije ponasanje milicije/policije biti novina, kad smo, sa zadrskom od po dan-dva, saznali za prebijene do smrti od kojih su neki podlegli povredama. Kada su medju demonstrante grunuli pripadnici takozvanih antiteroristickih jedinica, obuceni u civilno odelo i u maniru razularenih teroristickih bandi poceli da tuku mirne gradjane, postalo je jasno da vlast nema nameru da demonstrira civilizovan odnos, ali i jos nesto - da gubi nerve.

Zakljucavanje fabrika, skola, banaka i drugih ustanova iz kojih bi ljudi mogli izaci i pridruziti se demonstrantima, takodje nije novina. Ono sto jeste to je pazljivije posmatranje onih koji masu demonstrantima ili uz osmeh bacaju po koji papiric i time izrazavaju podrsku. Suspenzije sa posla zbog takvog gesta vec su stigle zaposlene u kuci »Politika«, Studiju B, bankama i drugim institucijama duz trase kojom su demonstranti najcesce setali.

Masovna proizvodnja pisama, telegrama podrske i saopstenja, upucenih Slobodanu Milosevicu, deo su istrosenog arsenala.

Mitinzi podrske Milosevicu sada su izbledela, usahla senka nekadasnjih dogadjanja naroda. Odbacivsi ono sto im je tada davalo, doduse negativnu energiju, nacionalnu strast, tradiciju i tome primerenu ikonografiju, sadasnje ulicno iskazivanje lojalnosti vodji ostalo je osuseno, izvestaceno, cirkuzantsko. Takav je bio i udarni miting u centru Beograda - 24. decembra - farsicno nazvan »Za Srbiju«.

Svi nacini obracuna i ucutkivanja neistomisljenika ovoga puta zacinjeni su medijskom, manipulativnom propagandom. Sem kolicine precutanih informacija i proizvedenih dezinformacija i konstrukcija tu i nema nekih novina.

Novogodisnji docek koji se za programe RTS u Beogradu dogodio samo u kucama i kafanama, a nijednom recju nije pomenut dogadjaj u centru grada, gde se okupilo vise od dve stotine hiljada ljudi na najmasovnijem doceku u istoriji Srbije, govori ipak vise o savesti novinara drzavnih medija nego i o samoj vlasti. Jer ne vise samo iz centra iz kojeg se koordinira delovanje najuticajnijih medija, nego sve vise iz njih samih funkcionise proizvodnja lazi, bljutavih komentara i iskrivljene predstave stvarnosti. Nekada uzoran, cak i u vec burnim vremenima, do polovine '91, Prvi program Radio Beograda postao je sampion nakaradne kreativnosti. Snjur nosi, tek posle cetrdeset godina novinarskog rada, poznati Milika Sundic, penzioner i nekadasnji komentator-dopisnik Radio Zagreba. To je covek koji je ostao sam u malenoj sobici nekadasnjeg zagrebackog dopisnistva, smestenog na trecem spratu zgrade Radio Beograda, iz koje su svojevremeno, u trenutku, izbacene dve novinarke, njegove koleginice. Ne trepnuvsi, Milika je ostao na svom mestu i odmah se pridruzio pobednickoj ekipi domaceg radija.

Tolika kolicina zla, netrpeljivosti, egoizma i samovlasca ne moze da donese, ali moze da izazove i nesto dobro. Odlicno je to primetio jedan ugledni intelektualac rekavsi da: »Vlast koja ukida mikrofone, megafone, radio-programe i ostale mogucnosti komuniciranja, na paradoksalan nacin pospesuje civilno drustvo«. Ljudi se sve manje plase represije i sve manje veruju u lazi. Casa se prelila, proizveden je kontraefekat. Vesti idu od uha do uha, prijatelji i rodjaci sve vise komuniciraju medju sobom, direktno, telefonom i kako stignu, ali drzavnim medijima ne veruju. Prvu stepenicu smo preskocili: prevazisli smo lenjost i strah.

Rade Veljanovski