Godinama vec nasu Crkvu - i Crkvu na Istoku - prati »dogadjanje naroda« i ona se s tim ozbiljno muci; s onim prvim, iz sredine osamdesetih godina, ona se snasla lako - priklonila se bila populistickom talasu nudeci ideje koje su taj talas jacale; to poglavlje nije okoncano, nacionalisticki duh jos obitava u Crkvi. Sada, pak, nakon velike kradje izbornih rezultata koja je zaprepastila svet, i koja je izvela na ulice masu naroda protiv Milosevicevog rezima vlada prava zabuna; na velicanstvenim zborovima su ikone, sv. Nikola je slavljen na Trgu Republike - sto jos ne mora znaciti mnogo, jer nosili su i komunisti badnjak javno 1943. kada im je to trebalo - ali jos nije sasvim jasan stav Crkve. Osim, naravno, ako se nece senzacija, cega je bilo u tumacenju pa i u nekim karikaturama. Crkva ostaje uz drzavu, i to novo nije, ona cesto prihvata i takvo represivno pagansko cudoviste kakvo je Milosevicev rezim iako su trojica od cetvorice jevadjelista jasno definisali kada treba dati »cesarevo cesaru a Bozije Bogu«. Zabune su u tome sto jedan broj vladika jos brine brigu kako da smesti u ikonostas Radovana Karadzica a nije proslo mnogo vremena ni od posete patrijarha Palama i Han Pijesku i blagoslova sto ga je dao ljudima koji su poklali dobar deo naroda u Bosni. Vidi se to i po izjavi mitropolita Amfilohija Nasoj Borbi od 19. decembra tek minule godine, u kojoj on za politicke promene koje zahteva narod kaze »da same po sebi ne mogu nista sustinski izmeniti«. »Nase je oranje dublje«, kaze mitropolit a od jednog slicnog njegovog dubokog oranja jos nas boli glava jer je bilo bezumno nacionalisticko divljanje.

Kolebanja u tom smislu u nasoj Crkvi nisu mala, niti jasna ako se nece poci za nagadjanjima kojih uvek ima.

Sinod u izvesnom smislu budi i neku novu nadu - narod je na ulicama i Crkva vise ne moze da cuti. Ima vec jasnih znakova koji se vezuju za najnovije dogadjanje naroda koji se masovno okrece protiv Miloseviceve tiranije. Sam se patrijarh - posle dosta kolebanja - izjasnio kazavsi da se mora »postovati slobodno izrazena volja naroda« sto je zaista novo. Isti se znak prepoznaje i u Bozicnoj poslanici koja nam je citana u crkvama. Ako se izostave besmislena razmatranja o Dusanovom Zakoniku koji je uzor za gradjenje pravne drzave danas - to je anahrono i vernici, kao i svi gradjani u to ne mogu verovati - jasan je patrijarhov stav: »Bicu duzan da se licno stavim na stranu naroda prema kome bi se primenila sila«.

Narod je zaista pokraden i Crkva ne moze da cuti kao do sada. A to je ono sto vernici od nje i ocekuju. Kao i svi drugi gradjani.

Mirko Djordjevic