Legenda o Milosevicu kao »nezamenjivom garantu« izvrsenja Dejtona, koju su upravo s mastodontskom upornoscu sirili centri politickog i diplomatskog odlucivanja na Zapadu, i to toliko uporno da su i sami zagovornici te politike prema beogradskom rezimu u nju poverovali, pocela je ozbiljno da se rusi. Zahvaljujuci, s jedne strane, upornosti gradjana Srbije kojima je ocigledno dosadilo da ih vladajuci rezim smatra maloletnicima i maloumnicima i, s druge strane, stampi i javnom mnenju na tom istom Zapadu, koji su uocili da su mirne demonstracije gradjana Srbije sve masovnije, traju vec skoro tri nedelje, da nisu pokrenute samo od strane tri opozicione partije, niti je uzrok narodne ljutnje samo jedan - izborna kradja. No, kao sto buldog tesko ispusta nesto za sta se zubima uhvati, tako i ministarstva spoljnih poslova cuvenih »svetskih mocnika« sporo i neodlucno odustaju od svoje fiks-ideje da, padne li Milosevic (a, usput, dogodi li se nesto i hrvatskom predsedniku Tudjmanu), od realizacije Dejtona nema nista.

Buduci da u zemljama tih istih »mocnika« vladaju, ipak, druga pravila igre od onih na ovim balkanskim prostorima, ljudi na vlasti s obeju strana Atlantika moraju, svakako, da vode racuna o javnom mnenju. Opozicija ce, pak, svuda jedva docekati da rusi vladu ako uporno podrzava jednog »malog balkanskog diktatora«. Dakle, zapadne vlade postepeno menjaju svoj stav i, doduse pomalo rezignirano, pocinju da se odricu svog do juce nezamenjivog »taktickog saveznika«. Kako ce se ta »evolucija« zapadnih stavova okoncati ne zavisi, razume se, samo od Vasingtona, Bona ili Pariza, odnosno svih ostalih prestonica Zapada, vec i od razvoja situacije u Srbiji.