Industrija SR Jugoslavije, prema poslednjim podacima, ostvaruje samo 38,6% proizvodnje koju je davala 1989. godine, te nije u stanju da obezbedi ni prostu reprodukciju, a kamoli neki razvoj

Milutin Mitrovic

Rezultati tek odrzanih izbora najavljuju da cemo mozda konacno saznati kako se dotice dno u ekonomiji. Kada je zemlja - bilo koja - u pitanju, nema jasne granice bankrotstva koja postoji za preduzeca. Nesto jasnoce u tom smislu unosi americka publikacija International Investor koja svakog marta i septembra donosi listu 135 zemalja rangiranih po bankarskim kriterijumima za kreditiranje. Zemlje izvan te liste zapravo su nerelevantne za medjunarodne investitore. Na poslednjoj (septembarskoj) listi SR Jugoslavija se nalazi na 129. mestu gde je bila i sest meseci ranije. Prateci godinama tu listu znano nam je da se bivsa Jugoslavija stabilno drzala na kraju gornje polovine, odnosno oko 50. mesta s tim sto je pred sam raspad pala na 62. mesto.

Cinjenica da su zemlje dirigovane ekonomije zauzimale osetno niza mesta od nas dokazuje da se i te kako racunalo i sa sistemom u celini, a ne samo sa stanjem industrijske proizvodnje. Danas od tih bivsih socijalistickih zemalja, koje su krenule u tranziciju, na listi nema nijedne koja bi bila ispod Jugoslavije. Ispod su jos tragicnije zemlje, kao sto su Zair, Avganistan, Sudan itd. Iz naseg komsiluka, na primer, Hrvatska je za sest meseci sa 92. skocila na 85. mesto ili za rekordnih 7,5 poena. Slovenija je uspela da svoj rejting popravi presavsi sa 47. na 43. mesto takodje sa 7,5 poena koliko nijedna druga zemlja (sem Hrvatske) nije postigla. Prva za njima je Poljska ciji je rejting porastao za 6,4 poena. Okrutno pragmaticni poslovni svet sasvim sigurno drzi vise do ovog rangiranja nego do izjava vecitog kandidata za britanski parlament ili nekog od slicnih skupo placenih »prijatelja« zemalja sa dna liste.

Defilee poslovnih delegacija koje dolaze u posetu Jugoslaviji najbolje je svojedobno ocenio bivsi dekan americkog univerziteta u Zenevi, rekavsi da je lako dovesti delegacije, pogotovo one koje znaju da ce se lepo provesti a da ne moraju da se bakcu oko poslovnih aranzmana. U vreme dok mi »nismo ratovali« a trpeli smo »nepravedne« sankcije, nama geografski bliske zemlje uspevale su da prikupe ne mala sredstva na osnovu stranih investicija. Od 1991. do 1995. Madjarska je tako dosla do 9934 miliona dolara, Slovenija - 1250, Rumunija - 924, Albanija - 200... Vec to sto je Albanija dobila sa strane vise nego sto su ukupne devizne rezerve kojima nasa zemlja raspolaze podatak je za sebe. Nas spoljnotrgovinski deficit za devet meseci veci je nego sto je Slovenija privukla kapitala u zemlju za pet godina.

Ovi makroekonomski pokazatelji, za koje bi se moglo reci da bas i nisu poredjani po svim ekonomskim regulama, ipak pokazuju poreklo bede u kojoj zivimo. Jedna nedavna analiza licnih primanja pokazuje da radnik u metalskoj industriji u Sloveniji zaradjuje 42% plate nemackog radnika zaposlenog na istim poslovima, u Hrvatskoj 22,4%, a u Srbiji samo 5,6%. Sasvim je jasno da prosjaci u Nemackoj imaju (bez socijalne pomoci) vece prihode nego srpski metalac. Serije strajkova koje su potresale metalsku industriju samo su bleda slika onoga sto bi bilo koja druga radnicka klasa sa normalnim stepenom dostojanstva napravila. O tom dostojanstvu, nazalost, najbolje svedoce iznosi koje su radnici primili da bi slavodobitno proslavljali svoje pobede!

Druga strana iste medalje bede iskazuje se (prema statistici koju publikuje najnoviji EP-International) podatkom da zaposleni u Beogradu treba da radi 10 sati i 48 minuta da bi kupio deset vekni hleba a onaj u Ljubljani, gde cena hleba nije pod zastitom drzave, to postize za 4 sata i 45 minuta. Za minimalnu korpu proizvoda zaposleni u Beogradu od ukupno 182 radna sata mesecno treba da upotrebi 143 sata i 50 minuta, a u Ljubljani 35 sati i 6 minuta. Eto zasto smo mi pomogli stranim novinarima da na nasem primeru smisle termin o postojanju »container people«.

Izlaz iz bede nije moguc bez dolaska stranog kapitala. Pre svega nije moguc jer industrija SR Jugoslavije, prema poslednjim podacima, ostvaruje samo 38,6% proizvodnje koju je davala 1989. godine, te nije u stanju da obezbedi ni prostu reprodukciju, a kamoli neki razvoj. S druge strane, prema tvrdnji direktora jednog inostranog instituta koji se bavi nasim podrucjem, zato sto iz nase zemlje u ovom trenutku izlazi vise kapitala nego u vreme trajanja rata. Upravo ovo bekstvo kapitala uverava nas da su cak i oni koji su na pozicijama da dolaze do para, a to znaci da su na vlasti, osecaju da je dno tu negde i da se treba na vreme obezbediti. U ovom slucaju dno nije 135. mesto na listi koju smo na pocetku naveli, a koje sada drzi Severna Koreja, vec dublje i od toga.