Regionalna saradnja se moze izbegavati i odbijati iz stotine razloga od kojih je najslabiji onaj - da to znaci obnovu Jugoslavije! Pravo ime straha od Jugoslavije je strah od Evrope

Poznata krilatica Aleksandra Lebeda, prekrojena za nase potrebe, glasila bi ovako: »Ko ne zali sto se Jugoslavija tako tragicno raspala - nema duse! Ko veruje da ona moze ponovo da ozivi - nema pameti!«.

Odakle, onda, toliki strah da regionalno povezivanje na nasim prostorima preti obnovom odiozne Jugoslavije? Zasto bi tesnja ekonomska i politicka saradnja na ovom prostoru morala da vodi obnovi drzavnih oblika koji se smatraju prevazidjenim i opasnim po suverenitet i nezavisnost osamostaljenih delova bivse zajednicke drzave. Zar posle svega sto se dogodilo, druga Jugoslavija nije dovoljno ubedljivo mrtva, kada se cini tako lako mogucim i opasnim njeno ponovno uskrsnuce? Zasto se nje, dakle, toliko boje bivsi Jugosloveni, kad je vise niko ozbiljan i ne predlaze?

Odbojnost prema integraciji

Od mnogih mogucih odgovora, jedan je ipak najverovatniji: Novi drzavnici nisu sigurni da su u ocima javnog mnenja njihove nove drzave ubedljivo bolje od one koju su nedavno razgradili. Ni u jednoj drzavi bivse Jugoslavije (sem, mozda, Slovenije) ne zivi se bolje, bogatije i sigurnije posle osamostaljenja nego pre toga. Ne samo zato sto je bilo (gde je bilo) rata! »Njeno Velicanstvo« nacionalna drzava u kojoj su rad, bogatstvo i moc tako nepravedno raspodeljeni, ocigledno ne moze biti zamena za hleb, spokojstvo i slobodu. U strahu od Jugoslavije najglasnija je ovih dana Hrvatska, ali odlazuci, precutkujuci ili izbegavajuci evropski predlog regionalne integracije, uistinu ni drugi ne zaostaju mnogo za njom. Jedni je glasno odbijaju, drugi je cutke izbegavaju. Na recima svi zele integraciju sa celim svetom, na delu niko je iskreno ne zeli sa najblizim susedima. Da nije tako, do danas bi vec bio uspostavljen makar autobuski, vazdusni i zeljeznicki saobracaj za rodjake i obicne gradjane, ako vec ne za poslovne, naucne i trgovacke kontakte. Traziti saradnju sa dalekima, a izbegavati je pod istim opstim uslovima i sa - bar geografski - najblizima, znaci isto sto i ne hteti je ni sa kim!

U sustini, odbojnost prema integraciji je strah od primene evropskih normi privredjivanja i drustvenog uredjenja i indirektno priznanje da sadasnji nisu sa njima u skladu. Nacionalna autokratija zanemaruje prirodne, ekonomske i socijalne imperative, jer zna da moderno, evropsko shvatanje integracije podrazumeva i neizbeznu promenu drustvenog ustrojstva i postojeceg nacina vladanja. Ne odgovara im nikakva integracija, ni edz-jugoslovenska ni regionalna, ni balkanska ni evropska, jer svaka zahteva otvorenost granica, slobodu kretanja roba i gradjana, stroziju zastitu ljudskih i gradjanskih prava i slobodu medija. Prakticno - promenu poretka restriktivne demokratije i rezima licne vlasti na kojoj ona pociva.

Rezon fakte ne menja

Ne bih ovom prilikom ulazio u razloge raspada Jugoslavije. Sudbina bivse Jugoslavije sama govori protiv nje. Da je bila na zdravijim nogama, ne bi se tako temeljito razgradila, pogotovo ne u rusevinama i krvi. Jos dugo se mozemo deliti na one koji misle da nije trebalo ni da nastane i one koji misle da je onakva, kakva je bila, mogla da vekuje. Rezon fakte ne menja. Cinjenica da je ipak nadzivela mnoge krize i ratove, ostro suprotstavljene svetske i susedske interese i trajala 70 godina, dokazuje da nije bas bila obicna izmisljotina. Cak i da jeste, njeni tragovi se ne mogu prosto izbrisati iz materijalne datosti i svesti njenih savremenika.

Protekla vremena umnogome odredjuju buduca. Godinama je ovde nastajala isprepletena struktura materijalnih, kulturnih i mentalnih spona, koje se nasilno mogu brisati samo na evidentnu stetu svih njenih delova. Komunikacije, zeljeznicki, drumski i recni putevi, naftovodi, elektromreza, komplementarni industrijski i poljoprivredni potencijali uz srodnost jezika, kultura, mentaliteta, poslovnih i licnih veza, ne mogu se jednostavno prekinuti drzavnim granicama i administrativnim zabranama.

Danas se tu vise i ne radi o nekim novim oblicima potcinjavanja i ogranicavanja nego o racionalizaciji prirodnih pogodnosti koje su postojale ili nastajale tokom dugog proteklog vremena. Radi se, naprotiv, o razumnoj valorizaciji »minulog rada« vise generacija stvaralaca i obicnih ljudi koji nisu samo skodili jedni drugima, ziveci i radeci zajedno. Od takozvane jugonostalgije na koju se toliko zale skoro svi vlastodrsci ne boluju samo oni koji su sentimentalno optereceni, nego pre svega oni koji su drugacije zamisljali svoje nove, samostalne i nezavisne drzave.

Racionalna medjuzavisnost

U Evropi danas nisu vise moguce hegemonije onog tipa kakvu je nekada pokusavala da uspostavi Srbija u Jugoslaviji ili Rusija u Sovjetskom Savezu. Postoji i danas dominacija, ali to je nesto drugo, to je dominacija razvijenijih, ekonomski i tehnoloski superiornijih; na nju se ne vredi zaliti, nego uciti, raditi i sustizati. Gde ko regionalno pripada ne odredjuju drzavnici i rezimi, nego prirodni razvojni tokovi, vreme i interesi. Razlozi bezbednosti koji se cesto suprotstavljaju argumentima za regionalno povezivanje, ne samo da nisu suprotni integraciji, nego mogu biti pouzdano zasticeni bas u racionalizovanoj medjuzavisnosti. U uredjenom svetu, kojem svi tezimo, bezbednost ne garantuje oruzje nego saradnja.

Apsolutna nezavisnost, autarhizam i autoritarnost - iste su gore list. Rastojanje od Evrope meri se dometom i dubinom ekonomske i drustvene transformacije. Evropa trazi sustinske promene i na tome ce ustrajati. Ona ne podnosi ni Tudjmanovu srbofobiju ni Milosevicevo velikodrzavlje. U Evropu niko ne moze nepromenjen, jer je i svaka od visokorazvijenih, suverenih zemalja koje danas cine Evropsku uniju, htela i morala da promeni sve sto su nalagali zajednicki interesi.

Put u evropsko »visoko drustvo«, vodi preko regionalnih integracija. Jasno je receno da zemlje u regionu ne mogu traziti od Evrope nista sto one nisu spremne da daju jedna drugoj. Izuzece niko nece dobiti na stetu evropskih nacela. Taj duzi put za sada je jedini, a ko vise voli autarhicnu izolovanost, nego integracionu medjuzavisnost, moze to ciniti samo na sopstvenu stetu.

Regionalna saradnja se moze izbegavati i odbijati iz stotine razloga od kojih je najslabiji onaj - da to znaci obnovu Jugoslavije! Pravo ime straha od Jugoslavije je strah od Evrope.

Mirko Tepavac