Kao po nekom tajanstvenom zakonu i u Beckovicevoj poeziji je najizazovnije i pesnicki najvrednije ono sto stoji na pocetku, ono iz prvoga kruga pevanja

Orfej se nasao medju ratnicima - poezija je jos jednom bila u sluzbi

Mirko Djordjevic

Nema prihvatljive definicije poezije iako takvih pokusaja ima u izobilju, pa stoga nije ni cudno sto su i pesnici i esteticari u tom smislu i na tom poslu uvek na pocetku; to govori o bicu same poezije koje nijedna hermeneuticka »igra« nije uspela da dosegne, i skoro da je sasvim razumljivo sto je rec magija u vezi sa smislom poezije bezmalo obavezni epitet koji ni sam ne resava enigmu; pominje T. Ujevic neki nuzni smisao »za religiozno pred vasionom« ali ni sa tim po svemu sudeci nismo odmakli daleko.1 Zorz Haldas ce naglasiti da nije nikada »nekaznjivo izronjavanje bica iz prvobitne noci« jer - i on nas vraca na pocetak - rec je o magiji.2 I tako strog analiticar kakav je Ricards govori o poeziji »kao magiji«.3 Poezija se ne moze objasnjavati, kaze Krleza koji i sam govori o »magiji stiha« i metafore se ne mogu jednostavno svoditi na logiku - »sveprisutno nacelo jezika«, kako pak samu metaforu odredjuje Ricards, namece se dozivljaju ali obavezno kao magija, kao nesto sto opcinjava, ali i kao nesto sto se ne moze logicki meriti; pesnicka se »stanja« tako vezuju za neku vrstu sakralnoga cina i dodiruju se, recimo, sa mitom i mitskim gde se cuvaju tajanstveni engrami psihe i refleksi ljudskog trajanja sa individualne i istorijske skale; pesnik koraca nekom »stazom varke« ili se zaustavlja na refleksiji -

Sisli smo s uma u sjajan dan

i takav »iskaz« funkcionise samo kao metafora i ima smisla samo kao metafora koja se namece - ili se ne namece - kao magija, pa stoga u pristupu poeziji rec magija nije logicki pojam, ali nije ni prazna rec jer poezija se nekom razumevanju ipak nudi.

Poezija je magija

Sama rec magija tako cesto prisutna u poeziji - tako cesto prisutna i u svakom tumacenju poezije - predstavlja veliku enigmu; nista lakse nego jednostavno izjednaciti poeziju i magiju, sto se veoma cesto i cini, medjutim, kada ih uzmemo kao suprotnosti problem se samo komplikuje jer se opet vracamo jednoj metafori; odgovor ipak nije nemoguc - poezija je magija u metaforickom smislu a ne u doslovnom sto cemo i posmatrati na primeru poezije Matije Beckovica; teoreticari nisu ostavili ovaj problem bez nekog odgovora; »ako je bajalica - kaze jedan teoreticar - znak da je jos na snazi magijska veza subjekta sa svetom, pojava metafore je prvi nagovestaj njenog razbijanja«.4 Ovakvo je upozorenje dragoceno, ali se nuzno moramo vratiti na odnos poezije i mita; dovodjenje poezije u vezu sa mitom je znak da je tumacenje na dobrom putu ali to nikako ne znaci da se time sva enigma konacno odgoneta; mit je termin omiljen u modernoj kritici »i on lebdi iznad te oblasti« kazu poznati teoreticari.5 Po Kasireru poezija je neki vid »metaforickog misljenja« ali on nikada ne izjednacava jezik, mit i simbol; jezik i poezija »ne pripadaju iskljucivo carstvu mita jer je u njima vec od samog pocetka delotvorna i druga snaga - snaga logosa«.6 U tom smislu je jos jasniji Mirce Eliade - »postoji pobeda knjige nad usmenom tradicijom«.7

I poezija i tumacenje poezije se cesto mistifikuju iako ni kod jednog ozbiljnijeg tumaca nema dovoljno razloga za to; nema dokaza na primer da je la pensée sauvage - tako etnolozi kvalifikuju brojne arhaicne kulture - neki idealni model koji se moze koristiti u poeziji u modernom smislu reci jer - i to A. I. Ricards naglasava - »magijska metafora biva maska koja zivot pretvara u kamen«; time se opet vracamo u pominjani krug - na odnos poezije i mita i takvo vracanje nije slucajno; na tu su teskocu ukazivali najpoznatiji tumaci mita, te posebno odnosa mita i poezije i u tom smislu su ponudjena neka objasnjenja koja se, naravno, ne mogu uzimati kao konacno pronadjeni kljuc; mit ili »sveta prica« se cesto srecu u umetnickom delu kao neka vrsta specificnoga ponavljanja, pri cemu se ne bi smelo smetati s uma da se ponavlja samo matrica »price« ali ne i ono sto je cinilo sustinu mita u situacijama u kojima je on jednom nastao i bio zivljen; mit je ono opste i »tipsko« ali u njemu nema individualnog lika u modernom znacenju reci pa su poznati istrazivaci pribegli jednom drugom pojmu koji baca vise svetla na kompleks odnosa poezije i mita - rec je o pojmu mitologema kojim su se sluzili ucenici K. G. Junga iz madjarske skole, posebno Kerenji u spisima nastalim u zajednickom radu sa uciteljem.8 Po njima, mit i mitsko su u poeziji i u muzici prisutni samo kao suma »drevnih elemenata koje nam cuva predanje, koji se odnose na sustinu i koji se krecu« i mi ih mozemo prepoznati i kao celu mitsku pricu koju umetnicko delo ponavlja - sto je najcesci slucaj - ili kao elemente koji igraju ulogu motiva koje moze da aktivira samo individualni stvaralacki subjekat; ako tog subjekta nema mit i mitsko ostaju ponavljanje i oponasanje koje se iscrpljuje na obrascu iz sacuvanog mita; tih elemenata ima u predanju, u bajkama, bajalicama i svemu onome sto tradicija cuva i sto se preko tradicije prenosi, ali bez stvaralackog subjekta i njegovog neponovljivog cina oni ostaju samo ornamentika; ako se, dakle, mitologeme ostvare kao metafore one ce se prepoznati upravo po onom sto se oznacava kao magicno i magijsko u poeziji, sto kada je u pitanju poezija podrazumeva iskaz izdiferenciran u prostoru ne nekakvog vecnog, arhaicnog vec uvek novog i konkretnog knjizevnog jezika; striktno arhaicni izraz, koliko god bio vesto oponasan, ostaje zatvoren, ne odjekuje u krugu modernog senzibiliteta i tu se upravo u samu poeziju uvodi magija - u doslovnom smislu - ali poezija gubi ono magijsko sto je njena sustina.

Pesnicko delo Matije Beckovica nas suocava sa ovakvim problemima i u isto vreme nudi i priliku da se o njima nesto povise kaze.

Beckovic se vremenski vezuje za ono doba posleratne srpske poezije u kojem su jasno bila vidljiva nova traganja sa znacima jedne poetike koja stoji na vremenskom raskrscu; iako je Beckovica tesko i u tom smislu odredjivati »generacijski« - uvek je na neki nacin stajao po strani - ne mozemo ga posmatrati ni izdvojeno; to je bilo doba kada je poezija vec bila savladala »otpore« o kojima je govorio Davico, iako su - i posle Davica i sa njim - otpori, uglavnom ideoloski, jos uvek postojali; u svakom slucaju vec sa svojom ranom poezijom Beckovic stoji kao svojevrsni medjas u odnosu na V. Popu ili B. Miljkovica od kojih se na samom pocetku i poezijom i poetikom razlikuje; nema u njegovoj poeziji, na primer, bezmalo ni traga onog Popinog minimuma reci kojim se ostvaruje istinski maksimum smisla iskazanog novim zvucanjem i novim znacenjima, kao sto nema dubljeg traga Miljkovicevih nemira koji jednim specificnim umnozavanjem arhaicnog i modernog, u srecnom spoju metafore i mitologeme, izrastaju do nivoa poezije koja je nova i koja je upravo magijski opsesivna; te dve poezije i dve poetike kao znaci knjizevnoga vremena stoje suceljeno i govore o jednom - o zrelom dobu moderne srpske poezije; dok je po Miljkovicu - pomenucemo samo neke znake - »velika i fina lirika redovno bez tereta sadrzaja«, u prvim se pesmama M. Beckovica nazire iskrena lirika, ali opterecena »sadrzajem«; za Miljkovica je nadalje poezija »neodvojiva od sudbine jezika« koji je ne samo govor vec i »odgonetanje«, u strukturi cak i rane Beckoviceve lirike su sve cesce prisutni pozajmljeni arhaicni iskazi i »slike« koji se ne uklapaju u poetiku jednog Miljkovica po kome se poezija »doseze samim umom«; oni signali koji progovaraju iz pesama kakve su Cvet ili Agon medju Miljkovicevim pesmama nece se ni u jednom vidu sresti u poeziji ranog Beckovica, o cemu recito govore, izmedju ostalog, i svi Miljkovicevi »komentari«.9 Ta je razlika jos bolje vidljiva kada se nacine makar letimicna poredjenja sa poezijom i poetikom V. Pope - iskazi kod Pope nisu ogoljeno deklarativni vec magijski osenceni, kod njega sve boje zrace, sjaju i svicu »na ivici zaborava« i magijski dozrevaju »na lakoj grani vremena«, za razliku od Beckovica ciji se iskaz oblikuje prema tradiciji, kako onoj dalekoj tako i blizoj, ali se ipak nikako ne bi moglo tvrditi da rana Beckoviceva poezija nema dah i car magije - njegova poezija toga doba je ono najbolje u njegovom dosadasnjem opusu.

Pod sopstvenim uticajem

Kao po nekom tajanstvenom zakonu i u Beckovicevoj poeziji je najizazovnije i pesnicki najvrednije ono sto stoji na pocetku, ono iz prvoga kruga pevanja, a to je vreme sigurno obelezila pojava pesnicke zbirke Metak lutalica 1959. godine; dah magije i lepota zvucanja unose svezinu u okostalu formu soneta posebno jednim iskrenim, panteistickim i jesenjinovski-imazinistickim osecanjem sveta u toj poeziji ciji se hronotop maksimalno siroko otvara, sa akcentima koji potvrdjuju prisustvo pesnicki zaista iskreno uznemirenog pesnickog subjekta -

Po meni mravinjak tece

.......................................

Odjednom bicu svud.

I covek i priroda i vecni simboli Sunca se novatorski prelamaju u dozivljaju trajno uznemirenog subjekta, na tren se zaplicu do grca, do cudjenja i prkosa ili divljenja i ushicenja pred enigmom sveta i coveka u svetu, sa finim, uistinu jesenjinovskim sencenjima koja podsecaju na »oteljeno sivo nebo« iz poezije ruskog pesnika; slika sveta u sonetima toga perioda je nekakva mastovito izokrenuta panorama, na neki osoben nacin, nekako cak ekspresionisticki »iscasena« i Beckovicev se dozivljaj sveta zaista srecno lomi u cudesnoj prizmi covekove vecne zacudjenosti pred enigmom postojanja; odzvanja u tim sonetima nesto blisko i daleko kao u poeziji Crnjanskog, nesto sto je siguran znak novine i svog pronadjenog glasa u mnostvu glasova, sa motivima koji se mogu porediti i primeravati »obrascima«, ali kojima se nepatvorena pesnicka svezina ne moze osporiti; tako uspostavljen hronotop govori o pecatu magije koju ova rana lirika ima, i on ce vec u poemi Vera Pavladoljska disati autenticnom svezinom izraza -

Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde

Nevidljivi uhoda ima nesto protiv.

Otvara se jedan svet koji pesnik meri snagom ljubavi, svet u kojem su i on i svet stopljeni u jedno, do grca i suza -

U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta

Bile su sve usne nepismenih zena

Po ugledu na tvoje

Vera Pavladoljska.

Nisu osnovni akcenti intonirani jednostavno, ima u njima dubine jednog gorkog saznanja o svetu koji nam je sudbina, sa fino naglasenim notama najdubljeg metafizickog »ukusa« -

To sto otkucava mozak odojceta

Lose su vesti za ostatak sveta.

U drugim primerima se taj nemir iskazuje »slikom« ispunjenom bojom koja jos jednom istice tragicno osecanje sveta u kojem covek ima »usta - usta puna zemlje i sliku ptice koja cveta u vazduhu« da bi se i slika i osecanje sazeli u grc najdublje tragike -

Glavom ces platiti svoju poeziju!

Ove i ovako intonirane note, sa bogatim valerima znacenja i zvucanja su nesumnjivo jasni znaci jedne mlade poezije dozrele do smisla koji pesnik uspesno nalazi i ti su znaci ono sto se moze uzeti kao najveca novina kakvu Beckovic kasnije nece cesto dostizati, kakva ce se u narednim krugovima sve manje sretati - u daljim ce se krugovima pevanja Beckovic sve vise udaljavati od modela koji je sam osvojio i koji se u njegovoj ranoj poeziji originalno manifestovao.10 Medjutim, trajanje tog sopstvenog modela vidi se i u narednim knjigama; to vazi posebno za pesnicku zbirku Muke po Matiji u kojoj dah novine ne posustaje jos uvek, iako se vec i u njoj zapaza umor od - tako se verovalo - »istrosenih« modela; u pesmi L'Espoir ce progovoriti jedno sasvim iskreno zazivanje Orfeja, oglasice se duboka slutnja o gorkoj zvezdi u visini neba koja govori o smrti koja preseca sve nase planove i pomisli - cak i onda kada u pesmama tog perioda stihovi zazvuce u stilu Davica

Ta kurva to slatko djubre koje boli

one su - ako nisu na visini Davicove Hane - iskrene i zaista napisane kako i sam pesnik kaze - »pod sopstvenim uticajem«; sa knjigom Tako je govorio Matija te ce note dozreti do pune pesnicke svesti o sopstvenoj snazi, ali ce se bezmalo odmah iza toga osetiti i tonovi jednog pevanja »na sav glas« u stilu Majakovskog; i pesma Grob na Lovcenu iz godine 1971. te Oslobodjenje ili Ocinstvo ce pokazati sigurne znake promenjenoga hronotopa; pa ipak, sve do 1965. lirski subjekat u Beckovicevoj poeziji nije pristajao na zamenu i nastavljao je zaista svoju originalnu »propagandu poezije« kako je i naslovljen jedan pesnicki krug u Beckovicevom delu; po svoj prilici se pesma Cetinje, nastala godine 1985, moze uzeti kao znak promene u hronotopu, cak i kao svojevrsni medjas u pevanju i misljenju Beckovicevom - tada se naslucuje da se zivot zbiva negde drugde - »U gradu u kome nikad nisam bio«; tu zapocinje vracanje prepoznatljivom prostoru, uveliko suzenom - on se cak i regionalno prepoznaje - i vazna promena stava pesnickog subjekta; po sebi se razume, ta se promena odrazava i na aksioloskoj skali poezije u njenoj celini; ova promena koja se ovde posmatra u vezi s Beckovicevom poezijom ne odnosi se ipak samo na njega - ona je jedan znak koji zasluzuje siri osvrt.

Promena se moze posmatrati kod jednog broja pesnika koji su prihvatili jednu specificnu esteticku dogmu koja je postala vladajuca.

Poverovalo se da su »modeli« pesnickog izraza vremenom sasvim istroseni i da se navodno neki nedirnuti nalaze u kolektivitetu, u mitu arhaicnog nacina zivota; u toj sferi navodno deluje »mitopejska« snaga i ona je u primenjenoj poetici ne samo predimenzionirana vec i apsolutizovana, sto se vidi u nekoj vrsti odustajanja od lirskog subjekta kao i u koriscenju tradicionalnog deseterca, recimo - prostor se kod Beckovica svodi na prepoznatljivo pleme Rovcani, a vreme se pomera u arhaicnu davninu i svi se ti znaci sve jasnije opazaju upravo kod Beckovica koji knjigom Propaganda poezije zapravo zatvara najbolji krug svoga pevanja; pesnicki glas je ponovo glas propovednika, kao sto je to decenijama kod nas i bio.

Da bi se ta uistinu velika mena mogla pratiti - posebno u poeziji i poetici M. Beckovica - nuzan je osvrt na neka Vinaverova zapazanja koja danas deluju posebno vazno.

Poezija se moze priklanjati - isticao je Vinaver - takvim nacelima i ne jednom je kod nas tako bilo, ali ce biti problematicno ono sto ona kao poezija izrazava; ne jednom je bio »izrazen narod, pleme, samo srpsko pleme, srpstvo, a ne Srbi u odnosu na sebe, ili na more, ili na zvezde i ptice«; nadalje Vinaver podseca da se kod nas cesto obnavlja nacelo coveka iz kolektiviteta »koji nije radoznao, ciji su odgovori definitivni« i dogadja nam se, izmedju ostalog, povratak desetercu a »deseterac je dogmatican«.11 Ova zapazanja pokazuju sigurno da se poezija ne moze nekaznjivo odricati individualnog lirskog subjekta niti opet nekaznjivo vracati gotovim obrascima arhaicnoga izraza i ono sto se dogodilo - i sto se odnosi posebno na Beckovica - je bilo raskid sa jednom tradicijom ali i kretanje u retrogradnom smeru; kida se sa tradicijom Pope i Miljkovica, recimo, i okrece se dublje nazad i to ce se u poeziji Beckovicevoj ogledati na svim nivoima strukture; oblik skaza postaje dominantan i knjige Kaza ili Lele i kuku, recimo, opstaju na takvoj eksploataciji arhaicnog, ali jos citav niz pesnickih zbirki opstaje na tome - na tom tudjem glasu, na glasu kolektiviteta; tako se u pesmi Bogojavljanje gubi osnovni motiv - motiv epifanije - i ona postaje monotono ponavljanje sa beskrajnim refrenima svega onoga sto je prepoznatljivo kao narodno predanje; u takvim pesmama dijalekt je, najblaze receno, precenjen i jezik je, kako bi to rekao Tomasevski, »snizen« sto je drugo ime za regionalizaciju i jezika i izraza u celini; veoma je zanimljivo da je nasa knjizevna kritika - ne mareci za Vinavera - podsticala taj smer pa je po nekim misljenjima Beckovic nov jer nije pristao ni na ukrocenu rec V. Pope ni na onu Miljkovicevu neukrocenu rec i »ostao je u plemenu«, u zajednici koja je »daleko od gradova i puteva« i to se uzimalo kao vrlina; ovakvo se misljenje tesko moze prihvatiti no ono je ujedno i deo poetike samog pesnika Beckovica - on se svesno priklonio jednoj takvoj dogmi; u kracem pogovoru za zbirku Bogojavljanje on je iskazuje kao svojevrsnu devizu - »San pismenosti je da postane usmenost« sto stoji u suprotnosti sa onim do cega su dosli dobri znalci odnosa poezije i mita kakvi su pominjani Kasirer i Eliade; od tada se metafore u Beckovicevoj poeziji oblikuju prema lokalnoj nasoj tradiciji i dominantan skaz je sve vise originalan a sve manje na neki nacin stilizovan - svuda se srecemo sa gotovim oblicima narodne bajalice, recitativom koji prati vradzbine i cini, kletve izricane ritualno te ritualnih napeva-tuzbalica koje se lako prepoznaju u svemu onom etnoloskom »materijalu« koji nije individualno pesnicki oplemenjen; zatvorena plemenska zajednica poseduje bogat svet dozivljaja i citav nepisani »kodeks« antropoloskih saznanja, ali sve to nije mera smisla koji moderna poezija treba da ima; u pesmi Potpis cemo raspoznati onaj mitski strah od reci i ono cudjenje pred napisanim, i ljudi se u zajednici od toga brane jednom »zaumnom« glosolalijom koja, medjutim, nije poezija - tuzbalica, recimo, deluje sugestivno, ali izvorno i u nekom smislu primenjeno ona je prejaka, njeni tonovi sezu izvan estetskog jer - to se smece s uma - smrt na sceni moze biti lepa ali autenticna smrt, ona koja se realno dogadja to nikada nije; kao pesnik, Beckovic se trajno nastanjuje u tom svetu jer ni Gospod »ne voli gradove« jer -

Sta bi Srbin cinio u raju

Kad nikoga svoga tamo nema?

U takvim deklarativno ogoljenim iskazima koji dominiraju u poeziji M. Beckovica pesma postaje prica, kaza, pa se i ono sakralno i magijsko gubi u ravni najnaivnije narodske predstave; rec se pokazuje kao kolokvijalna rec plemenskoga govora - »stihovanog govora« - i ona kao takva vec u drugoj slicnoj zajednici nema istu konotativnu vrednost; ta poezija izvire iz onog »rece mi jedan coek« gde se metafora zamenjuje mitologemom a sama se mitologema pretvara u jednoznacnu propoved; nekada su i same mitologeme tako shvacene svodjenjem na morbidno i bizarno, lisene svakog zvucanja koje poezija mora imati - motiv se gubi a totem dobija privilegovano mesto, cesto totem u jednom morbidnom i pesnicki ne mnogo inventivnom znacenju i zvucanju -

Ona kosti promece u masti

Procisti ig da dodju jos ljepse,

I svaka se zazuti ko jablan

Ko da su Bozje a ne ljucke.

To, naravno, nije jedini primer u kojem se poezija i magija mesaju i u tom mesanju uzajamno negiraju.

Magija nije poezija

Odnos izmedju poezije i magije - magije u doslovnom smislu reci - nije sasvim neosvetljen problem; mozda poezija »zapocinje magijom« kako Gluscevic kaze, ali se iz njegovih analiza jasno vidi da se poezija i magija ne mogu izjednacavati - u svim vidovima magije, i u beloj i u crnoj magiji, u svakom ritualnom bacanju cini, u samim bajalicama ima neceg od pesnickog cina - u najsirem smislu reci - ali niko u svem onom »zaumlju« koje izgovaraju, recimo, sibirski samani nije nalazio poeziju jer carobnjak, teurg u samom svom teurgijskom cinu sledi jedan drugi cilj, pa se njegovo oponasanje u poeziji najcesce svodi na verbalnu naivu, cega u brojnim pesnickim zbirkama M. Beckovica ima u izobilju; lirski subjekat se - barem kada je rec o poeziji - nicim ne moze zameniti jer metafora je ne samo »sveprisutno nacelo jezika« vec i civilizacijski, dakle, duhovni korak i iskorak covekov; otuda se ne samo u zbirci Kaza vec i sire pesnicki iskaz svodi na linearno-narativno iako cak i u sasvim zatvorenim plemenskim zajednicama postoji jasna svest o primatu umetnicki lepog nad prirodno lepim, o cemu nam i Beckovic nudi jedan zaista lep primer -

Dan je bio lep da nije mogao biti ljepsi,

Ko da ga je napisao vladika Rade.

To narodsko »lep kao upisan« - sto znaci naslikan - je mera u poeziji i znak da poezija, umetnost uopste, mora ici u smeru pismenosti a ne onako shvacene i dogmatizovane usmenosti; ni Bodlerova poezija kao ni poezija V. Pope - setimo se samo pesme Kalenic - nije arhaicna pa ipak su i jedan i drugi pesnik iskazali i ono najdublje mitsko i arhaicno sredstvima modernog knjizevnog jezika; u pesmama V. Pope koje imaju sakralne motive, jednim minimumom obicnih reci uvedenih u specificnu igru ciju tajnu zna samo pesnicki subjekat, iskazan je zaista autenticni religiozni nemir mnogo dublje nego sto Beckovicu polazi za rukom u citavom krugu pesama posvecenih sv. Savi, recimo; pesnik je u jednom slucaju prepoznao svoje oci u ocima andjela i to iskazao jednom metaforom dok se, na primer, u hvaljenoj Beckovicevoj pesmi Trojerucica to ni na koji nacin ne moze osetiti - glas je deklarativno ogoljen, strog i jednoznacan, nema patosa, svuda se oseca glas propovednika koji namece svoju ideju; nijedna se rec kod Beckovica ne raslojava vec se citav sistem pesnickog iskaza namece apodikticki; jezik je izvorno kod Beckovica bogat »ali jezik svakako nije sto i duhovna istina« kako dobro zapaza M. Pavlovic upravo u vezi sa Beckovicevim pesmama.12

U Beckovicevoj poeziji je magija - cak i u obliku nasem madjija - prisutna na problematican nacin.

Uglavnom su to »gotovi«, etnografski prepoznatljivi oblici neuzdignuti do bilo kakve metafore, nekada su pak »zapisi« koji su stilizovani i metaforicki oblikovani, ali uglavnom bez mnogo uspeha; i kada su vidovi verbalne magije uvodjeni kao »vanknjizevni elementi« oni su se nametali kao kompletni pesnicki sadrzaji -

Propisuj javorov sok

I corbu od zecje glave,

Jastrebovu mast i mleko od mrtve ovce

I pij splaku u kojoj je okupan mrtvac.

Narodna paradigma ovog iskaza se lako moze naci, ali ona funkcionise u bajalici i vradzbini, dok u poeziji samo naglasava bizarno i ono morbidno jer drevni oblik cini jos od drevnih Haldejaca nije menjao oblik, ali se poezija davno odvojila od magije i to je znak koji predstavlja metafora kao takva; u Beckovicevom pesnickom iskazu magija bukvalno »guta« poeziju pa se ona cesto svodi i na iskaze sasvim obesmisljene u razaranju samih fonema i morfema -

No bi bilo jos i oho-ho,

Da ne zalajase,

A nisu ni lajali,

Lav je ej-ha,

Pri ia i ua.

Sistem iskaza se bitno pesnicki ne menja i kada je bajalica doslovno prisutna -

Vran-vran-poletis,

Usta svoja skamenis,

Bjez-te i sklanjajte se!

U ovakvim slucajevima sasvim se gubi »medijum« koji u nauci o knjizevnosti nosi ime pesnicki subjekat i pesma ipak ne moze biti neki »nestali oblik nase arhaicne pripovetke« kako sam pesnik na jednom mestu objasnjava; slicni relikti su vredni paznje, oni se mogu uklapati i u poeziju, ali sami po sebi ne mogu biti poezija; stoga ne bi trebalo mnogo da cudi sto je Beckovicu posebno stalo da slicne ostatke sacuva i u obliku stiha jer po njemu »deseterac je prva i poslednja mera naseg jezika«, sto ne moze biti tacno jer se nasa poezija gradila na najrazlicitijim sistemima versifikacije, ali propovedniku su potrebna jednostavna sredstva.

Madjije, vradzbine i ritmika bajalica nude zaista obilje takvih sredstava i njih ce pesnik sve izdasnije koristiti u periodu kada se njegova poezija okrece propovedi; u knjizi Vucja tuzbalica imamo mnogo takvih znakova, ali se oni sve snaznije namecu i u sledecim knjigama u kojima se magija najneposrednije i ne srece; suzena skala vrednosti i leksicko siromastvo dominiraju u kasnijim knjigama, posebno u periodu kada se njegovo pevanje priblizava krugu koji se poklapa sa naglim budjenjem jednog populistickog talasa u javnom zivotu - presahle metafore zamenjuje naglasena propoved, pri cemu su pesniku u takvom zaokretu mnogo pomagali kriticari; bogatstvo simbola kakvo je postojalo u ranoj poeziji, snaga signala koji su se jezicki iskazivali cesto zaista novatorski sada se ne valorizuju postupkom individualizacije koji je prava mera umetnickog.

Taj ce se period poklopiti sa ratnom katastrofom koja je zahvatila i zemlju u celini i ljudski svet na najsirem prostoru - u tom svetu Beckovic nece biti jedini propovednik; novo ce biti to sto ce se njegova poetika pribliziti ideologiji i sto ce i poetika i poezija u takvom spoju dobiti naglaseni propovednicki ton; ulogu propovednika sam pesnik je svesno prihvatio jer se vratio onoj meri ljudskog koju je nasao u svojoj plemenskoj zajednici u kojoj covek zivi »van vremena i istorije«, u kojoj - veruje Beckovic - jedini problem koji covek nema jeste »problem identiteta«; u tom svetu vlada zakon nekakvoga jednoumlja koji je dignut do etickog imperativa -

Kome treba kakva druga knjiga

Taj i nije iz ovog naroda.

U tom svetu tribalne samodovoljnosti covek kao subjekat-individua izgleda se nije ni dogodio, i stoga se taj svet cuva kao mera svega pa i pesnickog svedocenja; u tom svetu je usmena komunikacija privilegovan vid duhovnoga opstenja i poezija se tom zakonu i pokorava - rat je osnazio tonove takvog pevanja u delu Beckovicevom.

Orfej na ratistu

Da bi se taj krug u pevanju i misljenju Beckovicevom bolje razumeo nuzno je osvrnuti se makar delom na ulogu knjizevne kritike koja je u velikoj meri pomagala jednu takvu promenu.13 Neka kriticka zapazanja - posebno ona koja su utemeljena na dovoljnim analitickim dokazima - govore i o Beckovicu i o vremenu kada se ne samo u njegovoj poeziji zbivaju znacajne mene; analizirajuci prirodu Beckovicevog skaza Jovan Delic je izrekao jedan vazan sud - »Zato mi se za Beckoviceve pesme i poeme cini neprikladnim termin lirski subjekat - on niti je subjekat niti je lirski«; ovakvim je stavom nacinjen zaista pravi prodor u tumacenju Beckoviceve lirike i periodizacija koju smo mi uspostavljali pruza priliku da se gubljenje lirskog subjekta dobro osvetli jer u prvom krugu lirski je subjekat bio naglaseno prisutan - o cemu govori rana Beckoviceva lirika o kojoj smo govorili; isti je kriticar odlicno osvetlio i jos neke elemente - neke bitne elemente - u Beckovicevoj poeziji i poetici, posebno one koje je imao na umu Vinaver kada je ukazivao na jednu pojavu koja se u nasoj poeziji periodicno ponavlja; rec je o ulozi, i samoj prirodi, deseterca - po ovom kriticaru, deseterac moze biti »i krilat i kilav« a u Crnoj Gori je oduvek »bio rezervisan za sestorazredne samozvane pjesnike«; govorilo se - videli smo - o istrosenosti pesnickih »modela« kakve su nudili Popa ili Miljkovic, ali se smetalo s uma da se deseterac upravo istorijski istrosio i pesnicki ispraznio mnogo vremena pre Pope i drugih modernih pesnika, o cemu je uostalom jos Vuk ostavio nezaobilazne primedbe; medjutim, istroseni deseterac je najbolje odgovarao ogromnoj kolicini mistifikacije i smisljene mitomanije, pa se dogadjalo da se ubijena metafora spustala do nivoa folkloristickog, populistickog kica; to se poklapalo sa promenom hronotopa koju smo pominjali i Beckoviceva poezija se svojim zvucanjem priklanjala »istini ideologije« kako s pravom zapaza A. Jerkov - u tom krugu pevanja hronotop je odredjen kao »vaskoliko srpstvo«; nevolja je, medjutim, sto se i dobro utemeljeni sudovi u knjizevnoj kritici ne drze kod nas, ali to je poseban krug za istrazivanje.

Upravo na putu takvih mena gasio se magijski sjaj poezije i ubijena metafora spasavala se mitologemom koja se iskazivala kao politicko-nacionalisticka tirada; sam je pesnik estradno demonstrirao takvo jedno prevodjenje svojih metafora na jezik politike i ideologije pa je njegova poezija postala upotrebljiva, a na upotrebu je - po svemu sudeci - i sam pristao; mit o pesniku i propovedniku dobio je funkciju koja se poklapala sa politickom funkcijom - pesnik je osvajao nagrade kakve su ona SUBNOR-a ili kasnije Sedmojulska nagrada.

Promena hronotopa - okretanje od univerzalnog u smeru usko nacionalnog i tribalno skucenog - ostavlja daleko onaj period kada se Beckovic bio oglasio svojim osobenim glasom -

Orfeju gorki gori tvoja frula,

Pokrece predele pepela i pica

U sedam rupa grob sedam vlasica

Svira kroz ustap slavu mog rasula.

Vreme ovih krilatih metafora je davno proslo - poezija se priblizila propovedi; poezija Beckoviceva sve cesce zivi i zvuci na mitinzima kao ostrascena nacionalisticka budnica, kao masovka ispraznjena od znacenja kakvih poezija mora imati, lisena magijskog sjaja koji je poeziji imanentan, a to je ono sto ce sam pesnik obilato propratiti »komentarima« kakve nalazimo u njegovim propovedima - propovedima u bukvalnom smislu - u kojima se metafora zamenjivala propagandom koja nije ona propaganda poezije o kojoj je sam Beckovic na pocetku govorio i kako se njegova knjiga i zove; u knjigama koje su sledile, posebno u knjizi Sluzba sv. Savi iz 1988. godine nema ni traga pesnickih slutnji kakve licnost velikog svetitelja budi kod jednog V. Pope - opcinjen nacionalnim mitom Beckovic se trosi u tiradama koje su ili oponasanje Nikolaja Velimirovica ili bukvalne kopije poznatih beseda, bez onog nadahnuca koje se u mnogim Velimirovicevim besedama ne moze poricati; njegovo osecanje sveta je mnobozacko-paganska, ostrascena etnofiletisticka propoved u kojoj se konacno gasi svaka predstava o onom sto religio moze znaciti; ideologija se spusta na nivo idolatrije plemenskog fetisa i davno prevazidjenih normi; za rat koji je buknuo pesnik nema sluha, ili ga ima na nacin kakav se kod nas nije cesto sretao.14 Brojne izjave Beckoviceve bi se mogle uzimati kao izrazavanje njegovih politickih stavova - sto sa poezijom i ne bi moralo imati veze - ali se dogodilo da su se one bukvalno poklapale sa njegovom poetikom pa i njegovom poezijom; po sebi se razume da se smisao poezije, pa i smisao poetike ne mogu izvoditi iz piscevih politickih stavova - bio je Luj Aragon agresivni staljinista ali se tako zagledao u Elzine oci da njegove metafore jesu, i ostaju, trajna vrednost evropske lirike; u Beckovicevom slucaju se nista slicno nije dogodilo - on je sopstvene metafore spustao na nivo mitologema koje nisu progovorile kao autenticni motivi i razmenjivao ih za jeftinu valutu politickih slogana; da se Kosovo »bez krvi ne moze izgubiti« kod populistickog vodje S. Milosevica pretvaralo se u politicku parolu, ali koliko je Beckovic slicnog »pozajmio« njemu a koliko je Vodja sam ponudio pesniku, to jos detaljno ispitano nije; da ce se »u srpskom narodu dogoditi jevandjelje« je, prvo, obicna pozajmica iz Velimirovica - kakve Beckovic koristi pa i plagira - a potom i znak da pesnik - sto je retko kod pravih pesnika - nema ni elementarnog sluha za »skandal« jevandjeoske reci, ali se to sasvim uklapa u njegovu pagansku svest; otuda su brojne Beckoviceve »izjave« zaista komentari posebnoga znacenja - u pominjanoj knjizi Sluzba sv. Savi to je dovedeno do paroksizma ideoloske ostrascenosti i politickog angazmana kakvog odavno kod nas nije bilo; to je himna bez pesnickog daha Beogradu i hramu sv. Save jer grad »dobija kapu i na kapi krst koji se to vec pricaju vidi iz Sofije«, Srbi su progonjeni »samo zato sto se krste Savinim krstom, sto su pravoslavne, svetosavske veroispovesti«; slicni »iskazi« ravnopravno funkcionisu i u poeziji i u obicnoj izjavi od kojih je jedna primer obicne ratne propagande - »Srpska vojska je zauzela Skadar i Jedrene a ova ne moze Borovo Selo i Tenje« kaze on godine 1991. u vreme kampanje JNA u Slavoniji; nekada je to sopstvena bizarna metafora, puna madjijske mistifikacije, samo data u vidu politicke izjave - »Pijem vodu u kojoj je okupan mrtvac, nepromenjenu, ustajalu, usljivu vodu u kojoj nije okupan samo jedan mrtvac, nego citav jedan svet, pokojni svet«; pesnicke sintagme su se razvodnile do deklaracija i Orfej se nasao medju ratnicima - poezija je jos jednom bila u sluzbi.

U tom krugu pevanja Beckovic uveliko ponavlja sebe ne opazajuci da se i njegov pesnicki »model« sasvim istrosio.

Populisticki manirizam

Taj momenat u pevanju M. Beckovica najbolje pokazuje njegova najnovija popularna poema Ceracemo se jos koja je i pre objavljivanja integralnog teksta pocela da zivi -zahvaljujuci pesnikovom estradnom i politickom angazmanu - usmeno, sto je i priroda skaza; njena epska intonacija, kao i oblik, nisu samo formalne zanrovske odlike - pesma je recitovana i pracena skandiranjem na javnim skupovima koji ni po cemu nisu podsecali na knjizevne manifestacije.15

Nije slucajno sto su i prve ocene bile na svoj nacin politicki intonirane.

Poema se prepoznaje najpre po sasvim uproscenoj semantici svoga stiha, po jednoznacnim simbolima koji ne ruse nijednu konvenciju, po kolokvijalnom govoru - neki to nazivaju »stihovni govor« - koji odaje propoved jer je dominantan uistinu sasvim prepoznatljiv leksicki tok koji najavljuje svojevrsni populisticki manirizam u koji nas Beckovic odavno uvodi; nema u njoj novih motiva tako da se zadati cilj namece ogoljeno, a i otvara se jednim odlomkom iz poeme Medja Vuka Manitoga koji u celini strukture i dominira; ovako uokvireni svih pedeset i cetiri delova poeme namecu se kao jedan krug koji, medjutim, nije zatvoren jer u ovako otvorenim strukturama nije lako sagledati kraj - ovakva epska glosolalija moze da traje beskonacno, moze se popunjavati novim »sadrzajima«, sto je i poznata osobina slicnih epskih obrazaca koju je jos Vuk - bez nekih teorijskih pretenzija - odredio veoma dobro sintagmom »opet to samo malo drukcije«; u poemi je Beckovic zapravo sebe ponavljao sto svakako govori o posustajanju imaginacije koje se odavno moglo uociti; sama rec ceranje nije naravno slucajna, niti je novina u pesnickom i leksickom smislu, ali stepen njene semantizacije nije nesto sto bi se smelo zanemariti - uzeta je iz usmene tradicije gde se ocuvala, iako je njena sudbina u knjizevnom jeziku drugacija; u svom Rjecniku iz 1818. Vuk je zadrzava kao sinonim za disput, za nekakvo narodsko vecno nadgornjavanje i prevodi je perseljui se per foro da bi je kasnije - kada se veliki reformator uverio da dijalekt ne moze biti mera jezika - godine 1839. uklonio, »napustivsi hercegovacke oblike, one tipa djevojka i cerati« kako bi se priblizio jeziku sirega prostora.16

U leksickom smislu to nije jedina rec jer se poema u celini gradi na takvom leksickom dijalekatskom resursu.

Nije, naravno, narusen ni oblik skaza osim sto je ovde obogacen dinamikom jednog glasa koji se ne razlikuje od autorskog glasa koji, opet, u poemi nije glas lirskoga subjekta vec glas - ili glasovi - prepoznatljivoga kolektiviteta; kada se poema slusa - a slusanju je uglavnom namenjena - dominantan je politicko-didakticki ton sto je i naglaseno jednom agresivnom ideologijom samoga teksta; kada se pak poema pazljivo cita neki jezicki obrti obecavaju vise, medjutim, u pominjanoj ideologiji teksta lako se opaza da je to poema »iz glave cijela naroda« o cemu govori jasno citav sistem iskaza koji su deklarativni po obliku i jednoznacni po zvucanju - stih deluje apodikticki jasno, dogmaticno, u lirskom smislu sasvim bezbojno; sva koriscena jezicko-stilska sredstva su poznata jer su deo jedne decenijama rabljene epske tradicije bez inovacija; metafore su - ukoliko ih uopste ima - bezbojne, a cesto koriscena anafora daje poemi prizvuk monotonije sa kojim se moderna poezija davno rastala; nema u poemi epiteta koji nisu zaista stajaci pa se o nekoj slojevitosti uistinu i ne moze govoriti - poetika je laka za tumacenje, kao sto je laka za masovnu recepciju sto joj je po svoj prilici vec i odredilo sudbinu populistickoga skaza koji se u raznim prilikama moze igrati.

Beckoviceva poema jos jednom nudi onaj svet zatvorene plemenske zajednice iz koje je pesnik uvek i crpeo svoje motive.

Tek kada »pokrenu psi odnekle zeca« to razdrema ljude koji su zeljni kavge, spora a najvise rata jer kada se oglase puske svako udara prvoga »do sebe«; u tom svetu je ceranje nacin zivota i sasvim jasno zvuce iskazi kakvi su - »Nema od pomirenja nista«. Ima u takvim iskazima, istina, neke dvosmislenosti, ali u masovnoj recepciji se otkriva jedan smisao, smisao ceranja koje su smislili »najumniji cerolozi« plemena i homo heroicus prima takve iskaze-stihove kao istine najvisega reda; plemenska zajednica dise strahom - etnicka ceranja su cinjenica novijih ratnih zbivanja - jer je vecinu zahvatio »bukacki, kukacki, sentimentalni patriotizam« i to je okvir u kojem traje neobicna drama Beckovicevih junaka, prema dobrom zapazanju jednog kriticara.17 A ta recepcija koja je deo pesnikove zamisli - o cemu spora ne moze biti - objasnjava poemu; prevagu odnose stihovi-iskazi u kojima mitomanija i mistifikacija sa ogromnom »kolicinom destrukcije« bacaju u drugi plan elemente humora, ironije i sarkazma - te grotesku ciji se tragovi u poemi vide - do te mere da se poema namece kao delo proste, sasvim uproscene strukture; poezija ima veze - zapazanje je jednog drugog kriticara - »sa vracanjem i slicnim opsenarenjem«, ali to samo po sebi nije poezija i zaista svi bitni akcenti Beckoviceve poeme to recito potvrdjuju.18

Pesnicke sintagme su oblikovane kao prost »stihovni govor« sa strogo planiranom namenom - »Ako drugo ne znamo, znamo da se ceramo«; svet je jasno omedjen -

Mi smo mi

Oni su oni

je jasno istaknuta ideologija teksta koja se moze pratiti na svim nivoima strukture ovog skaza, koji neka ironija ni parodija nisu preoblikovale do oblika nove pesnicke reci; iako u zvucanju neki slicni elementi nisu zanemarljivi, pesnikov stav ne potvrdjuje ironicno nadilazenje filosofije ceranja, sarkastickog prevladavanja kolektivistickih fantazama te nacina grotesknog tretiranja takvog nacina zivota i postojanja; sustinski iskazi su nedvosmisleni -

Ceracemo se jos

Kazem ti cirilicom

................................

Slovo je krst

C je krst koji je krocio

Da cera nekrstove.

U poemi je dominantan upravo propovednicki - besednicki svecan i retoricki izvestacen - ton koji gusi cak i one elemente oko kojih su sporovi vec zapoceli; mestimice prisutna, »potencijalna opreka izmedju - 'nas' i 'njig' u Ceracemo se jos nije dosljedno stavljena u funkciju citanja teksta grotesknim« zapaza valjano jedan kriticar, sto je i odgovor na neke elemente u sporu oko smisla Beckoviceve poeme.19

Sistem iskaza na svim nivoima strukture potvrdjuje dominantnu zamisao pesnikovu - u uskim okvirima plemenske zajednice pismenost, i kada je ima, tezi usmenosti, a to je kljucni stav Beckoviceve poetike; drugim recima, ovakva poezija opstaje jedino na relaciji usmene komunikacije, pa se poema Ceracemo se jos namece kao tipicna populisticko-politicka bajalica; svi elementi pesnickog dozivljaja su proizasli iz kolektiviteta i sasvim je prirodno sto se kolektivitetu i vracaju, sto je, medjutim, i siguran znak da u Beckovicevoj novoj poeziji novine nema u onom smislu u kojem se o novini uvek govori u poeziji koja je moderna i nova.

U napred navodjenom delu I. A. Ricards govori o »naknadnoj vrednosti poezije«; svoju formulaciju kriticar poblize objasnjava time sto naglasava upravo recepciju jer po njemu poezija je »sredstvo kulture, religije, koje pospesuje cilj« u jednom odredjenom smislu; kada pesnik mladje generacije Srdja Petrovic govori o poeziji kao o »botanici duse« njegova uspela metafora govori o vecnom urastanju u smisao trajanja - i izrastanju poezije iz tog smisla - ali se ona ne moze podrediti nekom cilju, niti se moze svoditi na konkretnu upotrebljivost; u Beckovicevoj pak poeziji - posebno u poemi Ceracemo se jos - ima na pretek elemenata koji se namecu svojom upotrebljivoscu; u prvom je planu upravo ideoloska, politicka upotrebljivost sto je skoro zakon u slucajevima kada se poezija i propoved poistovete, a u vremenima tipicno populisticke »rednje« - kako bi to kazao Laza Kostic - dogadja se i to da se poezija zameni propovedanjem, sto je u Beckovicevom slucaju ocevidno, sto je i potvrdila odavno prisutna linija ubijanja metafore te njene zamene retorikom.

Autor je profesor knjizevnosti

1 Tin Ujevic: Odabrana djela, izdanje »August Cesarec« i »Slovo ljubve«, Zagreb-Beograd 1979, str. 17.

2 Georges Haldas: L'État de poésie, izdanje L'Age d'Homme, Lausanne 1981, p. 12.

3 I. A. Ricards: Nacela knjizevne kritike, izdanje »Veselin Maslesa«, Sarajevo 1964, str. 248.

4 Zoran Gluscevic: Poezija i magija, izdanje »Prosveta«, Beograd 1980, str. 40.

5 R. Velek i O. Voren: Teorija knjizevnosti, izdanje »Nolit«, Beograd 1974, str. 228.

6 Ernest Kasirer: Jezik i mit, izdanje KPZ, Novi Sad 1972, str. 10.

7 Mircea Eliade: Mit i zbilja, izdanje »Matica hrvatska«, Zagreb 1970, str. 140.

8 C. G. Jung - ch. Kerényi: L'Introduction à l'essence de la mythologie, Payot, Paris, p. 14.

9 Branko Miljkovic: Pesme - sa komentarima o poeziji - izdanje »Prosveta«, Beograd 1965, str. 220-253.

10 U ovom radu su koriscena bezmalo sva izdanja poezije M. Beckovica, ali su glavni navodi utemeljeni na izdanju Sabrane pesme Matije Beckovica grupe izdavaca SKZ-BIGZ i drugih, koje su objavljene u Beogradu 1990. godine; na tom se izdanju temelji i periodizacija pesnickoga razvoja u smislu koji mi koristimo, a za poetiku su koriscena sva ostala izdanja sa bogatom pratecom aparaturom - recnici lokalnoga govora, glosari koriscenih idioma te posebno osvrti samog pesnika koji u nekim knjigama imaju ne samo funkciju prigodnih »komentara« vec i razvijenog sistema poetike kako i sam pesnik to zeli da istakne dajuci time neki smer za istrazivanja te tako primenjene poetike.

11 Stanislav Vinaver: Nadgramatika, izdanje »Prosveta«, Beograd 1963, str. 152. i 176.

12 Miodrag Pavlovic u eseju O novoj poemi Matije Beckovica u knjizi Kaza, izdanje SKZ, Beograd 1989.

13 U nedavno objavljenom zborniku radova - izdanje Filozofskog fakulteta u Niksicu 1995. - Poetika Matije Beckovica ponudjen je pregled kritickih sudova o delu pesnikovom; zbornik omogucuje uvid u sve nedorecenosti knjizevne kritike, ali osvetljava i ulogu kritike u gradjenju mita o pesniku-propovedniku; posebno su dragocena zapazanja o ulozi ideologije u poetici i poeziji, koja je upravo u periodu populistickog politickog talasa s pocetka osamdesetih godina postala dominantna u pesnikovom delu; najznacajnije je, medjutim, to sto je otvoren problem pozicije lirskog subjekta u Beckovicevom stvaralastvu, a to je bitno i za razumevanje njegove tipicno kolektivisticke poetike u kojoj se politicki utilitarizam sasvim staromodno nudi kao estetika; ili jos jednostavnije - poezija i poetika socijalistickog realizma samo su dobile novi, naglaseno nacionalisticki predznak, o cemu se u novim pesmama Beckovicevim zapravo i radi.

14 Tesko je zaobici jedan znak vremena - u vreme ubijanja Sarajeva izrazio je I. Sarajlic neku nadu da bi Beckovic mogao napisati poemu nalik onoj Kulenovicevoj; to se, medjutim, nije dogodilo i nije slucajno sto se nije dogodilo; sluzenje ideologiji ne prolazi - kada je o poeziji rec - nekaznjivo.

15 Tokom meseca septembra ove godine beogradske novine su donosile zaista neuobicajene vesti, barem neuobicajene za recepciju poezije - naslovi su najcesce bili Beckovic na bis ili Matija, jos i pesma je dobila funkciju agitke koja je politicki semantizovana; publika je poemu primala kao zabavu, a rec ceranje postala je kolokvijalna rec aktuelnog politickog govora, u njenom se zvucanju osecao prizvuk etnickoga progona.

16 O tome videti u delu Slovo o cirilici, izdanje »Politika«, Beograd 1988, str. 27.

17 Navod je iz osvrta Lj. Sop u Srpskoj reci broj 160 za ovu godinu.

18 Svi su navodi prema izdanju Ceracemo se jos, »Oktoih«, Podgorica 1996.

19 Igor Marojevic: Ceracemo se do besvijesti, osvrt objavljen u Monitoru od 17. avgusta 1996.

1) Rana Beckoviceva poezija ima dah i car magije - njegova poezija toga doba je ono najbolje u njegovom dosadasnjem opusu

2) Vinaver podseca da se kod nas cesto obnavlja nacelo coveka iz kolektiviteta

3) Citav niz pesnickih zbirki opstaje na tome - na tom tudjem glasu, na glasu kolektiviteta

4) »San pismenosti je da postane usmenost«

5) Rec se pokazuje kao kolokvijalna rec plemenskoga govora

6) U Beckovicevom pesnickom iskazu magija bukvalno »guta« poeziju

7) Snaga signala koji su se jezicki iskazivali cesto zaista novatorski sada se ne valorizuju postupkom individualizacije koji je prava mera umetnickog

8) Istroseni deseterac je najbolje odgovarao ogromnoj kolicini mistifikacije i smisljene mitomanije

9) Magijski sjaj poezije i ubijena metafora spasavala se mitologemom koja se iskazivala kao politicko-nacionalisticka tirada

10) Okretanje od univerzalnog u smeru usko nacionalnog i tribalno skucenog - ostavlja daleko onaj period kada se Beckovic bio oglasio svojim osobenim glasom

11) Poezija Beckoviceva sve cesce zivi i zvuci na mitinzima kao ostrascena nacionalisticka budnica

12) U uskim okvirima plemenske zajednice pismenost, i kada je ima, tezi usmenosti, a to je kljucni stav Beckoviceve poetike