Postoji zemlja u kojoj glad

radja filosofe-trbuhozborce,

uplatkani slave platkarose,

bednici glasaju za bedonosce.

I pevaju: O gospodaru,

daruj nam jos vecu bedu!

Mi cemo tebi - pobedu!

Strani komentatori konstatovali su, povodom minulih izbora, da u Srbiji, i pored gladnih stomaka, nema pomaka. Kod Srba informacije presporo stizu od stomaka do glave. Zlobnici bi mogli reci da kod Srba vlada zakon demokratske perverzije: ovaj narod to poletnije glasa za svoje bedonosce sto je beda u koju ih oni uvaljuju dublja i bezizlaznija. U svakom slucaju, odnos sveopste bede i izbornih terazija u Srbiji je prilicno komplikovan. A. B. Simic je davno, u jednoj svojoj pesmi, konstatovao da je nemoguce dokuciti tajne koje u sebi krije beda. Beda u Srbiji je metafizicka. Beda kao stil zivljenja i beda kao nacin misljenja.

Treba se u vreme izbora malo promuvati prigradskim autobusima da bi se shvatilo da mnogobrojni bednici i bozjaci nece glasati za »postenije i pametnije« (kakvim se predstavljaju oni iz opozicije) iz odbrambenih razloga. »Pamet« je nedostupan, luksuzan proizvod, a »postenje« - nesto sterilno i neefikasno. Vladajuca druzina i njeni glasaci su duhovno i moralno u pravom skladu: olos daje glas uspelom olosu. U svetu licne inicijative i postene utakmice bednici ne vide sansu za sebe; u svetu muvanja i prometanja mozda nesto i ucare.

Zato je svaka opoziciona jadikovka o »medijskom monopolu« vladajuce druzine bespredmetna. U normalnim zemljama bi se svaka tako prozirno nepostena izborna kampanja (kao sto je ove godine bila ona koju su upraznjavali SPS-JUL-ND) okrenula protiv njenih nosilaca. Srbi, medjutim, vole govor gospodara. Kampanja Miloseviceve bratije bila je uspesna bas zbog svoje otvorene beskrupuloznosti.

Radikali ili kal radi

Ja sam mali radikal,

nosim kosulju tropikal,

po cudi sam sakal.

Sve sto ne-srbi poseduju

Srbine - tvoj je tal.

Zelis li da se resis bede

postani radikal.

Svaki Srbin svojim rodjenjem

stice pravo na car.

Biti Srbin tvoj je zanat

i nebeski dar.

Tri frtalja miliona Srba, pokazalo se, spremno je da peva ovu ili neku slicnu pesmu. Srpski radikali predstavljaju sloj probudjenih bednika. Ali, u zemljama apsolutne bede moze postojati samo bedni odgovor na bedu i »budjenje« koje je ulazak u jos gore bunilo.

Tajne bede su zaista nedokucive. Tri frtalja miliona zitelja ove zemlje nalazi da je jedini njihov zivotni izlaz glasanje za partiju ciji je program - progon i pogrom. Neko je izracunao da je svaki peti nas sugradjanin radikal, covek koji ispoveda filosofiju da mu je krstenica loz za siguran dobitak, dobitak jos nerealizovan, ali partija ce omoguciti da on bude realizovan. Trecina stanovnika ove zemlje koji nemaju sreconosni loz za njih su prirodni resurs, blago koje stoji nadohvat ruke, blago koje, u pogodnom trenutku, treba jednostavno capiti. U Hrvatskoj se ta filosofija okrenula protiv same sebe, ali u Bosni je dala odlicne rezultate. Zasto ne bi uspela i u Srbiji?

I ruzno i tuzno i kuzno.

Kroki apstinenta

Ne pijem, ne pusim. Ne glasam. Mrtvo more ne talasam. Apstinencija je esencija. Nikog ne diram, nikog ne biram. Ni u sta se ne mesam. Nemam kesa. Ne cesem se kad me svrbi - to bi moglo biti pogresno shvaceno. Strpljivo stojim u redovima. Ne predajem se jedovima. Kad su guzve, meksi sam od spuzve.

Sve sto ide navise i treba da se penje. To ne zavisi od mene. Sve sto je okaceno treba da visi. Od mene to ne zavisi.

Levica mi je lazna devica, a desno mi je tesno. Radikalno je analno, a umereno mi nije dovoljno samouvereno. Nisam ni za koga, nisam ni za sta. Apstinencija je esencija.

Hilandarski azil

Svakog meseca u Bosni se otkrije neko novo skladiste uzasa koje su za sobom ostavljali srpski »podviznici«, Radovan i Ratko. I gotovo u istom ritmu popovi ponavljaju svoju ideju da se ovoj dvojici srpskih »junaka« pruzi utociste u Hilandaru. Daleko je Brazil, Sveta gora ce biti vas azil. Dodjite u Hilandar, tamo nema moci svetski zandar!

Oni koji su sebe davno osramotili blagosiljanjem najcrnjih zlocinitelja misle da imaju pravo da osramote i poslednji kamen tradicije i istorije ovog naroda. Samo je popovska blentavost i jurodivost mogla da zamisli da igde u svetu (a tek li u Evropi) moze da postoji utociste za dvojicu najgorih nacistickih terminatora. Ali, nema sumnje, i takve zamisli su deo apsolutne bede o kojoj je bilo reci u prethodnim redovima. Ipak, ko zna? Mozda ce tenkovodje i topovodje jos sutra u Hilandaru gajiti vinovu lozu, pisati memoarsku prozu i cekati da budu proglaseni za svece ili »svete ratnike«.

Miodrag Stanisavljevic