In memoriam

Cetrnaestog novembra na Novom groblju u Beogradu sahranjen je covek o kojem je, u sazetoj biografiji (uz opsezno dvotomno delo Muzej zivih ljudi, »Rad« 1990) zapisano: »Dragoljub Jovanovic, generalstabni oficir pre rata, jedan od ucesnika u pucu 27. marta 1941, ratni vojni zarobljenik u Nemackoj za vreme rata, visoki oficir Jugoslovenske armije od 1945, vojni ekspert i nastavnik u armijskim ucilistima, proziveo je iskustvo golootockog zatocenika i nepopravljive 'bande' nad kojom je vrsena svakojaka psihicka i fizicka tortura. Muzej zivih ljudi je dramaticno, viseslojno i prvorazredno svedocanstvo o toj tamnoj stranici nase istorije«.

Iz skrtih podataka moze se tek naslutiti burno zivotno iskustvo, preveliko i za vise licnosti. A jedna licnost, snazna mada razarana, bivala je sve osamljenija; sve manje se pouzdano zna kako izgledaju »stranice nase istorije«, na kojima bi se mogla ispisati biografija Dragoljuba Jovanovica. Iste »stranice« su cas slavljene, cas kudjene, kao i sami ucesnici dramaticnih zbivanja. O kraljevskoj vojsci, pucu 27. marta 1941, JNA, Golom otoku, recimo, postoje toliko protivrecna gledista, da se naprosto pozeli zaborav i dogadjaja i ljudi, pa i citave »nase istorije«. To je zadesilo i Dragoljubovog brata, Zikicu-»Spanca«, za neke slavnu legendu antifasizma i partizana, a za druge omrazenog zacetnika gradjanskog rata u Srbiji, kada je »udario Srbin na Srbina«.

Otisao je, tako, covek bogate biografije, kao krisom, bez publiciteta, uobicajenih govora (osim jednog »klasica«), uz procitane odlomke iz Muzeja. Malobrojnima koji ga ispratise ostade tuga za retkom licnoscu, ali i vera u trajnu vrednost njegovog izuzetnog dara i dela.

D. M.