U Beogradu se 6. i 7. novembra za okruglim stolom razgovaralo o »Izazovima normalizacije u zapadnoj i istocnoj Slavoniji«. Organizator ovog okruglog stola je beogradska Grupa 484 koja je clanica Koordinacije mirovnih organizacija za istocnu Slavoniju, Baranju i zapadni Srem

Uprkos nazivu ovog okruglog stola za njim se nije pojavio niko iz Zajednice prognanika i izbjeglica Hrvatske, kao ni iz Komesarijata za izbeglice Srbije. Takodje, u starom, losem maniru, vlast Srbije je odugovlacila sa odobravanjem viza za ljude iz Hrvatske, kao sto je pre mesec dana Zagreb odugovlacio sa odobravanjem viza za beogradske ucesnike okruglog stola o polozaju Srba u Hrvatskoj u organizaciji Hrvatskog helsinskog odbora (HHO). Ni u Zagrebu ni u Beogradu nije bilo predstavnika vlasti da saslusaju svoje bivse ili nove podanike, ali su umesto njih na oba skupa dosli predstavnici medjunarodnih organizacija. Takodje, ni ovde ni tamo nije bilo predstavnika crkve, iako su pozvani. Ucesnici su stigli bivsim autoputem bratstva i jedinstva.

Vesna Terselic, koja predstavlja Antiratnu kampanju Hrvatske, kaze da su svih ovih ratnih godina Srbi i Hrvati najcesce u inostranstvu uporno obnavljali lekciju o zajednickom zivotu. »Ako se u zapadnu Slavoniju ne mogu vratiti Srbi, ni Hrvati se nece moci vratiti u istocnu Slavoniju«, rekla je Terselic.

Vojko Ivica je predstavljao Dalmatinski odbor solidarnosti (DOS). On se angazovao u zapadnoj Slavoniji, plaseci se da bi se ono sto se tamo dogodilo 1995. moglo dogoditi 1996. u istocnoj Slavoniji. »Oni koji zele da se vrate ne traze ono sto se ne moze ispuniti«, kaze Ivica.

Ratko Vlado Aleksic je iz Poreca, ali je shvatio da mu je mesto u Pakracu. Otisao je tamo u julu 1995, dva meseca nakon »Bljeska«. »Rukama smo sprecavali Srbe i Hrvate da napuste ovo podrucje. Svi tamo zive kao u logoru. Osim poljoprivrede nista se ne proizvodi.«

Igor Galo je Liku nasao »zapustenu i napustenu«. Od nje su digli ruke i vlast i NVO. Na podrucju Vrhovina i Korenice ostalo je samo 933 staraca, od kojih 215 treba neprestanu brigu u lekovima, hrani i ogrevu. Zdravko Marjanovic iz Backe Palanke je radio na podrucju zapadne Slavonije. I on se plasi da se zapadnoslavonski scenario ne dogodi u istocnoj Slavoniji, napominjuci da je svet vec zaboravio zapadnu Slavoniju.

Nikola Suznjevic, nekada sudija u Glini, sada brani prava zemljaka u istocnoj Slavoniji. On kaze da oni koji su dosli u istocnu Slavoniju, a to su uglavnom ljudi iz Like, ne zele da obitavaju u slavonskoj ravnici i tudjim kucama. »Oni bi se vratili u svoja popaljena sela ako im se obezbedi fizicka sigurnost. Kazu - ovde imamo manje nego sto smo tamo ostavili.«

Gordana Stojanovic iz Knezevih vinograda demantuje podatke UNTAES da je iz citavog bivseg »sektora Istok« 5420 ljudi trazilo hrvatske dokumente. »Prema nasim podacima 6500 ljudi samo iz Baranje je trazilo hrvatsku domovnicu. Ovaj dokument je dobilo izmedju 300 i 380 ljudi«, kaze ona.

Vladan Vasilijevic tvrdi da hrvatski i jugoslovenski propisi omogucavaju »etnicko ciscenje«. Osim toga, vlast ima velika prava u odobravanju drzavljanstva, a gradjanin sudski nije zasticen kada se to njegovo pravo oduzima. »Drzavljanstvo se stice poreklom. To je osnovni postulat. Medjutim, policija je ovlastena da radi u korist politike. Godine 1991. svi stanovnici SFRJ su imali njeno drzavljanstvo, kao i drzavljanstvo republika u kojima su ziveli. Oni bi sada automatski trebali biti drzavljani drzava koje su nastale iz SFRJ. Hrvatska je usla u Savet Evrope, SR Jugoslavija se predstavlja kao garant stabilnosti na Balkanu, a i jedna i druga drzava krse medjunarodne norme«, kaze Vasilijevic, i podseca da je drzavljanstvo osnova za sticanje svih drugih prava.

Ankica Mikic iz vukovarskog Centra za mir je primetila da se stalno produzuje spisak dokumenata koji su potrebni da bi se iz istocne Slavonije uslo u Hrvatsku. Na dokumente se ceka po cetiri meseca, a u poslednja tri meseca samo se cetvoro ljudi iz istocne Slavonije uspelo vratiti u Hrvatsku. »Za povratak u Glinu i Topusko se dokumenti uopce ne mogu dobiti, jer se u te gradove naseljavaju Hrvati iz BiH«, kaze ona.

Ninko Miric iz beogradskog Helsinskog odbora za zastitu ljudskih prava tvrdi da vlast u Srbiji nema nikakav program za povratak izbeglica, vec samo planove da 70 odsto izbeglica koje su sada na teritoriji Beograda ili Vojvodine preseli u Sandzak, na Kosovo ili u Negotinsku krajinu.

Nikola Bjelotovic je izbegao iz Osijeka u dvadesetak kilometara dalji, unakazeni ali »srpski« Vukovar. On je predstavnik Udruzenja izbeglica iz Hrvatske koji zive u istocnoj Slavoniji i ne zeli da se vrati u zavicaj. »Zelimo da imamo u Slavoniji srpsku zupaniju u kojoj ce Srbi biti vecinski narod«, kaze on.

Za okruglim stolom je govorila i Latinka Perovic iz Beograda. Kao istoricar, ona ocenjuje da je »centralni sukob u ovom ratu sukob Srba i Hrvata, a bez njegovog resenja nema resenja ni drugih sukoba koji su izvedeni iz njega«. Ona je podsetila na nedavni sastanak u Zagrebu koji je organizovao HHO na temu »Srbi u Hrvatskoj«. »Susret je pokazao da u hrvatskom narodu postoje ljudi koji su sigurno manjina, kao sto su i ovde manjina, koji shvataju da nema buducnosti ni hrvatskog drustva kao demokratskog i civilizovanog drustva, ni hrvatske drzave koja bi mogla da se smesti u evropski okvir, bez razumnog resenja srpskog pitanja. I da se zapravo na odnosu Hrvata prema Srbima meri zrelost hrvatskog naroda kao demokratskog naroda.«

Tamara Kaliterna