Razvitak gradova i u despotovini, kao i u Evropi, objasnjava pojavu onih elemenata koji su, postepeno, vodili menjanju mentalnih struktura i svetovnom, laickom osecanju sveta

Pero Muzijevic

Drugi vid »divergentne aspiracije«, u razmatranju pitanja mogucnosti-nemogucnosti rasprostiranja renesansne kulture na Istok i Jugoistok, u svet pod ozracjem vizantijske civilizacije, pokazuje nam drugi deo Spremiceve knjige pod naslovom Unutrasnje prilike (u drzavi despota Djurdja). Ako je duhovni, to jest verski (i kulturni), zivot u despotovini bio vezan za istocnohriscanski, vizantijski svet, koji je tada vec dozivljavao svoj suton, privredni i ekonomski zivot je pouzdano vezan za Zapad, za zapadnoevropsku civilizaciju tog vremena, koja je, tih istih decenija, u nezadrzivom usponu, usponu koji ce, uprkos krizama, stazisima, privremenim, ponegde, uzmacima, trajati vekovima, do danas. Ta strana zivota u despotovini, u srpskoj istoriji poznog srednjeg veka, vezana je za razvoj gradova, koji su postajali sve jaca privredna sredista. Razvitak gradova i u despotovini, kao i u Evropi, objasnjava pojavu onih elemenata koji su, postepeno, vodili menjanju mentalnih struktura i svetovnom, laickom osecanju sveta.

Zamah urbanizacije

»Proucavanje gradova«, kaze Spremic, »daje nam, dakle, potpuniju sliku o razvoju srpske drzave«, jer je, nastavlja on na drugom mestu, »urbanizacija u prvoj polovini DzV veka bila u punom zamahu. Na tako malom prostoru nikada u Srbiji nije bilo toliko gradova, pa se moze reci da je srpska srednjovekovna drzava propala kad je bila najurbanija«. Prva gradska uredjenja i, uopste, gradove, Srbima su stvorili zapadnjaci, pa se razvitak tih gradova, ni u vreme despota Djurdja, ne moze razumeti bez uloge Sasa, koji su, jos u DzIII veku, uveli gradske norme koje su doneli iz domovine. To njihovo nasledje ogledalo se u gradskom uredjenju Novog Brda i drugih gradova do kraja srednjeg veka. »Cinjenica je da su Srbi prihvatili to uredjenje sto su ga doneli Sasi«, kaze Spremic, »jer do njihovog dolaska, ako se izuzme Primorje, nije bilo gradova. A kada vise nije bilo Sasa, koji su se posrbljivali, u gradovima je bilo Grka i Dubrovcana.

Ovi poslednji, posto je Grka bilo manje, davali su srpskim gradovima latinski karakter. Svojom nosnjom i nacinom zivota sigurno su uticali na domaci gradski zivalj«. Gradovi u vreme despotovine (i oni na severu, skoro na ivici drzave, duz Save i Dunava) bili su mladi (Novo Brdo i Srebrenica, tada u sklopu despotovine, bili su stari tek oko jednog veka, a Smederevo je sasvim novo), ali su bili jaka privredna sredista, u velikom poletu, jer su imali snazne dubrovacke kolonije. U gradovima su bila koncentrisana nepoljoprivredna zanimanja, a u srednjem veku to su bili zanati i trgovina. »Trgovci su pravno bili zasticeni i slobodno su se kretali po balkanskom zaledju, jer politicke granice nisu bile prepreka za prelaz robe i cirkulaciju ljudi.«

Podloga modernizacije

Rudarstvo je bilo najaktivnija i najvaznija privredna grana u despotovini, narocito u razmeni sa spoljasnjim svetom: ono je bilo materijalna osnova srpske drzave, podloga srpskog drustva i glavna snaga jake vlasti despota. A, sem toga, zahvaljujuci novcu od rudnika, Srbija je produzavala zivot.

Glavni nosioci privrednog zivota bili su zapadnjaci: jos u DzIII veku Sasi su zapoceli rudarsku proizvodnju u Srbiji i svoju tehniku preneli Dubrovcanima, koji su je kasnije prihvatili i unapredili. Zapadnjaci su, napominje Spremic, odigrali odlucujucu ulogu donevsi nova znanja, tehnologiju, kao i nove oblike i izvore finansiranja. »Neosporna je cinjenica«, kaze Spremic, »da su Srbi prihvatili zapadnu tehniku (koja je u DzV veku dostigla apsolutnu premoc) i, po mentalitetu, pokazali da su kadri da usvoje celokupnu zapadnoevropsku tehnologiju u privredi«.

Do kraja srpske srednjovekovne drzave zadrzala se zapadna terminologija. Od Dubrovcana je usvajana tehnika svakodnevnog rada, nacin ophodjenja s poslovnim partnerima, moralne norme poslovanja. Osnivana su medjusobna trgovacka drustva (jos jedan vid zapadnog poslovanja), a »Dubrovcani kao posrednici izmedju balkanskog zaledja i jadranske obale, a onda i Italije, u vreme kad su njeni gradovi bili najnapredniji, doneli su cudnu ekspeditivnost u poslovanju, koja je sve cvrsce povezivala ljude i narode«. U srpskoj despotovini su, kao i u Evropi, »vec vladali trzisni zakoni koji su regulisali proizvodnju i promet«, tako da je Srbija, istice Spremic, postala deo zapadnoevropskog privrednog sistema koji se, od DzI veka, dizao kroz dug i mukotrpan proces, pocivajuci na specificnoj gradskoj privredi, kakvu, kaze on, »nije poznavala ni vizantijska niti bilo koja druga civilizacija. Vodjena ekonomskim zakonitostima, bila je to zdrava i ekspanzivna privreda, koja nije odgovarala istocnjackim despotijama...«

Despotovina je, »u predvecerje propasti«, postala deo tog privrednog sistema. Biti trgovac postalo je elitno zanimanje. Izgradjivan je poseban moral koji je bio poslovni, a »... stvarali su ga vekovi i morao se postovati, jer je na njemu pocivao citav privredni mehanizam. Tako je stvaran sistem velike pokretacke snage... Tako je ideologizovano srednjovekovlje prerastalo u doba u kojem caruju trzisni zakoni, a na Zapadu se pocela izgradjivati jedna laicka civilizacija na planeti...«. Novac je prvi poceo da razara srednji vek. »Polako ali sigurno«, kaze Spremic, »razdrmavan je trom i spor covek srednjeg veka, ciji su okovi pucali ne toliko novim filozofskim sistemima koliko novim nacinom poslovanja«, jer je zelja za zaradom i profitom oslobadjala od ranijih stega i postajala glavna pokretacka snaga drustva. I u sistem privrednog poslovanja u Srbiji usle su zapadnoevropske tekovine (menice, prvi bankarski poslovi, dvojno knjigovodstvo, krediti, poslovne knjige, tako da se na teritoriju srpske drzave polako uvlacila u poslovne odnose zapadna terminologija). Pokazalo se da Srbi »mogu da usvajaju zapadne tekovine, ukljucujuci i privredno poslovanje. Tehniku sigurno ponajbolje...«.

Gradjanstvo pod opsadom

U srpskim gradovima u doba despota Djurdja, istice Spremic, bilo je mnogoljudnije stanovnistvo nego ikada ranije (Novo Brdo je bilo jedan od najvecih gradova na Balkanu i jedan od vecih u Evropi). »Porastom gradjanstva pocela je masovnost u srpskoj istoriji, a ta masovnost razarala je srednjovekovne forme malobrojnih i izabranih«. »Medju svim drzavama koje su pripadale vizantijskoj civilizaciji, Srbija DzV veka imala je najjace gradjanstvo...« Gradski svet je sacinjavao sredinu koja se razlikovala od seoske, jer je imao svoje obicaje, navike, norme ponasanja, svetkovine. »S obzirom da je u srednjem veku postojala ostra suprotnost izmedju grada i sela, mogucno je da su u srpskim gradovima vec bili izgradjeni neki oblici gradskog ponasanja...«, a »gradska kultura je trebalo da 'omeksa' srednjovekovno drustvo, i taj proces je bio uveliko u toku u srpskoj despotovini...«. Gradjanski stalez bio je, dakle, najvise uoblicen pred konacnu propast. Vec do tog vremena domace gradjanstvo se svojim bogatstvom izdvajalo u posebnu kategoriju stanovnistva, ali, kaze Spremic, »izgleda, isto tako, da najbogatiji gradjani jos nisu obrazovali zatvoreni gradski patricijat sa posebnim pravima...« Vec su postojale neke gradske ustanove, »ali srpski gradovi nisu imali gradske vecnice, simbole samouprave, kao sto je to bilo na evropskom Zapadu«. Ponegde su postojali gradski sabori i neka veca, a »plamicak gradske uprave«, napominje Spremic, »tinjao je u srpskim gradovima jos od vremena Sasa (ne zna se da li su doneli sa sobom i sva autonomna prava koja su imali u Nemackoj i Ugarskoj), ali je udeo u upravljanju gradovima morao postojati u DzV veku u vecoj meri, uprkos centralizovanoj i autoritarnoj upravi despota Stefana i despota Djurdja, jer je gradjanstvo bilo mnogobrojnije, bogatije i obrazovanije«. Srbija je, tada, trgovackim vezama, a trgovci su bili elitni gradski stalez, tesno bila povezana sa Evropom, u kojoj je gradska samouprava stalno jacala, jer »sto je autonomija bila sadrzajnija, gradsko drustvo se brze razvijalo... - Kasni srednji vek je u evropskoj istoriji bio gradsko-vladarski period, u kojem su trgovacka moc gradjanstva i na njoj zasnovana moc vladaoca bili glavni cinioci u drustvu i drzavi. Tim putem krenula je i Srbija, ali proces, zbog prekida, veoma malo poznajemo...«. Srpski gradovi poznog srednjeg veka, istice Spremic, »izgradjivani su, pre svega, kao sredista zapadne materijalne kulture«, a takvom zapadnom uticaju vrata je otvorio despot Stefan, ali i despot Djuradj. Najplodotvorniji uticaji dolazili su preko Dubrovcana, koji su toj civilizaciji i pripadali, a od svih zapadnih gradova najbolje veze su bile sa Venecijom, »gradom u koji su svi hrlili, pa i Srbi, gradom koji je veoma imponovao i despotu Djurdju, bez obzira da li ga je voleo ili ne«. Ali zivot u srpskim gradovima DzV veka, za koje je receno da su bili mladi i da im je, prema tome, tradicija gradskog zivota kratkotrajna u poredjenju sa italijanskim i drugim zapadnoevropskim gradovima, posao je, smatra Spremic, istim putem »sa zapadnim organizacionim oblicima privrednog delovanja, sa brojnim latinskim, u stvari, dubrovackim elementima... - Srpski gradovi DzV veka poprimili su zapadnjacki karakter, uz mnogo specificnosti, u kojima se stvaralo drustvo koje se postepeno kretalo pravcem drustvenog razvitka Zapada«. Tako je u pretecoj senci stalnog turskog pritiska, »tekla, kroz svakodnevni zivot, naizgled mirna ofanziva sa Zapada« usvajanjem tehnologije proizvodnje i trgovackog i novcarskog poslovanja, koje su »Srbi prilagodjavali sebi«. Zbog stalne pretnje turske najezde, despotovina je bila centralisticka drzava i »sputavala je razvoj gradske autonomije, koju je, takodje, donosio zapadni val zivota. Zato se Srbija priblizila Zapadu za onoliko koliko je nju zahvatio evropski polet«. »Na pomolu je bilo novo drustvo, koje je i u Srbiji razaralo srednji vek.«