Lakse je menjati akcenat u reci iz naslova nego razumeti izborno ponasanje glasaca, vlasti i opozicije

Nebojsa Popov

Oprezniji posmatraci izbora odlazu sud o njima dok se ne izbroje glasovi. Dopustimo sebi nesto manji oprez, pogledajmo sta se vec zbiva do dana glasanja, jer se tokom izborne kampanje dosta jasno ocrtavaju glavni trendovi ponasanja vlasti, opozicije i glasaca.

Oholost

Suprotno ocekivanjima da ce protekom vremena, nakon legalizacije politickog pluralizma, vlast biti tolerantnija prema opoziciji, ona i dalje ne pokazuje ni najmanji znak spremnosti da prihvati pravila o izbornoj smeni vlasti i odustane od kontinuiteta partijske drzave. Umesto da poloze racune o rezultatima dosadasnje vladavine, vlastodrsci uzimaju da je samo ocuvanje vlasti njen glavni rezultat, da je sve ostalo manje vazno. Uveren u svoju ogromnu moc, Milosevic ponavlja formulu uspeha - mobilizaciju masa, pomocu koje je pre deset godina uklonio svoje politicke protivnike, pre pet godina krenuo u rat a sada pribavlja oslonac za dalju vladavinu. Za razliku od klasicnih despota, on ne samo sto donekle dopusta izvesne oblike pluralizma, nego ih i uspesno koristi za produzetak svoje vladavine, s tim sto je, zna se, samo on neprikosnoveni arbitar u svim sporovima i sukobima unutar sledbenicke svite.

Izvesna samostalnost delova te koalicije dopusta donekle distanciranje od politike rezima, recimo od ratne politike i nacionalizma, cak i neke oblike toboze opozicionog ponasanja, ali zna se do koje crte, i sve u korist kontinuiteta poretka partijske drzave. Pomenuta sarolikost korisna je i za vesto dizajniranje sirine socijalne osnove vlasti; tu su, pored ratnih veterana, funkcionera i direktora, cinovnistva i penzionera - vezanih za SPS, jos i poslovni krugovi - okupljeni oko ND, kao i mladi narastaji i novi kadrovi - okupljeni oko JUL-a. Vestim dizajniranjem promocija koje neumorno prenosi televizija jedva se cuje potmuli bit marsa »Idemo dalje« koji obnavlja dubinske slojeve straha od vecne vlasti, tako da i sam pendrek izgleda poput secerleme, kao nekakva »pendreklema«. Trseci se da bez ideoloskih predrasuda koriste sve tekovine civilizacije, pokazali su da najefikasnije koriste oruzje za ubijanje i razaranje i orudje za manipulaciju, bez ikakve spremnosti da prihvate njen temelj - nacelo tolerancije. Umesto da delom dokazuju svoju privrzenost humanosti, demokratiji i levici, oni dizu larmu protiv svega sto nije s njima i svrstano oko njih, kao da su to sve sami antihumanisti, antidemokrate, najcrnja desnica, jednom recju - »neprijatelji«.

Predvodjen oholim vodjama, karavan »ide dalje«; jedni s uzdama u rukama, drugi zauzdani, treci pouzdani, s brojnim uzdanicima i mimo karavana, koji, poput radikala, ili neposredno sluze rezimu ili mogu da mu posluze za bahate napade na opoziciju i kao primer da zamena sadasnje vlasti moze biti samo jos brutalnija hajducija (naravno, ne treba zanemariti ni autenticne potrebe i interese koje upravo radikali ostvaruju).

Samopouzdanje

Vec sama najava izbora unosila je, izgleda, najveci nemir medju pristalicama opozicije, veci nego medju liderima opozicionih stranaka. Iz neposrednog iskustva, pristalice opozicije izvele su pouzdan zakljucak da bez objedinjavanja stranaka opozicija jedva moze i opstati pod sadasnjom vlascu, a kamoli da racuna s uspehom. Kako se iz tekstova do sada objavljenih u Republici moze videti, ujedinjavanje koalicije teklo je s velikim teskocama, ne samo od strane rezima i delova opozicije, nego i od brojnih opozicionih lidera. Za razliku od ranijih izbora, izostala je i podrska iz sveta. A izborni uslovi su bili daleko tezi nego prilikom ranijih izbora. Stvaranje koalicije Zajedno povratilo je izvesno samopouzdanje kako u samim strankama tako i u delu birackog tela, sto su pokazali brojni mitinzi i neposredne komunikacije. U zaru politicke kampanje raslo je cak i uverenje u pobedu, uprkos snazi protivnika i mnogim zaprekama fer izbora.

Neizvesno je, pak, ne samo kako ce opozicija proci na samim izborima, i u Srbiji i u Crnoj Gori, gde se bira i republicki parlament, uz izbore za Vece gradjana Savezne skupstine i lokalne organe vlasti. Tesko je poverovati u realnu mogucnost pobede, ali nije iskljucen ogranicen uspeh koji bi se ogledao u vecoj zastupljenosti opozicije u organima vlasti kako bi sadasnja vlast barem donekle bila obuzdana, ako vec nije mogucno da se, u sadasnjim uslovima, i zauzda, javno kontrolise i ucini izborno smenjivom.

Ako gradjani u strankama i sindikatima nadju delotvornu zastitu od samovolje vlasti i pouzdano sredstvo za ostvarenje svojih interesa, ako su sposobni da uticu na ponasanje svojih predstavnika u vlasti, ako ovi pokazu barem izvesne rezultate u svom delovanju, ako se koalicija dalje razvija i stice poverenje kod novih pristalica, ima izgleda da se, napokon, i u Srbiji predje prag parlamentarizma. Tek temeljita analiza konkretnog delovanja opozicije moze uciniti samopouzdanje realnim i razlicitim od oholosti vlastodrzaca i njihovih pristalica. Dabome, analiza je samo uvod u delovanje i njegov nerazdvojni deo.

Ako se kroz izbore ne izrazava zivotna dinamika, onda oni lice na puko gimnasticiranje, pa i pomalo zaboravljene sletske vezbe, sto, inace, moze biti korisno za razgibavanje zapustenog tela i duse, ali ne i izraz stvarne socijalne i politicke dinamike.

Valjana analiza ne moze zaobici ni one koji na izborima ne ucestvuju, trazeci i medju njima interesnu i idelosku raznolikost, razlicita samopouzdanja i zauzdavanja, sve do uzdanja »u se i u svoje kljuse« a da, moguce, realno ne postoji ni »se« niti kljuse.