Odluka komunisticke elite da prekine proces liberalizacije i izgubljena nada gradjana da ce komunisticki rezim ikada promeniti svoju totalitarnu cud, pripremile su teren za formiranje civilnog drustva u istocnoj Evropi

Dok je intelektualna opozicija u istocnoj Evropi obnovom gradjanskih vrednosti delegitimizovala postojeci sistem, u Jugoslaviji su »nacionalno svesni« intelektualci pomogli uspon politike destrukcije i nacionalne mrznje

Branka Andjelkovic

Civilno drustvo se u istocnoj Evropi pojavilo kao otpor totalitarizmu.1 Po misljenju istocnoevropskih intelektualaca, sustina totalitarnog sistema bi najbolje bila opisana kao vladavina ideologije institucionalizovane lazi. Otpor prema lazi (ili kako bi to Vaclav Havel rekao: ziveti u istini) je u stvari bila prelomna tacka u kojoj se rodila potreba za rekonstrukcijom nezavisnog politickog razmisljanja u zemljama Sovjetskog bloka.2

Civilno drustvo kao oslonac promena

Rekonstrukcija civilnog drustva u centralnoj i istocnoj Evropi je strategija koju su osmislili intelektualci i disidenti, smatrajuci da je civilno drustvo neophodan preduslov za uvodjenje demokratije. U skladu sa tom strategijom, politicka borba i direktni sukobi sa drzavom smatrani su kontraproduktivnim. Postepena transformacija rezima mogla je da bude postignuta samo kroz aktivnosti autonomnih institucija koje su van domasaja drzave. To autonomno polje je bilo definisano kao polje otpora politickom rezimu. Civilno drustvo je trebalo da predstavlja Ahilovu petu rezima.

Na pocetku, civilni pokreti nisu nudili alternativu komunizmu, niti bilo kakve druge politicke programe. Cilj je bio samo stvaranje nove etike, to jest drugacijeg pogleda na svet. Kao sto je gusenje nemira u Budimpesti 1956. i Praskog proleca avgusta 1968. pokazalo, to je bilo takticki opravdano: svaka strogo politicka akcija bila je unapred osudjena na propast s obzirom na totalitarnu sustinu komunistickog rezima. Pored toga, ti ponavljani neuspesi protivnika vlasti u sprovodjenju promena kroz revoluciju i oruzane proteste dokazali su da jedino strategija postepenih reformi politickog rezima (koji je bio pod snaznom zastitom Sovjetskog Saveza) moze da dovede do cilja.

Otud je konsolidaciona faza antitotalitarizma stupila na snagu tek deset godina kasnije, uvodjenjem »stanja rata« u Poljskoj 1981. Za sve to vreme, ideja civilnog drustva je bila centralna tema avangarde koja se borila protiv totalitarizma. Naum je bio da se strukture moci napadnu indirektno. Individualne slobode, specijalno u sferi slobode izbora u javnom zivotu i potreba za licnom, personalnom autonomijom, bila su glavna pitanja u intelektualnim i disidentskim krugovima.

Cilj je bio obnova drustva, izlecenje onih celija drustva koje je komunizam unistio korupcijom. U toj fazi, revolt u istocnoj Evropi jos nije imao odlike politickog.

S druge strane, stalna kriza legitimiteta komunistickog rezima i slabljenje komunisticke ideologije u Madjarskoj, Poljskoj i Cehoslovackoj, bili su znacajni faktori podrske rastucih zahteva istocnoevropskih intelektualaca za slobodom izbora. Hronicne teskoce rezima da osvoje podrsku masa naterale su komunisticke partije tih zemalja da traze osnove svoje legitimnosti ne u ideolosko-politickoj sferi vec u ekonomskoj. U periodu 1968-81. u istocnoevropskim drzavama poboljsan je zivotni standard, povecane su socijalne olaksice, zdravstveno osiguranje i omogucene su druge beneficije. Te promene su uvedene kako bi dale novu i cvrscu bazu komunistickim partijama. Ipak, gradjani to nisu shvatili kao proces liberalizacije, jer su vladajuce elite »propustile« da ojacaju reprezentativne institucije, gradjanske slobode i da emancipuju birokratiju. Iako su pitanja legitimnosti rezima varirala od zemlje do zemlje, pitanja individualne i grupne autonomije, socijalne, ekonomske i obrazovne pokretljivosti slabila su legitimitet rezima.3

Ekonomsko propadanje rezima i kolaps marksisticke ideologije otvorili su vrata aktivnostima civilnog drustva. Dve mogucnosti su se pojavile: ili ce post-totalitarni sistem i dalje jacati ili ce autonomni deo drustva lagano ali sigurno postati drustveni fenomen od znacaja i tako preuzeti stvarnu ulogu u zivotu drustva. Civilno drustvo je odlucilo da postane politicko.

Ustavna kampanja u Poljskoj, iz 1976. godine, oznacila je pocetak novog vida opozicionog delovanja, trazeci od vlasti da preispita zakone koje je sama uvela. Poljski Manifest 59 podvukao je nesuglasje izmedju Ustavom garantovanih gradjanskih prava i prakse. Prvi put protesti naroda su zavrsili na ulici, nagovestavajuci novu dimenziju aktivnosti civilnog drustva. Jos vaznije, javna podrska Manifestu 59 podvukla je znacaj pokreta za ljudska prava. U Poljskoj, partija je bila primorana na povlacenje pred postojanim jacanjem civilnog drustva koje se razvijalo kroz samoorganizovanje.4

Godinu dana kasnije u Cehoslovackoj se pojavila Povelja 77, intelektualaca, koja je stupila na politicku scenu »u vreme ideoloske rezignacije, politicke apatije i moralnog nihilizma«.5 U Madjarskoj, civilno drustvo je bilo identifikovano sa ekonomskom autonomijom i u tom smislu upuceni su zahtevi drzavi za samostalnoscu.

Tako, kriza identiteta sovjetskog rezima, koja je vodila propasti komunizma jer SSSR nije uspeo da uhvati korak sa tehnoloskim i vojnim razvojem zapada, posluzila je kao odskocna daska za javnu ofanzivu u istocnoj Evropi.

Rastuci broj gradjanskih foruma omogucio je nastanak demokratske alternative u tranziciji iz komunizma ka demokratiji.

Zahvaljujuci dugom pripremnom periodu, javno mnenje je uveliko kreiralo uslove za demokratsku i mirnu promenu vlasti.

Civilno drustvo u istocnoj Evropi i Jugoslaviji

Prvo pitanje je da li Madjarska, Poljska i Cehoslovacka, s jedne strane, i bivsa Jugoslavija, s druge strane, uopste mogu da se porede i podvedu pod »istu rubriku«. Kao sto napominje Dzordz Sopflin, pozitivan odgovor je moguce ponuditi iz jednog razloga: slicni politicki rezimi nametnuti tim zemljama omogucili su slican razvoj drustveno-politickih dogadjaja.6

Kako se desilo da Jugoslavija, iako po mnogo cemu deleci slicnosti sa Madjarskom, Poljskom i Cehoslovackom, ne uspe u procesu razvoja civilnog drustva i demokratizacije? Jos preciznije, kako to da su slicni preduslovi (studentske demonstracije 1968, radnicki strajkovi) i slicni akteri (disidentska opozicija i represivan komunisticki rezim) imali razlicite posledice?

Drzava protiv civilnog drustva

Ekiertova klasifikacija sovjetskog tipa rezima na osnovu odnosa izmedju drzave i drustva lako se moze primeniti na jugoslovenski slucaj.7 Mogu se razlikovati cetiri karakteristicna perioda. Period uvodjenja sovjetskog tipa rezima, koji je zavrsen do 1948, period staljinizacije koji je trajao do polovine 50-ih,8 post-staljinisticki period, u kojem je drustvo bilo resocijalizovano »odozgo« kroz pakt o nenapadanju (»drustveni ugovor«) i, konacno, post-komunisticki period koji je obelezen rekonstrukcijom civilnog (i politickog) drustva, krizom legitimiteta, slabljenjem ideologije i ekonomskom krizom.

Period destaljinizacije oslabio je kontrolu komunistickog rezima nad drustvom i u istocnoj Evropi i u Jugoslaviji. Uvodjenje ekonomskih reformi, otvorene diskusije o ekonomskim inovacijama unutar okvira komunistickog rezima i zahtevi za vecom autonomijom privrede bili su znaci liberalizacije koja je zahvatila Madjarsku, Poljsku i Cehoslovacku. No, radikalnije promene u sistemu vodile su brojnim radnickim strajkovima i popularnom revoltu. Bilo je to upozorenje partijskom vrhu da kontrola moze da im isklizne iz ruku. Posledica toga je lansiranje novog politickog kursa komunisticke elite. Antireformizam, cistke levo orijentisanih marksista, inteligencije, drzavnih sluzbenika i reformista unutar Partije, kao i ponovna etatizacija i birokratizacija, glavne su karakteristike nove politike. Odluka komunisticke elite da prekine proces liberalizacije i izgubljena nada gradjana da ce komunisticki rezim ikada promeniti svoju totalitarnu cud, pripremile su teren za formiranje civilnog drustva u istocnoj Evropi.

Proces liberalizacije sezdesetih godina u Jugoslaviji karakterisali su sve siri zamah samoupravljanja, nesvrstanost u spoljnoj politici, otvaranje prema zapadu i narastajuce nezadovoljstvo republika koje su trazile vecu nezavisnost. Zato je komunisticki rezim u Jugoslaviji morao da se suoci sa dva problema: ubrzana liberalizacija i nacionalizam. Proces liberalizacije se manifestovao kroz ekonomske reforme, siroki stepen decentralizacije, studentski pokret iz 1968. (uzrokovan delom i nezadovoljstvom novim klasnim raslojavanjem), i kroz strajkove radnika, koji su zahtevali bolju reprezentaciju, visi zivotni standard, demokratske izbore sa pravom na tajno glasanje i primenu principa rotacije. S druge strane, nacionalisticko-menadzerski pokret koji je buknuo u Hrvatskoj 1971. trazeci veci stepen republicke autonomije i, u isto vreme, zahtevi liberala u Srbiji za modernizacijom, bili su znaci uzbune za politicki vrh da je proces otvaranja otisao predaleko. Uplasena nenadanim tokom kojim je krenuo proces liberalizacije, vlast je iskoristila nacionalizam kao dobar izgovor da sprovede cistke medju zastupnicima liberalnije politike. Partija je na taj nacin ubila jednim udarcem dve muve. Nacionalizam i liberalizam su iskorisceni kao razlog za ucvrscivanje kontrole u partijskim redovima i za ponovno uspostavljanje kontrole drustva od strane partije.9

Ipak, izgledalo je da partijska nomenklatura nije toliko zabrinuta pojavom nacionalizma koliko idejama liberalizma. Da su partijski napadi bili usmereni samo protiv nacionalizma, cistke ne bi obuhvatile i liberale i, jos vaznije, ne bi bio izglasan Ustav iz 1974. koji je omogucio jacanje republickih centara. Oslanjajuci se na Zakon o udruzenom radu iz 1976, republicke partije su izvojevale jos vecu nezavisnost od saveznog centra. Od tada je savezna drzava funkcionisala na osnovu medjurepublickih dogovora, u kojima je nacija, kao glavni nosilac politike, pocela da vodi glavnu ulogu. Naglasak je bio na ravnopravnosti svih republika i autonomnih pokrajina. Liberalna kritika komunizma i dogadjaji koji su prethodili cistkama, otvorili su oci komunistickom vrhu da je neophodna nova baza za ucvrscivanje legitimiteta i ona je nadjena u nacionalnom identitetu.10 Ta shema je postala dominantna u svim ostalim sferama drustva. Verovalo se da ce decentralizacija sacuvati revolucionarna i socijalisticka ostvarenja.

Istovremeno sa uvodjenjem politike cvrste ruke u istocnoj Evropi, komunisticki rezim je uveo i druga, ne manje efikasna sredstva za atomizaciju drustva: novinu je predstavljala strategija »kolektivnog podmicivanja nacije koja je usvojena da bi se ocuvao mir u drustvu«.11 Kao sto Ekiert tvrdi, razliciti vazni politicki procesi u post-staljinistickom periodu u istocnoj Evropi, kao sto su Poljski oktobar 1956, Kadarova politika stabilizacije u Madjarskoj posle revolucije, Prasko prolece 1968. i iste godine Studentske demonstracije u Beogradu, bili su osnova za veoma slican buduci odnos drzave prema drustvu u tim zemljama. Taj odnos bi se najbolje mogao opisati kao onaj u kojem drzava potpisuje pakt o nenapadanju sa drustvom, omogucavajuci gradjanima da ostvare svoje privatne i egoisticne interese (svakako u odredjenim granicama) u zamenu za povlacenje iz javnog zivota i politike.12

Dogovor izmedju partije-drzave i drustva proizveo je neformalnu institucionalizaciju sistema klijentelizma i korupcije. »Novi drustveni ugovor« bio je jedna od teskoca sa kojima se civilno drustvo u istocnoj Evropi suocilo u svojim pokusajima da osvoji siru podrsku.

Rezultati tog vida ugovora izmedju drzave i drustva ipak su se razlikovali u drustvima istocne Evrope i Jugoslavije. U istocnoj Evropi taj proces je rezultirao postepenom legalizacijom i tolerancijom odredjenih tipova, ranije zabranjenih, individualnih drustvenih i ekonomskih aktivnosti. Taj proces je, s jedne strane, podrio pravni i institucionalni okvir drzave-partije. S druge strane, tihi otpor drustva podrio je pokusaj da se privatna drustvena sfera stavi pod potpunu politicku kontrolu.

U Jugoslaviji je veca sloboda akcije (u nepolitickoj sferi) i manji pritisak ideologije no u istocnoj Evropi vodio ka tome da su gradjani koncentrisali svoje aktivnosti radije na trzisno, no na drustveno ucestvovanje. Gradjani su vise bili zainteresovani za svoj licni prosperitet, no za prosperitet drustva.13 Tako je ovakav drustveni ugovor umesto da bude inicijator za pojacana potrazivanja slobode akcije, kao u istocnoj Evropi, u Jugoslaviji vodio ka pojacanoj zavisnosti svih socijalnih slojeva od drzavnih institucija. Paznja srednje klase bila je preusmerena na konzumiranje da bi ostala sto dalje od politike. Inteligencija je takodje delila sudbinu radnika u udruzenom radu, posto je bila zaposlena u drustvenom sektoru. Nezadovoljstvo se manifestovalo kroz formu verbalne kritike, ali bez vidljive spremnosti za stvarne drustvene promene. Siroko rasprostranjena korupcija nije ostavila mesta stvaranju kriticne mase neophodne za hod ka promenama.14

Cinioci civilnog drustva

Postkomunisticki period je karakterisala kriza identiteta komunizma, slabljenje institucije drzave-partije i decentralizacija planske privrede. Po Ekiertovom misljenju, zahvaljujuci tim ciniocima, civilno/politicko drustvo u istocnoj Evropi je poboljsalo svoje pozicije. No faktori koji su pomogli prosirenju mreze civilnog drustva u istocnoj Evropi i omogucili glasnije izrazavanje zahteva za politickim reformama, u Jugoslaviji su upravo omogucili minimalizaciju civilnog drustva. Jugoslovenski nosioci vlasti suocili su se sa budjenjem novih snaga tokom osamdesetih, sto ih je nateralo da razmotre mogucnosti uvodjenja promena da bi izbegli sukob u drustvu. Neorganizovani nemiri i mobilizacija masa koje su trazile drustvene promene vodilo je pretpostavci da je resenje osnovnih problema nemoguce bez promene politickog sistema. I najvisi politicki vrh je ozbiljno uzdrman razmisljanjima o svrsishodnosti insistiranja na istom politickom i ideoloskom kursu. Dogmatsko nasledje, kao sto je »jugoslovenski put u socijalizam« i cinjenica da je komunizam dozivljavan kao pokret otpora koji je omogucio oslobadjanje jugoslovenskih naroda tokom Drugog svetskog rata bili su jaci faktori no sto je to na prvi pogled izgledalo. Odluka da se ocuva monolitni socijalisticki rezim u zivotu vodila je sukobu »mekog« i »tvrdog« krila unutar partije. Reformisti su se zalagali za politiku demokratizacije nadajuci se da ce to ocuvati vodecu ulogu partije u trazenju izlaza iz krize. Ali, partijsko rukovodstvo, plaseci se posledica dezintegracije i narastajuceg nejedinstva u partiji, nastavilo je da sa svog trona gusi kriticka razmisljanja mnogo vise no ranije. »Meko« krilo unutar partije pokazalo se nedovoljno jakim i odlucnim u svojim zahtevima za reformama.15

Kriza legitimiteta u drzavama istocne Evrope bila je mnogo dublja. Kao prvo, rezimi u istocnoj Evropi su od strane tih naroda bili tretirani kao okupatorski, s obzirom da ih je podrzavao Sovjetski Savez. Poslusnost naroda bila je obezbedjena prisustvom ruske armije i direktnom vojnom intervencijom, kad je Moskva to smatrala neophodnim. Otud je strana okupacija u istocnoj Evropi predstavljala jaku pokretacku snagu pokreta otpora civilnog drustva protiv komunizma. Drugo, i sami komunisticki rezimi u Madjarskoj, Cehoslovackoj i Poljskoj prolazili su kroz krizu srednjeg doba. Komunisticki rezimi u istocnoj Evropi opkoljeni sve vecim brojem alternativnih, demokratskih pokreta jednostavno su predali vlast kada je Sovjetski Savez abdicirao sa mesta lidera, posto je kriza legitimiteta kulminirala krajem osamdesetih.

Iako je pojava viseglasja u Jugoslaviji bila jasno vidljiva u osamdesetim, prepreku na putu promena, osim dogmatske partije, predstavljalo je i samo drustvo. Posto nisu postojale dovoljno organizovane alternativne drustvene snage koje bi mogle da preuzmu vodecu ulogu u sprovodjenju promena i da obezbede izlaz iz krize, nije bilo ni mogucnosti da se rezim primora na odstupanje. Tako, otvaranje u svim aspektima zivota: u brojnim neinstitucionalizovanim formama aktivnosti, u necenzurisanim javnim debatama, u strajkovima, nije predstavljalo dovoljno jak pokretacki momenat za proces demokratizacije.16

Pored toga, iako se politicka elita nije usudila da se javno i u sirokom frontu suprotstavi demokratizaciji, clanovi partije, svesni da politicke reforme slede posle ekonomskih, nisu bili spremni da odstupe i omoguce stvarne ekonomske promene. Liberalna struja je uskoro bila potucena u svim sferama drustva od strane jacih, konzervativnih snaga. Umesto drustvenih reformi, demokratizacije i pluralizma, nova platforma za konsenzus bila je nadjena u etnicko-nacionalnom diskursu. Socijalno nezadovoljstvo su vladajuce elite uskoro pretvorile u nacionalno. Narastajuca konfrontacija oko monopola vlasti nad odredjenom teritorijom vodila je do politickog konflikta republickih elita, sto je davalo snagu nacionalnoj mobilizaciji. Jos vise, nastavsi iz istog miljea, politicka opozicija je usvojila isti nacionalisticki kurs.17 U tom smislu, politicko polje je bilo svedeno na organsku zajednicu u kojoj je linija razdvajanja izmedju civilnog drustva i drzave bila izbrisana. Otud, slabasni glasovi alternativnih gradjanskih inicijativa, koji su se mogli cuti krajem osamdesetih, u zelji da se odbrane demokratske vrednosti, bili su podignuti prekasno.

Nasuprot slucaju Jugoslavije, ekonomske reforme su dobile siroku podrsku gradjana u istocnoj Evropi, tako pripremajuci teren za razvoj civilnog drustva u regionu. U privredama istocne Evrope kriza je bila jedan od faktora emancipacije drustva u zahtevima za slobodom da se ostvare licni interesi na racun kolapsirajuce partije-drzave i socijalisticke privrede. Zastupnici civilnog drustva su shvatili da je zdrava ekonomija osnova za stabilnu demokratiju. Svesni teskog stanja u kojem se nalazila socijalisticka planska privreda, preduzete su mere za izlecenje bolesne ekonomije.

Civilno drustvo je od teoreticara tranzicije, kao sto su Stepan, Smiter, Ekiert, O'Donel, vidjeno kao jedan od razloga pada komunistickih rezima u Madjarskoj, Poljskoj i Cehoslovackoj. Prelaz u demokratiju je takodje strateski bio podrzan i cinjenicom da je civilno drustvo omogucilo formiranje politicke opozicije. Svojom institucionalizacijom, civilno drustvo je postalo stvarni rival postojecem rezimu. Previse jako da bi tako lako bilo »ukinuto« upotrebom sile od strane rezima, civilno drustvo je pocelo da namece svoja sopstvena pravila igre. S druge strane, da bi se sto pre uhvatila u kostac sa ekonomskim i politickim reformama, civilno/politicka opozicija je prihvatila pregovore sa oslabljenim komunistickim elitama koje su jos drzale vlast u svojim rukama. U pomenute tri zemlje istocne Evrope demokratizacija je bila postignuta kroz masovni pritisak i aktivnosti opozicije.

Intelektualci i drzava

Slom poststaljinistickog ugovora izmedju drzave i drustva u istocnoj Evropi poceo je sa ponovnim uvodjenjem tradicionalnih politickih i kulturnih vrednosti ciji je nosilac bila intelektualna elita.18

Taj razvoj moze se opisati kao formiranje novog politickog drustva. U skladu sa Ekiertovom tezom, brz razvoj civilnog drustva, to jest kriticki nastrojenog kulturnog pokreta i erupcija razlicitih strukovnih pokreta, nezavisnih profesionalnih udruzenja i radnickih sindikata bili su medju osnovnim faktorima koji su omogucili rekonstrukciju civilnog/politickog drustva koje ce kasnije preuzeti vodjstvo u borbi protiv komunizma.

Prva faza disidentskih i intelektualnih aktivnosti u istocnoj Evropi moze najbolje biti opisana kao »anti-politicna politika«. Kao rezultat svodjenja racuna opozicionih krugova, to jest razmisljanja o porazima u pokusajima da se svrgne »realni socijalizam«, u opozicionim krugovima u istocnoj Evropi zacela su se razmisljanja o civilnom drustvu kao strategiji usmerenoj ka »novom evolucionizmu« ili »samo-organizovanju«. U skladu sa analizama opozicije, ta strategija - najpre drustvo - bila je, po misljenju opozicije, najslabija karika sovjetskog sistema. Naglasak je bio ne na borbi protiv komunizma vec na ponasanju ljudi. Sustinska tacka za razumevanje prirode civilnog drustva i njegove kasnije uloge u demokratskoj opoziciji u istocnoj Evropi je gradjanin kao individua i njegova prava i slobode. Ideja da se utice na obicnog gradjanina i njegov nacin razmisljanja kao i da se radi na razvijanju njegovih sposobnosti za samoorganizovanje, osmisljena je od strane glavnih stratega civilnog drustva i trebalo je da posluzi kao indirektna priprema za promene koje ce kad-tad doci.19

Individualizam je forsiran iz vise razloga. Totalitarna priroda komunizma trazila je odbranu prava obicnog coveka koja su bila ogranicena u odnosu na prava gradjana u liberalnim demokratijama. Pored toga, odbrana ljudskih i gradjanskih sloboda »smanjila je znacaj tema o kolektivnom kao sto su suverenitet naroda ili nezavisnost nacije u politickom sistemu«.20 Drugim recima, koncept civilnog drustva je takodje bio u suprotnosti sa konceptom nacije. Ako je i bilo ikakvih aluzija na naciju, to se vise odnosilo na naciju u politickom smislu no u etnickom.21 Ideja rekonstrukcije drustva, ponovnog gradjenja drustvenih veza izvan zvanicnih institucija, od pocetka je bila vrlo vazna. Nov moral i drustveni red bili su osnovni postulati civilnog drustva. Budjenje javnog mnenja, koje je mislilo drugacije no sto se zvanicno mislilo, bilo je pocetna tacka buduceg politickog delovanja.

Transformacija civilnog drustva u politicku opoziciju u istocnoj Evropi pocela je sa aktivnostima radnickog sindikata Solidarnost u Poljskoj 1980. kada je ideja civilnog drustva dozivela prakticno ostvarenje, zahvaljujuci postojanju sirokog drustvenog pokreta.22 Ideja civilnog drustva se otelotvorila i zato je razlicito bila realizovana u Madjarskoj, Poljskoj i Cehoslovackoj, u skladu sa tradicijom. U osnovi, svi pokreti u istocnoj Evropi su ipak bili dominantno liberalno demokratski u svojim politickim vizijama.

U Poljskoj je ideja civilnog drustva »izasla« van kruga aktivnosti kriticke, nezavisne inteligencije. Prvi znak promene kursa bio je Manifest 59 (potpisan od strane 59 intelektualaca) kojim su potpisnici trazili postovanje ljudskih prava, u skladu sa Helsinskom konferencijom i Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima. Formiranje komiteta radi odbrane studenata, osnivanje »letecih« univerziteta i nezavisnih radnickih sindikata predstavljali su seme buduce politicke mobilizacije. Kada je 1980. godine osnovana Solidarnost, siroka podrska drustva ostvarena je skoro preko noci: industrijski radnici, zemljoradnici, inteligencija i studenti postali su clanovi ili simpatizeri sindikata koji je ubrzo brojao vise miliona clanova. Solidarnost je pratila liniju koju su zacrtali intelektualci, preuzimajuci dve glavne tacke strategije o civilnom drustvu: transformaciju postojecih i kreiranje novih, nezavisnih drustvenih organizacija sposobnih da odbrane vitalne interese drustva i pruze otpor dominaciji partije-drzave kao i prosirenje dometa javne kritike postojece politike.23 Oba cilja ce kasnije biti postignuta. Posto drustvo u realnosti nije moglo da egzistira pored drzave, bilo je neophodno naci formulu za njegovo povezivanje sa drzavom, bilo kroz saradnju, konfrontaciju ili kroz jedno i drugo. U tom smislu, Solidarnost je otvorila novo poglavlje u istoriji civilnog drustva u istocnoj Evropi. Bivsa suprotstavljenost drustva i drzave nije prestala, ali drzava je bila primorana da prihvati da nova politicka i drustvena pitanja nisu mogla biti resena bez ucesca civilnog drustva. Sa jakom podrskom masa, Solidarnost je u svojoj poslednjoj bici protiv rezima naterala sebe na mirni transfer vlasti putem pregovora.

Sa Poveljom 77 pokret za ljudska prava lansiran je u Cehoslovackoj. Civilno drustvo 1976. vise nije predstavljalo sporadican izraz nezadovoljstva intelektualaca sa kojim bi se moglo obracunati brzo i relativno tiho; pokret je vec uzivao zavidnu popularnost iako je Cehoslovacka odreagovala na Povelju pomalo neodlucno. Povelja je prvenstveno bila upucena vlasti, u pokusaju da se otvori dijalog sa njom. Iako je glavno pitanje Povelje bilo postovanje zakona, koreni politicke borbe su vec bili vidljivi. Povelja je otvoreno kritikovala realni socijalizam trazeci od rezima da postuje eticke i politicke norme koje je sam propisao. Rezim otud nije mogao da se suprotstavi Povelji frontalno.24 Iako Povelja nije organizovana kao masovni pokret, vec kao udruzenje gradjana, kasniji dogadjaji su ga transformisali u politicki pokret. Tako su izvorno eticki principi Povelje predstavljali potencijal koji je kasnije naterao rezim da odstupi pred novim demokratskim snagama.

Treci kurs u istocnoj Evropi predstavljao je madjarski eksperiment. Ranih sedamdesetih, u Madjarskoj je ideja Novih ekonomskih mehanizama vodila formiranju fronta u cijim redovima su se nasli tehnokrati, intelektualci, radnici i zemljoradnici, koji su se borili protiv nekompetentne drzave u sferi ekonomije i partijske birokratije.25 Taj diskurs je kasnije uticao na clanove Budimpestanske skole koji su, suprotno od cehoslovackih intelektualaca, prvenstveno bili usmereni na ekonomske probleme u Kadarovoj Madjarskoj. Teoretske rasprave o postepenom odvajanju privrede od drzave kao neophodnom uslovu za uspostavljanje zdrave socijalisticke ekonomije, vodile su forsiranju i politickih promena. Aktivnosti opozicionih pokreta, inicijativa, udruzenja intelektualaca, omladine, ekologa i disidenata dramaticno su nabujale tokom 1987, a posebno posle pada Kadarovog rezima 1988. Iako relativno brojcano slabiji no poljski pokret, inicijative civilnog drustva u Madjarskoj su, ipak, bile veoma efikasne. Cinjenica da je rezim stalno prihvatao resenja nametnuta od strane relevantnih institucija civilnog drustva, ujedno je manifestovala i snagu uticaja civilnog drustva.26

Suprotno intelektualcima u istocnoj Evropi, koji su bili pokretacka snaga mobilizacije masa, intelektualci u Jugoslaviji nisu uspeli da preuzmu vodjstvo u pokretu otpora rezimu i u kreiranju alternativne platforme zasnovane na demokratskim principima. Sa Ustavom iz 1974. etnicki principi su postali dominantan diskurs. Sve kulturne institucije od bilo kakvog znacaja, kao republicke akademije nauka i umetnosti, pozorista, izdavacke kuce, bile su organizovane po istom nacionalnom principu. U tom smislu, kriza osamdesetih bila je rezultat dugog perioda atomizacije jugoslovenskog drustva u etnicke entitete. Sa decentralizacijom Komunisticke partije na republicke, koja se podudarala sa pocetkom krize 1980-ih, poslednji dasak jedinstva je nestao.

Politika »celicne pesnice« ranih sedamdesetih i cistke reformista i nacionalista oznacile su pocetak intelektualne tisine. Partija je pokazala interes da intelektualce drzi cvrsto pod svojom kontrolom. Praksisovci koji su imali veliki uticaj u Jugoslaviji bili su izlozeni progonu dok su se drugi intelektualni krugovi odlucili za tisinu da bi izbegli istu sudbinu. U zelji da ocuva kontrolu nad intelektualcima (specijalno onim iz drustvenih bransi), broj partijskih »intelektualaca« ubacenih u potencijalne disidentske krugove se naglo povecao. Apaticna atmosfera je trajala sve do kraja sedamdesetih.

Sa nastupanjem drustvene krize koja je kulminirala 1980. disidenti revolucionari su se pojavili, ali u poredjenju sa istocnom Evropom, oni nisu pokusali da se organizuju u borbi protiv konzervativaca unutar partije koji su stopirali svaki pokusaj demokratizacije u strahu da ne izgube vlast. Manjak jasne koncepcije je bio ocigledan. Jugoslovenski intelektualci demokratske orijentacije bili su »previse tuzni, pasivni i uplaseni«, bolje receno samoizolovani.27 Pored toga, alternativni pokreti, koji su u istocnoj Evropi vec bili formirani sredinom sedamdesetih, u Jugoslaviji su bili tek u fazi zaceca, i tako nesposobni da pridobiju siru podrsku gradjana.

Kao sto napominje Stjepan Gredelj, odredjene zvanicne i nezvanicne drustvene grupe, najbolje predstavljene kroz inteligenciju, preuzele su dve paralelne inicijative tokom osamdesetih u pokusaju da pomere granice sopstvene autonomije.28 Prva struja je pokusala da formira i ozivi kulturno i profesionalno javno mnenje u skladu sa zapadnoevropskim modelom. Druga struja, u kojoj su dominirali vise politicki orijentisani intelektualci, otvoreno je trazila drugaciju podelu politicke moci i redefinisanje politickih interesa. Sa galopirajucom erozijom legitimiteta socijalizma, intelektualci koji su bili privrzeni ideji etnicke zajednice, i otud fokusirani na kolektivna umesto individualna prava, su prevladali. Ipak, da politicki lideri nisu bili spremni da od nacionalizma naprave zvanicnu ideologiju, jugoslovenski nacionalizmi bi ostali cista frazeologija.29

S druge strane, nesposobnost partijskog rukovodstva da drzi pravac i nadje nacina da izadje iz krize, podstaklo je aktivnosti nacionalno orijentisanih intelektualaca da ponude resenje za izlazak iz krize. Slovenacki i srpski intelektualci, slicno istocnoevropskim kolegama, videli su komunisticki rezim kao antidemokratski i zato su zahtevali njegovu demokratizaciju. Medjutim, slicnosti se zavrsavaju vec na samom pocetku. Demokratske ideje su bile samo maska za pokrete koji su bili striktno nacionalno orijentisani. Razlike izmedju slovenackog i srpskog nacional-pokreta bile su reflektovane u cinjenici da je slovenacki pokret okoncao hegemoniju komunizma u kulturnoj i drustvenoj sferi, dok je srpski favorizovao nacionalisticko-komunisticki rezim i tako mu pruzio svoju potpunu podrsku.30 Izazovi upuceni saveznom vrhu pretvorili su se u izazove opstanku Jugoslavije. Demokratija je bila identifikovana sa formiranjem nacionalnih drzava i u tom smislu jugoslovenski intelektualci su postavili osnove politike koja ce odvesti zemlju u rat. Tako je jugoslovenska intelektualna elita odigrala istu ulogu kao intelektualci i disidenti u istocnoj Evropi, samo u obrnutom smislu.

Kako primecuje Olivera Milosavljevic, »Memorandum« Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. i »Prilozi slovenackom nacionalnom programu« iz 1987. definitivno su uticali na buduce dogadjaje u Jugoslaviji. Polazna tacka oba dokumenta je pitanje ljudskih prava. Ipak, autori ovih nacionalnih programa tretiraju ljudska i individualna prava u ogranicenom smislu, to jest svode ih iskljucivo na etnicka prava. Jos preciznije, gradjanska prava mogu biti ostvarena samo posto su ostvarena principijelna prava, to jest etnicka prava. Umesto afirmacije ljudskih i individualnih prava, koja bi pripremila teren za prevazilazenje politicke krize, bila su potencirana kolektivna prava. Tako je proces demokratske tranzicije koji je vec stupio na scenu u istocnoj Evropi bio zaustavljen na granicama Jugoslavije.31 Ta dva dokumenta su postavila nacionalisticko-ideoloske osnove koje ce kasnije postati glavni politicki princip republickih rukovodstava. Rezultat je bio ubrzan proces nacionalne homogenizacije u Srbiji i Sloveniji. Pored toga, predstavnici nacionalno svesne inteligencije, koji su bili deo najznacajnijih republickih kulturnih institucija, postali su glavna podrska politickim rukovodstvima. Sluzeci im, oni su kreirali politicke dogadjaje koji ce tek stupiti na scenu. Dolazak na vlast Slobodana Milosevica, buduceg predsednika Srbije, bio je poslednji korak neophodan za realizaciju nacionalnih ciljeva. Nacionalna ideologija postala je dominantan faktor konsolidacije skoro sasvim iscezle legitimnosti komunistickog rezima. Pojava nacionalnog lidera lako je okrenula socijalno nezadovoljstvo naroda u mocni nacionalni pokret. Vec nezadovoljni rezultatima modernizacije, koja je smatrana glavnim krivcem za nastanak ekonomske krize, gradjanstvo Srbije je spremno odgovorilo na nacionalisticke parole svog rukovodstva, verujuci da ce im stvaranje nacionalne drzave omoguciti bolji zivot.32

Srpski i slovenacki nacionalizam bili su pokretaci za budjenje nacionalizma u drugim republikama. Pocetkom 1990. na izborima u svim jugoslovenskim republikama nacionalne partije su dosle na vlast. Proces demokratizacije u Jugoslaviji bio je nepopravljivo prekinut.

Dogadjaji u istocnoj Evropi i Jugoslaviji pokazali su da je uloga intelektualaca bila vazan faktor u kreiranju politicke svesti u postkomunistickim drustvima. Ipak, rezultati intelektualnih aktivnosti u Madjarskoj, Poljskoj i Cehoslovackoj, s jedne strane, i Jugoslaviji, s druge, bitno se razlikuju. Dok je intelektualna opozicija u istocnoj Evropi obnovom gradjanskih vrednosti delegitimizovala postojeci sistem,33 u Jugoslaviji su »nacionalno svesni« intelektualci pomogli uspon politike destrukcije i nacionalne mrznje. Dok su pokreti koji su imali korene u civilnom drustvu zasnivali svoje zahteve na vecim individualnim, gradjanskim pravima u borbi protiv komunizma, populisticki pokreti, posebno u Srbiji, koristili su kolektivna, etnicka prava da bi opravdali svoje nacionalisticke zahteve. Moze se tvrditi da je snaga nastajuceg intelektualno/politickog drustva bila odlucujuca u procesu koji je vodio ka politickom otvaranju i liberalizaciji u zemljama istocne Evrope. Dogadjaji iz 1989. su pokazali da gde je civilno/politicko drustvo bilo jace, tamo je prevladalo dogovorno otvaranje, kao sto je bio slucaj sa Poljskom, Madjarskom i Cehoslovackom. Jugoslovenski slucaj je pokazao sasvim suprotno: intelektualne elite, umesto da budu generator demokratskih promena, pretvorile su se u generator propasti drustva podrzavajuci komunisticko rukovodstvo u pokusajima da zadrzi status ljuo. Slabo civilno drustvo omogucilo je da nacionalizam nabuja, i tako je samo sebi presudilo. Kao predstavnici drugacijeg, akteri kulturne i politicke alternative proterani su na same margine drustva.

Autorka je diplomirani filolog i novinar NIN-a