Razgovor u redakciji »Republike«

Uslovi i protagonisti buducih promena . Niska politicka i pravna kultura ne samo naroda, nego i inteligencije . Opozicija cesto plasi ne samo vlast, nego i narod . Moze li neko napraviti demokratiju u drustvu ako je nema u sopstvenim redovima . Cetiri uslova da opozicija bude bolja

Sta je pocetak demokratskog procesa u Srbiji - ko, kada i kako moze da ga ostvari? O ovom pitanju, u redakciji Republike, vodio se 25. oktobra dijalog u kojem su ucestvovali Desimir Tosic i Bora Kuzmanovic iz Demokratskog centra, dr Vesna Rakic-Vodinelic i dr Vojin Dimitrijevic iz Gradjanskog saveza Srbije, dr Dragoljub Popovic i dr Bojan Dimitrijevic iz Demokratske stranke Srbije. Nasa je namera, kako je objasnio glavni i odgovorni urednik Republike Nebojsa Popov, da se ovakvim razgovorima, koji ce se odrzavati i ubuduce, »paznju javnosti, sa dnevnih pragmaticnih pitanja, pomerimo na principijelni teren razvoja demokratije u nas«. Uostalom, nas list se od pocetka, jos u bivsoj SFRJ, zalagao za demokratski rasplet krize, a zatim je na toj orijentaciji insistirao i u novoj drzavnoj zajednici.

Ucesnici u razgovoru su u visesatnoj raspravi izlozili kako razmisljaju o pocetku demokratije u Srbiji, koji su uslovi i protagonisti buducih promena.

Imati »uho za vladara«

Dragoljub Popovic je, ne slucajno, razgovor otvorio jednom karakteristicnom istorijskom anegdotom o prvom pokusaju da se u Srbiji, jos 1835. godine, uvede nacelo podele vlasti, sto je i prvi uslov demokratije. Inicijator skupa Stefan Radicevic (stric Branka Radicevica), imao je u vidu potrebu da odluke vise ne dolaze »samo sa jednog astala« i da se vlast podeli na zakonodavnu, izvrsnu i sudsku, sto je vec uveliko bilo prihvaceno u mnogim evropskim zemljama. Naravno da je autokratski knez Milos s ljutitim negodovanjem odbijao ovakav pokusaj demokratizacije vlasti u Srbiji. Ovoj novotariji nisu bili skloni ni ostali vidjeni Srbi tako da se ovaj skup zavrsio bez uspeha, uz dosta svadje i psovki.

Danas, nazalost, zakljucuje Popovic, nismo mnogo odmakli od tih vremena. Osnovni problem on vidi u politickoj kulturi. Kako mozemo ocekivati da se kod nas postuju fer plej pravila politicke igre, kada ta demokratska svest nije prodrla ni posle 160 godina. Niska politicka kultura nije problem samo obicnog sveta, nego i nase inteligencije.

Vesna Rakic-Vodinelic na to dodaje da je ionako slaba politicka svest pretrpela snazan udarac zapocinjanjem rata i da je taj rat, za razliku od zemalja u istocnoj Evropi, odlozio proces demokratizacije Srbije. Bora Kuzmanovic smatra da kod nas i dalje postoji jaka autoritarna svest, bez obzira sto poslednja istrazivanja Instituta drustvenih nauka pokazuju da je takva svest u izvesnom opadanju.

Mnogo se zamerki culo na racun ponasanja i shvatanja nase inteligencije. Vojin Dimitrijevic, recimo, navodi da je u istocnoevropskim zemljama inteligencija imala i tolerancije i strpljenja da bude jedan od utemeljivaca demokratskog preobrazaja. Nasa inteligencija, medjutim, »ima uho za vladara«, odnosno ambiciju da pomogne vladaru »da narod vodi pravim putem«. Za razliku od zapadne Evrope gde je kultura odvojena od drzave, kod nas je upravo ta simbioza napravljena.

Bojan Dimitrijevic ima slicnu ocenu i nju dokazuje poredjenjem Amerike i Srbije. U Americi kompetentna politicka elita ima veoma velike zasluge za prosperitet americkog drustva. Nasa intelektualna elita ima platonovsku ulogu, »ona je dvorska i zelja joj je da bude savetnik vladara«. U tom smislu ona se ponasa kao kasta. Zato nije ni cudno sto je ona prihvatila nacionalizam, jer je ta ideologija isla uz vladavinu. Ozbiljan hendikep naseg drustva je bio u tome sto je ionako nejaka srednja klasa gotovo potpuno razorena u toku pustosne inflacije pre tri godine. Rat je upravo i nastao zbog toga sto je vladajuca politicka elita zelela da spreci demokratske promene. A sto se tice nase inteligencije, ona je odigrala negativnu ulogu i 1989. kada su usvojene ustavne promene u Srbiji. Podrzala je ne samo Ustav, nego i sva cezaristicka ovlascenja koja je tim aktom dobio predsednik Srbije.

Zasto moze u Belgiji, a ne moze u Srbiji

Kada je rec o specificnostima srpskog puta u demokratiju, Vesna Rakic-Vodinelic podseca da ne treba zaboraviti i »znacaj pravne forme, odnosno vladavine prava«. Nasa je vlast toliko iskompromitovala pravnu drzavu da bi opozicija, cak i u slucaju pobede na izborima, imala velike teskoce da se otrgne od partijske drzave. Kad god su pribegavali nasilju da suzbiju nerede, recimo na Kosovu, nasi drzavni organi su insistirali na poznatoj floskuli: »Upotrebicemo sva sredstva pravne drzave!« To se duboko urezalo u svest nasih ljudi. Prema tome, kod nas je rec ne samo o niskoj opstoj politickoj kulturi, nego i o niskoj pravnoj kulturi. Zanimljiva je jedna paralela izmedju Belgije i Srbije. Tamo u Belgiji ovih se dana, povodom poznate zloupotrebe dece, podigao silan gradjanski protest protiv ponasanja pravnih institucija. U Srbiji nije doslo do takvih protesta, mada za to ima jakih razloga kada se zna koliko je brutalnih ubistava i drugih teskih vidova kriminala. »Nema drustvene spontanosti«, dodaje Vojin Dimitrijevic, a Bojan Dimitrijevic je uveren da je stvorena indiferentnost jer smo se »na televiziji nagledali toliko strahota, da je sadasnji kriminal, u poredjenju s tim, prava decja igra«.

Korene nase male politicke kulture Desimir Tosic vidi i u dugo godina stvaranoj navici koja je i formirala gradjansku svest. Recimo, za ovih 50 godina socijalizma svakom je coveku unapred bilo odredjeno za koga ce glasati. Za uzvrat, on je od drzave dobijao sve - pocev od zaposlenja i plate, do godisnjih odmora i drugih socijalnih beneficija. Sam gradjanin nije se osetio motivisanim da preduzme napor da nesto vise sazna. Uz ovu manipulaciju gradjanima, dugu skoro pedeset godina, ide i vulgariziranje demokratije u javnosti. Mnogo se insistiralo na tome da sa demokratijom zajedno ide vladavina novca i nasilja. U svesti ljudi mnogo toga se ispretumbalo i gradjanin je ostao poprilicno zbunjen.

Agresivne parole i zanemareni socijalni zahtevi

Zanimljiva je cinjenica da su sagovornici Republike, iako sami pripadnici stranackih vrhova, imali mnogo kritickih opaski i na ponasanje opozicije. Dijalog o ovoj temi podstakao je Desimir Tosic svojim zapazanjem da i nasa opozicija ne postupa dovoljno tolerantno, da ne ispoljava smisao za saradnju sa drugima, ne iskljucujuci i socijaliste. Kada bi opozicione stranke imale te vrline to bi, istorijski gledano, bio njihov veliki plus, a i mase bi se manje kolebale da im prilaze.

I Dragoljub Popovic deli misljenje da opozicija mora mnogo toga da ucini da bi postigla pozitivne promene. Pri tom, on polazi i od naziva stranaka. Demokratska stranka Srbije, na primer, sebe smatra nacionalnom i demokratskom. Tako nesto nigde ne postoji. Gradjanski savez Srbije, takodje, ima neobicno ime koje nije evropski prepoznatljivo. Slican je slucaj i sa Demokratskim centrom. Kada bi se sudilo samo po imenima, ne bi se dalo lako zakljuciti da li nase opozicione stranke pripadaju levo, desno ili centru. Pledirajuci za imena stranaka u evropskom smislu, Popovic izrazava uverenje da prava opcija, koja ima izgleda na pobedu, je socijaldemokratska orijentacija.

Bora Kuzmanovic, takodje, tvrdi da opozicija cesto plasi ne samo vlast, nego i narod. Na opozicionim mitinzima cuje se gromoglasna parola: »Bando crvena!« Taj poklic deluje kao poziv na osvetu i obracun, a to, dabome, odbija ljude. Ili druga parola kojom »Zajedno« obecava da ce »vratiti dostojanstvo srpskom narodu«. Zar nije time sve i pocelo?

Sem toga, opozicija propusta sansu da na odgovarajuci nacin artikulise socijalne zahteve, uglavnom ih prepustajuci JUL-u. U tom sklopu Kuzmanovic pominje i cinjenicu da stranke koje su za politicku demokratiju, nisu istovremeno i za industrijsku demokratiju, odnosno za participaciju. Sada, na primer, cak i direktore skola postavlja ministar. O tome radnici dosta govore na svojim protestnim zborovima, ali opozicija kao da nema dovoljno sluha za njihove zahteve. I ne samo to. »Unutrasnja demokratija u opozicionim strankama je na nuli«, kaze Kuzmanovic. Zbog toga su mnogi ljudi napustili stranke. »Moze li, pita se on, neko napraviti demokratiju u drustvu, ako je nema u sopstvenim redovima?«

Sta skripi u opoziciji

Nebojsa Popov je pokrenuo niz pitanja koja se odnose na kompetentnost opozicije. Kolika je njena moc da podstakne izbornu smenu vlasti i koliki je njen uticaj na gradjane? Popov procenjuje da je dosadasnji efekat u ovom smislu prilicno mali. Do odlaganja demokratskog procesa doslo je i zbog njenih zabluda i nespretnosti. Jos prilikom prvih visestranackih izbora 1990. opozicija se neosnovano nadala da ce komunisti pasti s vlasti, a svaka stranka je vec sebe videla kao brzog pobednika. Za sve ovo vreme medju opozicionim strankama nije bilo neophodne komunikacije. Pa cak i ovo najnovije udruzivanje u koaliciju »Zajedno« poprilicno skripi - nema dovoljno medjusobne komunikacije, a narocito nedostaje dogovor o strategiji. Popov tvrdi da i eventualni izborni uspeh opozicije nece doneti mnogo novog, ako se ne pripremi neki strateski dogovor o tome sta treba uraditi na vlasti.

Da bi bila bolja od vlasti opozicija bi, prema uverenju Bojana Dimitrijevica, morala da insistira na ove cetiri stvari. Prvo, da ubrzo posle dolaska na vlast organizuje nove fer izbore u evropskom smislu. Drugo, da afirmise parlamentarizam, trece, da osigura slobodu medija. Cetvrto, da ubrza privatizaciju, sto ce uticati na stvaranje nove srednje klase. Inace, jednu od glavnih gresaka opozicije Bojan Dimitrijevic vidi u sledecem. Svuda u istocnoevropskim zemljama gde je pobedila, opozicija se udruzila. U Srbiji opozicija kasni u tom pogledu. Ova je greska ocitija tim pre jer sve ankete pokazuju da je uticaj opozicije toliki da moze uspesno da se nosi s vlascu. Ali, ma kakva bila, zakljucuje Dimitrijevic, ova je opozicija ipak bolja od vlasti i za demokratiju i za privatizaciju.

Dragos Ivanovic