Gordana Logar

Tri dogadjaja na razlicitim stranama sveta, u razlicitim drustvenim sistemima i, sto je najzanimljivije, vremenski prilicno udaljena mogu se danas sklopiti u obeshrabrujuce upozorenje da je uspostavljanje demokratskih pravila zivota u Srbiji - daleko.

Kad su, u poslednjoj nedelji oktobra, radnici u Gradskom saobracajnom preduzecu u Beogradu otpoceli strajk vecih razmera prva reakcija gradskih vlasti (da ovog puta ne pominjemo totalno odsustvo istinitih informacija o tome na elektronskim medijima i svim ostalim bliskim vladajucoj stranci) bila je da je strajk »politicki«. Ova kvalifikacija u sadasnjoj domacoj javnosti, sa slicnim pedesetogodisnjim iskustvom, ima tezinu osude i pokazivanja prstom na »neprijatelje drzave«, ali u novoj varijanti i na nepatriotizam.

Uz vec stalno ponavljanu frazu da je strajk »opozicioni«, da je »predizborni«, uklopila se i izjava jednog od gradskih celnika, g. Kasanina, da je grupa nasilnika iz GSP naterala, zastrasila valjda, da i masa drugih radnika takodje strajkuje.

Citav dogadjaj i »definicije« koje ga prate neodoljivo podsecaju na kasne 70-te, kad je u SFRJ tri hiljade rudara u Zenici strajkovalo, a objasnjenje vlasti bilo gotovo isto. »Grupa bukaca i neradnika izmanipulisala je rudare.« Na ovu politicku etiketu tada je reagovao komentarom jedan vecernji list prilicnog ugleda (danas u izmenjenoj formi) pitanjem: »kako grupa bukaca i neradnika moze da povede u BEZRAZLOZNI strajk na hiljade vrednih i predanih radnika?« Reakcija vlasti na komentar bila je zestoka sve dok se u odbranu ovako postavljenog pitanja nije oglasio, verovali ili ne, tadasnji predsednik federalnih sindikata Mika Spiljak. Posle toga zenicki rudari dobili su sto su i zahtevali, a komentator je ostao na poslu.

Nesto slicno desilo se pocetkom 80-ih u SAD. Predsednik Regan licno je otpustio kontrolore vazdusnog saobracaja koji su strajkovali, s obrazlozenjem da ugrozavaju sigurnost letenja, ali je sigurno imao na umu i materijalne gubitke zbog otkazanih letova stranih kompanija. Sindikat u SAD je zastitio kontrolore, materijalno ih podrzao i bitka za njihov povratak trajala je godinama, ali oni koji su to jos hteli bili su vraceni na posao. Predsednik SAD preuzimajuci na sebe odgovornost za ovaj cin ni u jednom trenutku nije upotrebio rec »politicki«, jer u demokratski oblikovanim drustvima je zakonitost da strajkovi nisu cin »za svrgavanje vlasti« vec za izmenu odredjene politike aktuelne administracije. Pri tom se podrazumeva da socijalne nedace jednog sloja stanovnistva uvek jesu posledica socijalne politike koja se trenutno vodi. I s te strane, niti se Regan bojao »svrgavanja« niti je rec »politicki« uopste poznata kao osuda, pretnja i prljava etiketa. Pri tom, Ronald Regan, iako najpopularniji predsednik SAD zbog stalnih kontakata sa javnoscu, nije pripadao prvom redu demokrata u americkoj predsednickoj istoriji.

Ovi primeri, bez sumnje, zasluzuju da nadju mesto u nekom udzbeniku (za osnovce) o tome sta jeste demokratija, sta nije i koliko se ispoljava i u »malim« stvarima, u svakodnevnom zivotu pojedinca. Na stranu sto su strajk radnika GSP - ako sledimo vladajuci nacin misljenja - upravo oni koji su na vlasti upotrebili u predizborne, dakle »politicke« svrhe. Iz starog sistema - u navodno novom - naucili su sve sto su mogli da primene u svoju korist i time probudili gotovo apsurdno secanje da je cak i onda mogao da se pojavi predsednik Sindikata i clan Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije koji ce stati u odbranu radnika strajkaca (strajk, inace, zakonom nije bio dopusten) i malog novinara ciji je glavni urednik »imao petlju« da pusti tako jeretican tekst.

Sve, dakle, zavisi sa cime se sta poredi, pa i danasnjica sa prosloscu koja sigurno nije bila nikakav primer demokratije. Ako je i bilo demagogije, a jeste - nije stetila bar u pomenutom slucaju ni zenickim rudarima ni stampi. Mozda zato sto su se »oni« osecali sigurnijim na vlasti od ovih sadasnjih.