U spokojnoj atmosferi beckog hotela »Altmansdorf«, 25-27. oktobra, odrzan je skup »Jacanje civilnog drustva u jugoistocnoj Evropi - cinilac konsolidacije mira i stabilnosti«. Organizatori su bili Institut »Dr Karl Rener« iz Beca, nemacka fondacija »Fridrih Ebert« i Savet Evrope

Medju ucesnicima su se nasle mnoge cuvene licnosti - kako one siroko poznate, poput Elizabet Ren, tako i one vise »lokalnog« dometa (Zlatko Lagumdzija, Mira Ljubic-Lorger, Zlatko Kramaric, Milorad Pupovac, Bogdan Denic). Uz njih, tu je bilo nekoliko desetina predstavnika nevladinih organizacija, politickih stranaka i naucnih institucija iz postjugoslovenskih drzava i drugih zemalja.

Govorilo se o uobicajenim temama - medjunarodnim stavovima i akcijama u vezi s krizom u bivsoj Jugoslaviji, karakteristikama vladajucih rezima, slabosti civilnog drustva, mogucnostima delovanja i oblicima pomoci sa strane, zavisnosti medija, Haskom sudu.

Ustaljeni ritual

Iako su neka izlaganja doista bila dobro utemeljena, zanimljiva i nadahnuta, krajnji rezultati trodnevnog rada skupa mogli bi se, uz sve postovanje prema ljubaznosti i dobroj volji organizatora, definisati kao pretezno ponavljanje opstih mesta i poznatih konstatacija, i cementiranje solidarnosti medju vec unapred solidarnima (to je onaj fenomen »klimanja glavom« na necije reci, u kojem se trenutne uloge govornika i slusalaca rotiraju, bez velikih razlika u sadrzaju, a bez ikakvih u nacinu reagovanja). Znacajnih razmimoilazenja u izrazenim stavovima i burnijih rasprava nije bilo. Ukratko, iako stvari koje su se tamo mogle cuti nisu bile glupe, niti sasvim netacne, ostaje utisak da ova konferencija ni u kojem pogledu nije napravila sustinski pomak.

Prilika za sadrzajniju razmenu saznanja i ideja propustena je, delom, zbog neadekvatne organizacije raspolozivog vremena. Iako je program bio »gust«, najveci deo sesija bio je zauzet poduzim izlaganjima dvoje-troje odabranih govornika, dok je za diskusije bilo ostavljeno premalo prostora. Takodje, nije bilo rada u okviru zasebnih tematskih grupa ili radionica. Kao posledica, potencijal koji su tvorili ostali ucesnici - koji su svojim iskustvima mogli veoma doprineti uzajamnom obogacivanju - ostao je neiskoriscen. Najvise su govorili evropski politicari (funkcioneri Saveta Evrope, nemacki i austrijski poslanici), koji se po prirodi stvari klone preterano polemickog pristupa i tesko se odlucuju da kazu nesto sto nisu sigurni da ce se svima dopasti. Dalje, uprkos proklamovanom cilju da se problemi krize u bivsoj Jugoslaviji smeste u »regionalni kontekst«, implicitno usredistavanje zanimanja Zapada na BiH uslovilo je potpuno potcenjivanje prisustva ljudi iz udaljenijih jugoistocnoevropskih drzava (Bugarske, Grcke, Turske, Rumunije, cak i Makedonije i Slovenije), kojima je doslovno oduzimana rec (jer »nema vremena«).

Prividna alternativa

Savezna Republika Jugoslavija bila je, u smislu brojnosti, solidno zastupljena. Iz Crne Gore su dosla dvojica zivahnih i duhovitih opozicionara, a iz Srbije predstavnici nekoliko nevladinih organizacija, ukljucujuci sindikat »Nezavisnost«, pravoslavne Crkve i dve-tri stranke. Nastupi onih medju »nasim« predstavnicima koji su dobili, ili sebi uzeli, priliku da ekstenzivnije govore sadrzali su nekoliko upadljivo slicnih teza, koje za nas mogu biti zanimljive iz »unutrasnjih« razloga, bez obzira na konkretnu pozornicu na kojoj su zastupane. Evo nekih:

• nama je jako, jako lose; ovde vladaju glad, beda, nezaposlenost, samovolja poslodavaca, izolacija zemlje, teror vlasti, pogromaska atmosfera, uzurpiranje medija u javnoj sluzbi i gusenje nezavisnih (ima li jos ikoga ko je cuo za Srbiju a da ne zna sve to?);

• srpska opozicija je oduvek bila, i danas jeste, nacionalistickija od same vlasti; njeni vodji koriste laz koju je rezim izmislio - naime, da su »mase« nacionalisticke, a politicari moraju tome da se prilagode - da bi pred svetom opravdali vlastiti samonikli, antecedentni nacionalizam;

• otud je prirodno sto Zapad podrzava Milosevica, to jest, ne zeli da podrzi koaliciju »Zajedno«, koja pece volove na Palama i cija se demokratija svodi na primitivni antikomunizam (»bando crvena!«);

• za sest godina pluralizma, opozicija nije pokazala nikakvo razumevanje za radnicke interese i zahteve, niti ih je i jedan jedini put zastupala u Skupstini; otud, sindikati nikada nisu imali, niti imaju, istinskog partnera medju politickim strankama;

• opozicija se pokazala jednako neraspolozenom i netolerantnom prema civilnodrustvenim inicijativama i oblicima delovanja kao i vlast.

Ergo, poruka (iako ne-sasvim-izricito iskazana) glasi da o izborima u Srbiji ne vredi ni razmisljati, jer su alternative samo prividno suprotstavljene.

Na skupovima poput ovog, naravno, nista nije lakse nego zaploviti na laganim frazama civilnog drustva, antinacionalizma i socijalnog staranja, prokazujuci sve druge koji deluju u vasoj sredini kao »necivilne« i »nesocijalne«. Jer, sve su to elementi tekuceg politickog pravoverja na Zapadu; ako pogodite dobitnu kombinaciju, mozete pricati dugo, ne reci nista bitno, i opet pobrati simpatije i aplauze. Iz nase domace perspektive, tu se namece pitanje: ako se profesionalnim ucesnicima na medjunarodnim konferencijama, koji tecno govore engleski i dobro su upuceni u vazece paradigme Zapada, dopusti da monopolisu tumacenje situacije u Srbiji, da li preti opasnost da ce se dotok nasusno potrebne finansijske, politicke i moralne inostrane podrske sasvim skrenuti na njihovu i samo njihovu stranu? Da li se na taj nacin ucvrscuje ionako snazna sklonost »medjunarodnih faktora« da ne zapazaju nijanse unutar problematicnih balkanskih zemalja - u tom okviru, Milosevic kao »faktor mira« i ocesljani antinacionalisti ispravne retorike dva su lica istog novcica, dok se sve sto je mimo njega naprosto ignorise? Koliko treba uzeti za ozbiljno ako se van ove zemlje ne uvidja da je pitanje HOCE LI SE REZIM PROMENITI ILI NE kljucno, prelomno pitanje, pred kojim sva ostala blede?

Samopouzdanje u naznakama

Bojazan jeste umesna; ali, koliko god bila licno iritirana, usudila bih se da tvrdim da to zapravo nije strasno. Stvari treba gledati s druge strane: raskorak izmedju srbijanskog politickog samorazumevanja i ino-razumevanja srbijanske politike moze biti znak nastajuceg zdravlja. Jer, cini se da smo upravo svedoci jedne od prekretnica u sazrevanju srbijanske politicke scene. Uocava se jedan paralelan razvoj - s jedne strane, kakvo-takvo udruzivanje opozicije, a s druge strane erupcije nezadovoljstva vec pomenutih »masa« (poput Kragujevca). Dakle, na jednom koloseku opozicioni politicari - poreklom, naravno, intelektualci - polako uce da se bave politikom, svim onim »prljavim« i »niskim« pregovaranjima, cenjkanjima i natezanjima od kojih se politicki rad sastoji; to jest, oni tek sada postaju politicari. Na drugom koloseku, izbija neka poluartikulisana, autenticna, »grass-roots« zelja za promenom, nazvala bih je zeljom da se kaze »Dosta!«. Sada je od presudnog znacaja da li ce u skoroj buducnosti ta dva koloseka uspeti da konvergiraju: opozicioni politicari morali bi naci nacina da pruze pomoc u artikulaciji amorfne energije »masa«, istovremeno dopustajuci »masama« da im budu korektiv, koji ih vezuje za zemlju i obuzdava obracune licnih sujeta. »Mase« bi se, pak, morale oduciti od pausalnog gadjenja nad politikom i politicarima (»ja nisam clan nijedne partije«, »ovo je samo socijalni protest«, »svi su oni isti«), i naci nacina da prave razlike, da shvate stranke i njihove vodje kao nesto sto je ni cisto ni prljavo, nego manje ili vise dobro sa stanovista njihovih interesa, i manje ili vise korisno za ostvarivanje njihovih ciljeva.

Ako je tako, onda postaje relativno nevazno na koliko razumevanja u inostranstvu nailazi ideja o apsolutnoj primarnosti raskida s partijskom drzavom. Zar odredjena emancipacija od »medjunarodnih faktora«, odustajanje od stalnog kukanja i moljenja (da nam daju para, da nas razumeju, da umesto nas organizuju nasu politicku borbu), odvikavanje od potrebe da bas svakome sve »objasnimo«, odredjena nezainteresovanost, ravnodusnost prema tome sta ko gde misli - ne bi bila znak sazrevanja jedne politicke scene? Nece li, ako stvari krenu tim tokom, politicki zivot u Srbiji polako gubiti odlike politickog zivota jednog protektorata, a postajati sve slicniji politickom zivotu jedne normalne zemlje? Sto je opozicija zrelija, to ce se manje dodvoravati inostranstvu; ali i obrnuto, sto pre prestane da se dodvorava, to ce brze sazrevati. Protivnici rezima ne mogu cekati da taj rezim prvo postane »normalan«, pa da se tek onda oni pretvore u normalnu opoziciju. U tom poslu svako ima svoje zadatke.

Ivana Spasic