Problem rasprostiranja renesansne kulture na Istok, u vizantijski svet

Pero Muzijevic

Eros Sekvi je, pre skoro dvadeset godina, u nameri da skrene paznju istrazivaca renesanse na nedovoljno ispitana podrucja, postavio nekoliko vaznih pitanja (v. Il Rinascimento. Aspetti e problemi attuali, Firenze, L. S. Olschki, 1982, str. 7-8). Njegova pitanja se, zapravo, mogu fokusirati u jedno, koje se javlja u nekoliko aspekata, a to je problem rasprostiranja renesansne kulture na Istok, u vizantijski svet. Da li su granice tog sveta »zatvorenog u granice pravoslavlja, i otomansko osvajanje, oznacavali i veoma raspoznatljive granice delovanja renesanse?«.

Drama propadanja

U vezi sa ovim kompleksom pitanja zelimo da skrenemo paznju na rezultate istrazivanja Momcila Spremica u jednoj izvanrednoj monografiji, objavljenoj 1994. godine, pod naslovom Despot Djuradj Brankovic i njegovo doba (Beograd, SKZ, 1994; str. 857), koja, kako nam se cini, do sada nije dobila paznju kakvu zasluzuje. Treba, takodje, imati na umu i ono sto je Spremic rekao u razgovoru za KN (M. Spremic, »Diskontinuitet i posledice«, KN, 902, 1995, str. 1 i 4), gde je, u izostrenijem vidu, rec o temi i o metodologiji, primenjenoj u knjizi, u kojoj je opisana »drama opste drzavne propasti, koja se sastojala od velikog broja pojedinacnih propasti, koje su vertikalno obuhvatile sve slojeve stanovnistva«. Spremic, u svom delu, nastoji da opise »sve aspekte zivota DzV veka, ali i da sagleda tadasnju civilizaciju, kako danas pisu istoriju veliki evropski narodi«. »Nastojao sam da rekonstruisem politiku, ali i privredu, drustvo, kulturu, crkvu i mentalitet, kao i svakodnevni zivot, koliko je to bilo mogucno« (KN, cit., str. 1).

Drama je stravicna, narocito u periodu posle prvog pada despotovine - razapetost izmedju vernosti pravoslavlju, kako ga je on shvatao, i pritiska, sve jaceg, da, bas na tom planu, ucini ustupke, kako bi obezbedio pomoc sa Zapada i organizovanje sto sireg krstaskog rata protiv neprijatelja Srbije sa jugoistoka, koji kombinuje rafiniranu »obradu« prostora, u toku nekoliko decenija, sa zestokim udarima. U sredistu nase interpretacije Spremiceve monografije jeste, dakle, ono sto je srediste u samoj monografiji, a to je odnos prema Zapadu, prelomljen kroz odnos izmedju crkava na politickom planu, s jedne strane, i kroz ekonomski odnos, posmatran kroz nastanak i razvitak gradova i trgovine, s druge. A taj dvostrani odnos prema Zapadu jeste nesto sto bismo, koristeci jednu sintagmu Zana Delimoa, mogli nazvati »divergentnim aspiracijama« koje su, to po nasem misljenju, sledi iz Spremiceve studije, sustinske za razumevanje specificnosti pitanja o mogucnostima rasprostiranja renesansnih shvatanja sveta s druge strane barijere o kojoj govori Sekvi.

Protivrecne teznje

»Divergentna aspiracija« je, dakle, sintagma koja nam je korisna da predstavimo situaciju u despotovini na politickom, drzavnom, verskom i kulturnom planu, s jedne strane, i situaciju na privrednom i drustvenom planu, s druge. Sintagma sugerise paralelno postojanje dveju usmerenosti koje divergiraju, ali koje su na dosta slozen i, u odredjenoj meri, paradoksalan nacin uzajamno povezane i ponegde uslovljene: jedna drzava, u predvecerje svoje propasti, nevoljno i, cesto, iznudjeno situacijom, okrenuta Zapadu, a tradicijom i mentalno (mentalnim strukturama koje je tradicija odnegovala) Istoku, to jest umirucem vizantijskom svetu, produzava svoj zivot, pa onda i svoj takav mentalni stav, zahvaljujuci sve poletnijoj ekonomiji, zapravo trgovini, iskljucivo okrenutoj Zapadu, koji je tada vec u snaznom usponu. Srpska drzava u tim decenijama, uprkos (zbog otomanskog pritiska) sve centralizovanijoj i autoritativnijoj vlasti, nije, kao ni Vizantija, mogla biti homogena celina. Ali ta drzava, sto Zapadu upucuje sve dramaticnije pozive za pomoc, svoje politicke paradigme, sada skoro samo himere, i dalje, uprkos okolnoj surovo nepovoljnoj stvarnosti, trazi na Istoku, u okviru jednog civilizacijskog koncepta, verskog i univerzalistickog, a njen vitalni deo, onaj koji joj, svojim snaznim ekonomskim poletom, produzava trajanje, svoje paradigme nacina privredjivanja trazi i nalazi na Zapadu, u okviru drugog civilizacijskog koncepta, laickog i individualistickog. Put ka odgovorima na pitanja, koja postavlja Sekvi, vodi, dakle, kroz odredjivanje precizne fizionomije ova dva vida, dve strane, dva nacina manifestovanja divergencije.

Despotov odnos prema Zapadu prelomljen je kroz odnos izmedju crkava i to se najbolje vidi u njegovom stavu prema idejama o ujedinjenju-uniji. Papa i bazelski sabor smatrali su da je tursko osvajanje i pretnja hriscanskim zemljama dobra prilika, jer se osvajacu, za koga se drzalo da je verski fanatizovan, moglo suprotstaviti krstaskim ratom hriscanskih drzava, ali verski jednoobraznih. Kako je turski pritisak na Vizantiju i druge istocnohriscanske narode bivao jaci, bio je jaci i pritisak pape i rimokatolicke crkve da se organizuje sabor ujedinjenja. Polozaj Carigrada je postao beznadezan, pa su na sabor u Ferari (1438), koji je sledece godine nastavljen i zavrsen u Firenci, dosli i vizantijski car i patrijarh, i grupa najvrsnijih teologa tog vremena, koji su vodili dugotrajne mucne teoloske rasprave. Vizantinci su, najzad, zbog neminovne pretnje turskog osvajanja, pristali da se sporna pitanja rese u skladu sa shvatanjima rimske crkve, ali je dokument, tada potpisan, ostao mrtvo slovo na papiru, i velike nade polagane u uniju su se izjalovile. Despot nije poslao svoje predstavnike na sabor, iako su ga pozvali i Zapadnjaci i Vizantinci: srpska crkva je bila skoro jedina od istocnohriscanskih koja nije ucestvovala u radu sabora, jer despot ne samo da nije bio za uniju kakva je potpisana, vec »izgleda da uopste nije bio za nju«, istice Spremic. On se, kako se vidi iz njegove politike kasnijih godina, uvek klonio obracanja rimskoj kuriji, sem pred kraj despotovine, kada je pao u beznadje, a i tada je zeleo da saradjuje samo na politickom planu jedino radi zajednicke borbe protiv otomanskog osvajaca: u dijalog o verskim pitanjima nikada nije zeleo da se upusta.

Tvrda vera

Zakljucak koji Spremic izvodi jeste da su, za despota, »politicke prilike i medjunarodni polozaj Srbije bili, ipak, od drugorazrednog znacaja«. Na prvom mestu su uvek pitanja vere. Dakle, odnos prema saboru ujedinjenja i, inace, prema rimokatolickoj crkvi »potpuno se uklapao u celokupno njegovo versko opredeljenje i duhovnu delatnost«. Osnova njegovih verskih nacela, njegove vere »tvrde, slicno dijamantu«, kako kaze Konstantin Filozof, cinilo je ucenje isihasta, kojim je »i kao covek i kao vladar bio prozet svim svojim bicem« (M. S. cit.). A isihasti su, ne samo u vreme despota Djurdja, koji im je, i sam isihast, bio zastitnik, vec od nastanka svog ucenja bili poznati kao protivnici Zapada. Jos od vremena kneza Lazara davali su pecat duhovnom zivotu i kulturnoj delatnosti u Srbiji. Srbi su isihazam prihvatili na Svetoj Gori, gde je imao svoje srediste, i preneli u Srbiju, u koju su, bezeci od Turaka, stigli i brojni grcki i bugarski duhovnici-isihasti, pa je tako njihovo novo srediste postala Srbija. Svoj obiman prevodilacki i prepisivacki rad razvili su, upravo, na dvoru srpskih despota. Bili su monasi, uceni, asketsko-mistickog pravca, posveceni tisini, savrsenom miru, »isihiji«, i opredeljivali su se za usamljenicki, pustinjacko-isposnicki zivot i, uz neprestanu molitvu, tezili viziji Bozanske svetlosti, koja se prikazala apostolima na Tavorskoj gori. Isticali su da pripadaju »rodu hriscanskom«, pod kojim su podrazumevali samo pravoslavno hriscanstvo, a privrzenost pojedinacnim narodima su zanemarivali. Takva delatnost isihastickih misticara prozimala je srpsko drustvo DzV veka, a pod njihovim uticajem, pise Spremic, »izvrsena je neka vrsta transformacije srpskog pravoslavlja, koje je postalo blize vizantijskoj ortodoksiji, jer je sada bilo manje zapadnjackih elemenata nego u doba Nemanjica«. Njihova delatnost je, napominje Spremic, nadahnjivala i drzavnu politiku, jer je despot Djuradj delio njihov pogled na svet i u svim duhovnim pitanjima se s njima savetovao. Tako su i sva dogadjanja oko pregovora o saboru i organizaciji krstaskog rata dovodila do jacanja isihazma i vece vezanosti za Svetu Goru i Vizantiju. »Buduci da su se oslanjali na iracionalno prosvetljenje, isihasti su bili protivnici i rimske crkve i zapadne kulture«, kaze Spremic. U predvecerje turskog osvajanja privrzenici ovog misticnog duhovnog pravca isticali su da su Turci Bozija kazna, koja je dosla zbog »greha nasih«.

U kulturi i u drustvenom i drzavnom zivotu Srbije, kao i drugih zemalja istocnohriscanskog sveta, neosporna je bila snazna verska osnova. Uverenje da je rec o Bozijoj kazni, koja je dosla kroz »Agarene«, sirila se i u narodu i povecavala osecanje beznadja, uzaludnosti otpora i neminovnosti turskog osvajanja. »Sto bolji ne bejasmo«, lamentirace Dimitrije Kantakuzen u Novom Brdu, vec pod Turcima. Sve inicijative, pred kraj despotovine, i sva nastojanja da se organizuje krstaski rat, propadali su. Nije uspeo ni gorljivi animator takvog rata papa Pije II, papa-humanista Eneja Silvije Pikolomini, koji je inace veoma cenio vrline despota Djurdja, »ali ga oni (latinski gospodari), pise Spremic, nisu mogli spasti; uzrok despotove propasti nije lezao u neslozi zapadnih zemalja, vec u samoj njegovoj zemlji«. Na Zapad su poceli stizati i izvestaji da narod u balkanskim krajevima prilazi Turcima, koji su unistavali one sto su pruzali otpor, »a seljake uklapali u svoj sistem, tako da je njihov polozaj, bar privremeno, mogao izgledati povoljniji«. »Osecajuci da rimska crkva«, pise Spremic, »ne pomaze odrzanje nezavisnosti Vizantije vec donosi vlast Latina, Grci su radije zeleli da se potcine Osmanlijama«.

Ali odgovore na pitanja postavljena na pocetku ovog teksta ne mozemo traziti prateci zbivanja samo u vertikalnom kontekstu istorije propasti jedne drzave i citavog jednog sveta. Moracemo pribeci paralelnom posmatranju, u okviru istog sinhronijskog horizonta, onoga sto se zbiva u drugom, paralelnom civilizacijskom krugu, u kojem su individualizam i laicizam vec odneli prevagu i gde su humanisti, savremenici despota Djurdja, na iskustvima gradskih sloboda vec izgradili svoj koncept aktivnog zivota suprotstavljenog kontemplativnom zivotu, koji inace visoko cene kao duhovno iskustvo, ali ga smatraju neprikladnim u gradjanskim, ovozemaljskim stvarima.