U prethodna dva broja lista Republika objavljeni su tekstovi o strajku radnika u fabrici oruzja »Zastava«. Novinari nisu uocili ili su precutali neke cinjenice iz ovog najveceg izliva radnickog nezadovoljstva u SR Jugoslaviji nakon raspada SFRJ.

Nijedan strajkac nije se usprotivio izjavi Zorana Nedeljkovica, predsednika sindikata »Zastava - namenski proizvodi« kada je rekao prvog dana strajka: »Do skoro smo radili u tri smene i isporucivali oruzje za Hrvatsku i Bosnu. Preko noci su oni na vlasti postali mirotvorci i sada im nasa fabrika oruzja vise ne treba«.

Ove su reci zaradile aplauz. Jer, strajkaci su se setili da su u vreme rata, kada je ostatak zaposlenih u Srbiji primao platu od cetiri do sest DEM, oni zaradjivali 10 puta vise i bili saucesnici u ratu u kojem su ginula i njihova deca.

Nakon mesec dana strajka zaposlenih u fabrici oruzja, kolegama metalcima pridruzili su se zaposleni u fabrici automobila. Oni su strajkovali samo pet radnih dana. Kada su petog dana dobili regres za godisnji odmor, vrecu secera i akontaciju naknade za prinudni odmor za prethodni mesec, odustali su. Zaposleni u fabrici automobila su vec nekoliko godina na prinudnim odmorima i mesecno primaju po 118 dinara.

Glomazna metalska industrija, koja u Srbiji zaposljava oko 400.000 radnika, sa skupim finalnim proizvodom, nekonkurentnim u svetu, sa radnicima koji se zadovoljavaju platom nedostojnom vegetiranja, sa strajkacima koji uzmicu pred dzakom secera i idejom o »svetoj sumadijskoj zemlji« ne moze se krenuti u demokratske privredne i drustvene promene. Kragujevac jos dugo nece biti Gdanjsk.

Tamara Kaliterna