Malo-malo pa tek osvane vest o priznanjima stvaralackom opusu profesorke Mire Markovic. Njena dela, u stvari dnevnicki zapisi (koje godinama objavljuje Duga i redovno prenosi Politika), objedinjena u knjige (vec trecu) dozivljavaju brojne promocije u zemlji a prevedene su, tvrde mnogi izvori, na oko 20 jezika (obicno izostaju podaci o izdavacu). Posle Istoka - Bugarske, Rusije i Kine - slava iste autorke siri se i na Zapad - od Atine pa sve do Vasingtona, gde je, prema pisanju Vecernjih novosti od 27. oktobra, engleski prevod knjige Mire Markovic predsednica Fondacije Brace Karic, Milanka Karic, urucila supruzi americkog predsednika, Hilari Klinton.

Slava kao slava, hteli ne hteli, smeta zavidnima, pa se i u javnosti omakne i poneka neodmerena ruzna rec o proslavljenom autoru. Ruznih reci i inace je u nas previse, pa cemo ih mimoici, kao i ispitivanje njihovih izvora i motiva. Necemo se upustati ni u osnovanost neodmerenih pohvala, cak pravih panegirika u slavu autorke. Jos dalja nam je namera da ispitujemo koristi od slave, i po zdravlje a ne samo za dzep, i ne samo autorke vec i sve brojnijih ucesnika u tom »projektu«. Ogranicimo se samo na zapazanje dve dosta zagonetne pojave, cije bi razjasnjenje pomoglo da se i druge stvari rasvetle.

Prvo, zagonetno je sto nasi sociolozi cute o uspesima svoje koleginice, profesora sociologije, cak ne pokazuju ni bilo kakav znak volje da barem donekle strpnu delic rastuce slave i za citav socioloski stalez; s te strane izostaje i bilo kakav javni sud o njenim delima.

Drugo, mada za onoga ko redovno cita pomenuta dela Mire Markovic i prati medije koji se bave njenom delatnoscu i nije bas zagonetno da vaznu ulogu u njenoj promociji imaju njeni »partijski drugovi«, junaci njene proze (ambasadori Rados Smiljkovic, Danilo Z. Markovic, Slobodan Unkovic, Milan Milutinovic i sve mocniji magnat Bogoljub Karic i dr.). Ali, ostaju zagonetni glavni »inputi« i »outputi« jednog zaista retkog procesa proizvodnje tekstova, listova, knjiga, kadrova, priredbi. Sve to i previse podseca na Glisicevu »Glavu secera« iz vremena obrenovicevske Srbije, mada su tu i akteri a i sam predmet znatno skromnijih dimenzija. Podudarnost moze biti i sasvim slucajna, zato citavu stvar valja temeljito ispitati.

Dusan Mojsin