Moze se slobodno reci da srpska opozicija ovog puta, i dosad najozbiljnije, trci najverovatnije poslednji krug u nastojanju da poremeti ustaljeni red na vrhu savezne piramide

Moze li se dogoditi da na novembarskim izborima za poslanike Veca gradjana Savezne skupstine pobedi opozicija? Hoce li izbori u opstinama u gradovima rezultirati dosad najozbiljnijom promenom politickog miljea Srbije?

Odgovor na ove dve krupne dileme moguc je tek nakon 3. novembra, ali cinjenica da prvi put od uvodjenja visepartizma u izborni okrsaj idu dve snazne politicke grupacije, SPS, JUL i ND protiv koalicije Zajedno, stvara sve pretpostavke da se ishod iscekuje sa krajnjom neizvesnoscu. Moze se slobodno reci da srpska opozicija ovog puta, i dosad najozbiljnije, trci najverovatnije poslednji krug u nastojanju da poremeti ustaljeni red na vrhu savezne piramide, a rezimske stranke se suocavaju sa dosad najvecim iskusenjem koje ih, u regularnim uslovima, moze stajati gubitka politicke dominacije u federaciji, a zatim vrlo izvesno i u samom centru politicke moci - u republici.

Ako bi se poslo od dosad najrealnije pretpostavke da bi ovako okrupnjena opozicija, bez obzira na njenu programsku i ideolosku razlicitost, mogla odneti prevagu i zadobiti poverenje vecine biraca, s pravom se namece pitanje hoce li se rezim u Srbiji (i SRJ) ponasati fer, priznati poraz i predati vlast bez dodatnih komplikacija i zaostravanja situacije. Utisak je da malo ko u to veruje, kao sto je i mnogo onih koji naprosto ne mogu zamisliti bilo koji drugi ishod osim pobede socijalista. Satanizovane do krajnjih konsekvenci, kao biblijsko zlo koje se nadvilo nad narodom, opozicione stranke se moraju najpre izboriti za kakav-takav ravnopravan predizborni i izborni status, sto znaci i za garancije da ce sve u izbornom procesu biti ispravno, posteno i demokratski i da vlast nece zloupotrebiti cinjenicu da sve poluge, od vojske, policije, ekonomije i medija, do savezne izborne komisije i birackih odbora drzi strogo u svojim rukama. Malo je verovatno da ce opozicija takve garancije ili bar uveravanja dobiti, osim dezurne optuzbe da ona unapred priprema alibi za izborni neuspeh.

Eventualna opoziciona pobeda, naravno, otvara kljucnu dilemu sta ce se vec u novembru zbivati na saveznoj politickoj sceni. Poznato je, naime, da Vece gradjana ne odlucuje samostalno, vec u sinhronizaciji sa Vecem republika, koje gotovo iskljucivo cine poslanici rezimskih stranaka u Srbiji i Crnoj Gori. Ukoliko socijalisti pobede u obe republike ne bi se u odnosu na sadasnje stanje nista bitnije promenilo, osim sto bi sve bilo sracunato na to da se u 1997. godini osigura Miloseviceva perspektiva s obzirom da mu istice i drugi mandat. Ovakav ishod za opoziciju bio bi krajnje neprijatan i bolan ako se znaju neskrivene ambicije rezima da je potpuno marginalizuje i svede na najobicniji dekor. Prevaga opozicije u jednom vecu, s druge strane, sigurno bi dovela do sukoba interesa sa drugim skupstinskim domom, sto bi prakticno znacilo nastavak parlamentarne blokade, uz cinjenicu da opozicija ne bi mogla da formira vladu, a postojeca Konticeva tesko da bi bila prihvatljiva i kao prelazno resenje. Potencijalna parlamentarna kriza mogla bi biti razresena eventualnom pobedom opozicije na republickim izborima u Crnoj Gori, ili kompromisom izmedju dva suprotstavljena tabora, ili - sto je najverovatnije - odlukom Milosevica, odnosno Lilica, da raspusti parlament i raspise nove izbore, sto bi i saveznu i republicke drzave dovelo i uvelo u nove konfrontacije i neizvesnosti.

Ne treba odbaciti ni cetvrtu mogucnost da eventualna pobeda opozicije bude naprosto ponistena dekretom rezima uz upotrebu nekog drugog sredstva iz bogatog represivnog arsenala drzave, a to bi automatski znacilo ulazenje u razdoblje ostrih konfrontacija i nemira, jer je tesko poverovati da bi se opozicija s tim pomirila. Najmanje verovatna varijanta u slucaju pobede opozicione koalicije je da se Slobodan Milosevic odluci za prevremene i hitne republicke (srpske) izbore radi prevazilazenja moguce blokade u vrhu savezne drzave. Ova opcija znacila bi da vlast prihvata realnost i dobrovoljno pristaje na nju, sto je, sudeci po njenoj dosadasnjoj arogantnosti i iskljucivosti, gotovo nepojmljivo.

Pre je izvodljivija varijanta da ce Milosevic sacekati godinu dana kako bi se raspolozenje biraca promenilo u korist socijalista, pa da tek onda ide na republicke izbore, sto bi automatski znacilo (sto je vec pomenuto) ponistavanje izbora i njihovu zamenu nekim drugim sredstvom, ili pristajanje na parlamentarnu blokadu koja, kao sto se moze videti iz postojece prakse, vec poduze funkcionise i u Saveznoj i u Skupstini Srbije. A to bi opet islo naruku rezimu, odnosno da ce sva vlast i dalje biti u rukama samo jednog coveka u liku predsednika Srbije, bar dok bude na toj funkciji. Ovo tim pre sto Milosevic uziva precutnu podrsku medjunarodne zajednice koja, izgleda, takodje nije ubedjena da bi eventualna pobeda opozicije mogla biti dovoljna garancija da ce Srbija i Crna Gora dosledno ispunjavati preuzete obaveze i nece biti izvor novih napetosti i kriznog zarista na Balkanu.

Ivan Torov