Zavrsetak rata na prostoru nekadasnje Jugoslavije karakteristican je i jedinstven po jednoj stvari: oni koji su najodgovorniji za sve sto se dogadjalo ostali su tamo gde su bili uoci i za vreme rata. Nije doslo do znacajnih unutrasnjih politickih promena, niti do znacajnih ekonomskih promena. Nije stvoreno javno mnenje, drzavni mediji obavljaju i dalje iskljucivo propagandnu ulogu, zatvoreni za svako kriticko misljenje, strogo cenzurisani i pod potpunom kontrolom partije na vlasti.

Pitanje krivice i odgovornosti za protekle dogadjaje postavlja se povremeno na ponekom medjunarodnom skupu, a ne tamo gde bi trebalo, u samoj zemlji. Mozda je to i ocekivano u situaciji kada je sve ostalo nekako zamagljeno: i ciljevi rata, i njegovi rezultati. Sada, naknadno, ciljevi se mistifikuju i dobijaju nova tumacenja, a rezultati naocigled jasnih, poraznih posledica prikazuju kao ostvareni, a ne promaseni. Zajedno sa kriterijumima istine izgubljeni su i kriteriji casnosti.

Nijedan od populistickih zahteva postavljenih devedesetih godina, neposrednih uzrocnika rata i bolnog raspada ondasnje Jugoslavije jos uvek nije postavljen pod znak pitanja, niti je na nivou drzavne politike ozbiljno kritikovan ili odbacen. Ponesto je privremeno sklonjeno u stranu, ponesto otislo izmedju redova ili se iskazuje drugacijim recnikom.

Najavljivanje novih izbora uvodi nas u vreme kada unutrasnje tenzije rastu, a po uobicajenom scenariju prethodnih predizbornih perioda uspostavlja se neka vrsta vanrednog stanja u kojem je dozvoljena upotreba svih sredstava da se vlast sacuva. Ocuvanju ili sticanju vlasti podredjeno je sve.

No, ako zelimo postene i stvarno slobodne izbore bilo bi neophodno ispuniti nekoliko uslova: odstraniti iz politike glavne krivce za ratna razaranja i zlocine, ukloniti iz ekonomije lopove, kriminalce i stetocine, postaviti pred sudom casti pitanje odgovornosti svih onih koji su u medijima grubo prekrsili profesionalni kodeks ponasanja. Politiku prepustiti politicarima, ali politicarima koji nisu ukaljali obraz, a ekonomiju, sudstvo, kulturu i informacije osloboditi zeljezne stege politike i dominacije politike.

Medjutim, to su samo pusti snovi. Ovde je odavno uveden princip negativne selekcije: samo najgori idu dalje! Samo kompromitovani dobijaju novu priliku! Odanost partiji vaznija je od odanosti istini! Poslusnost od znanja! Ulizistvo je na neuporedivo visoj skali od postenja! U pojedinim profesijama kao sto je ekonomija vrsljaju smutljivci i stetocine. U novinarstvu je preduslov za karijeru potpuna amoralnost.

Kuda bi se uostalom vratili oni koji su na vlasti, ako bi tu vlast izgubili? Na svoja prethodna zanimanja? U opustele fabrike, u hale sa zardjalim masinama gde su radnici na prinudnim odmorima? Na poljoprivredna dobra zarasla u korov? U skole gde nastavnici i profesori mesecima ne primaju plate? Da postanu ono sto su nekada bili: birokrate bez moci, bankari bez para, savetnici ciji saveti nikoga ne zanimaju? Za njih je gubitak vlasti ravan unistenju jednog sveta moci, istinsko pitanje opstanka.

Predizborna vremena, a upravo ulazimo u jedan od takvih perioda, ogoljavaju do kraja vesto zamaskirane prave namere, otkrivaju prava znacenja vesto srocenih fraza, pravu prirodu zakulisnih igara, delovanje mehanizma manipulacija. Vise nema vremena da se delikatne operacije uklanjanja nepozeljnih radi preuzimanja sveobuhvatne, potpune kontrole nad osetljivim institucijama drustva, obavljaju u rukavicama. Naslednici nekadasnjih komesara iz svojih kabineta idu direktno na teren da sredjuju stvari.

Svi logicni preduslovi za odrzavanje normalnih izbora daleko su od ostvarenja i od nase realnosti. Dogadja se upravo suprotno. Najozloglaseniji politicari ucvrscuju se na svojim pozicijama, iz ekonomije se odstranjuju preostali, malobrojni strucnjaci, a mengele u koje su stavljeni mediji jos se vise zatezu.

Prostor u kojem je moralni sud ukinut obuhvatio je najsira podrucja drustva, ponasanje drzave, njenih organa, ali i ponasanje najveceg broja stanovnika. Postoji ocevidna i neskrivena podela na gradjane prvog i drugog reda sto je neposredno povezano sa politickom pripadnoscu odredjenim partijama, posebno onoj na vlasti. To clanstvo otvara puteve napredovanja u poslu, a i samoga zaposljavanja, a nepripadnost zatvara mogucnost pravljenja profesionalne karijere u razlicitim oblastima drustvenog zivota. Mnogo toga valjalo bi uciniti da se ostvari osnovna izborna regularnost. Ali tamo gde je uglavnom sve neregularno, ne moze se jedino od izbora ocekivati da zadovolje neophodne zahteve i standarde. Izbori i sve ono sto je u vezi sa njima samo odslikavaju opste politicko, ekonomsko i duhovno stanje u jednoj zemlji.

Filip David