U pravu su oni koji tvrde kako su ovogodisnji savezni izbori zapravo samo neka vrsta psiholoske pripreme za one republicke koji ce se u Srbiji odrzati dogodine

»Ako predstojece izbore u Srbiji uporedimo sa fudbalskom utakmicom, onda je situacija sledeca: postoji teren, ali nije obelezen; na jednoj strani nedostaje kazneni prostor sa mrezom i stativama, a ne zna se da li ce favorizovana momcad istrcati na stadion sa jedanaest ili dvanaest igraca. Neizvesna je i duzina utakmice, buduci da sudije nema, pa ce se kao na seoskoj poljani igrati do prvog mraka. Rezultat nije vazan, jer monitor na stadionu ne radi. U citavoj prici jedino je vazno da favorizovana momcad dobije protivnika.«

Ovo poredjenje srpskih izbora sa jednom krajnje neregularnom fudbalskom utakmicom u kojoj se ne zna nista osim krajnjeg rezultata, pripada knjizevniku Draganu Velikicu i zapisano je uoci decembarskih izbora 1993. godine kada su Milosevic i socijalisti protiv opozicije poveli sa 3:0.

Ono sto bitno menja atmosferu uoci nove utakmice zakazane za pocetak novembra je cinjenica da opozicioni tim ovoga puta ima nesto vise samopouzdanja i ne kuka previse zbog ocitih neregularnosti, odnosno pristaje na ista ili slicna pravila koja su ga uvek do sada dovodila u inferioran polozaj i poziciju vecitog gubitnika. Tim koji se zove »Zajedno«, i u kojem se mnogi igraci ne vole preterano, racuna pre svega na nesumnjiv autoritet svog novog kapitena, bivseg guvernera Narodne banke Jugoslavije Dragoslava Avramovica. On bi, kako je zamisljeno, trebalo da opozicionom timu nadomesti onaj manjak igraca na terenu, probudi utrnule reflekse i oslobodi ovaj tim nesnosne hipoteke ekipe bez ikakvog koncepta i pobednickog mentaliteta. Od ostalih kljucnih igraca iz ovog tima se ocekuje da prestanu da daju autogolove, ili bar da prestanu da igraju na nacin koji vise koristi Milosevicevoj ekipi.

Atmosfera derbija

Govoreci, dakle, jezikom fudbalskih metafora, predstojeci izbori mogli bi da budu i prvi derbi izmedju vladajucih socijalista i opozicije od kada je ovde ponovo pocelo da se igra decembra 1990. U zelji da se unapred osiguraju od bilo kakvih iznenadjenja socijalisti su toliko menjali pravila igre (posebno dimenzije terena), da je to na kraju pocelo da im se sveti. Ujedinili su opoziciju kojoj, uprkos svih licnih netrpeljivosti njenih lidera, nista drugo nije ni preostalo nego da pokusa da prezivi, praveci zajednicku listu kandidata za predstojece izbore.

Prva iole ozbiljnija ispitivanja javnog mnenja, radjena u trenutku kada je opoziciono udruzivanje postajalo sve izvesnije, pokazuju da nekoliko nedelja pre izbora koalicija opozicionih partija pod imenom »Zajedno« ima nekoliko procenata potencijalnih biraca vise nego koalicija koju cine SPS, JUL i Nova demokratija. Jedno prilicno obimno istrazivanje javnog mnenja koje su za svoje interne potrebe narucili socijalisti pre nekoliko meseci (u trenutku kada Avramovic i »Zajedno« u sadasnjem sastavu nisu bili zajedno), nagovestava nesto slicno - krajnje neizvesnu trku za mesta u saveznom parlamentu. I pored ovih brojki koje izgleda prilicno brinu dosadasnje pobednike, jer govore pre svega o njihovoj opadajucoj snazi njihove ideje, tesko je poverovati da ce se ovde, ipak, igrati pravi derbi.

Za atmosferu istinskog derbija potrebno je, pre svega, imati i ravnopravan tretman oba ucesnika u medijima. Pocetak predizborne kampanje nagovestava, medjutim, krajnje neravnopravnu poziciju i pristup medijima dve koalicije. Ona opoziciona, kako trenutno stvari stoje, nece biti u stanju da na vecini TV stanica zakupi ni jedan jedini sekund za promociju ideja i tima s kojim namerava da nastupi. Istovremeno, puno je nagovestaja da bi finis kampanje mogao da bude brutalniji nego ikada do sada. Po prvi put Slobodan Milosevic ima naspram sebe protivnika ciji »rejting« ne pokazuje sklonost ka brzom padu i cije ime kod obicnog sveta (i to uglavnom zahvaljujuci upravo rezimskim medijima) izaziva veliko postovanje. Zbog svega toga ce i pokusaj da se nekadasnji guverner, donedavno opisivan kao »finansijski genije« i »spasilac«, sada predstavi kao »izdajnik«, »strani spijun« i »obican umisljeni bankarski cinovnik«, traziti neuporedivo vise brutalnosti nego slicni pokusaji u proslosti kada se udaralo po Milanu Panicu, ili jos ranije Anti Markovicu. Ali i bez obzira na svu slozenost ovog novog medijskog satanizovanja protivnika, i tako prljava kampanja ucinice da se do pocetka novembra mnogo toga promeni i opozicija ostane bez nekoliko procenata glasova, neophodnih za atmosferu pravog derbija i konacnu pobedu.

Plastelinsko javno mnenje

Oni koji se ozbiljnije bave izbornim kalkulacijama tvrde da rezim na svojoj strani u startu ima bar 20 odsto glasova onih koji glasaju za vlast iz prostog razloga jer je »vlast«. Rec je o ljudima koji obicno ne razlikuju drzavu i partiju na vlasti. Uz plastelinsko javno mnenje i ovaj dominirajuci autoritarni tip politicke kulture takodje moze presudno uticati na ishod novembarskih izbora. Treci opozicioni startni minus predstavlja Kosovo i cinjenica da sa samo cetrdesetak hiljada glasova tamosnjih Srba i Crnogoraca Miloseviceva koalicija moze doci bar do 15 (neki tvrde i citavih 20) poslanickih mandata.

Kako god se okrene, cini se da vlast ove izbore, bar na saveznom nivou, ne moze da izgubi. Cak i da se to dogodi, opozicija, po svemu sudeci, ne bi bila u stanju da formira sopstvenu vladu jer je za tako nesto potrebna i saglasnost Veca republika u kojem sede uglavnom socijalisti. Sastav ovog Veca (rec je o 20 poslanika iz Srbije) menjace se tek dogodine nakon republickih izbora. Zato su u dobroj meri u pravu oni koji tvrde kako su ovogodisnji savezni izbori zapravo samo neka vrsta psiholoske pripreme za one republicke koji ce se u Srbiji odrzati dogodine. Ove godine za opoziciju bi, samopouzdanja radi, bilo dovoljno da dokaze kako se broj onih koji glasaju za vlast polako smanjuje i kako se vlast u Srbiji moze menjati i na glasackom mestu.

U slucaju da opozicija nekim cudom zaista osvoji vecinu (pod uslovom da joj se postignuti golovi ne uknjize kao »ofsajdi«), citava SR Jugoslavija bi najverovatnije pocela da lici na jedan veliki Zagreb. Tamo, kao sto je poznato, vec mesecima Franjo Tudjman i opozicija odrzavaju pat-situaciju, odnosno bezuspesno pokusavaju da jedni drugima nametnu lokalnu vladu i postave svog gradonacelnika. Opozicija, naime, ima vecinu u zagrebackoj skupstini, a Tudjman zakonsko pravo da tu vecinu ne postuje i negira.

Bio bi to mozda i najinteresantniji ishod predstojecih izbora. S jedne strane, publika bi se zaista uverila da Milosevicev tim moze ponekad i ponegde da izgubi, i da nefer, krljatorska igra nije bas uvek najsigurniji put ka pobedi. S druge strane, i oni koji igraju u dresu »demokratske opozicije« imali bi veoma brzo priliku da pokazu (makar i na lokalnom nivou), koliko su ozbiljni i posteni igraci, a koliko i sami sanjaju da sto pre nastave ili zavrse karijeru negde na Kipru.

Nenad Lj. Stefanovic