Sada se glavna borba vodi izmedju produzenja poretka neogranicene vlasti i uspostavljanja elementarnih pretpostavki demokratije

Sta ce s nama biti, pitaju se mnogi. Nije malo ni onih kojima je najvaznije sta smo bili. A pred izbore, i kroz njih, razjasnjava se sta danas - jesmo.

Zatocnici neogranicene vlasti

Geslo vlasti je »Idemo dalje«. Nevazno je da li misle na sedam ili pedeset godina, izvesno je uzdanje u kontinuitet sadasnjeg poretka. Vlastodrsci, dabome, nece pominjati svoje privilegije koje im dati poredak pruza niti aparate vlasti na koje se oslanjaju. Radije ce, kao fakticki poslodavci, nastojati da zaposlenima uliju osecanje sigurnosti posla i prihoda, uprkos propadanju privrede, porastu nezaposlenosti i neizvesnoj buducnosti. Trse se kao cuvari drzavne kase iz koje ce isplacivati penzije i odrzavati zdravstvo, skolstvo, kulturu, javni saobracaj - uprkos stalnih pohara, pljacke i inflacije koja dalje raslojava drustvo na prebogatu manjinu i rastucu sirotinju. Hvalisu se mirotvorstvom, uprkos ipak zapamcenog huskanja na rat i izazivanja rata. Razmecu se vezama sa svetom, uprkos raspirivanja sukoba sa njim, cime su navukli sankcije i izolaciju od sveta. Ponasaju se kao jedini garant stabilnosti i mira u citavom regionu, uprkos tome sto su bas oni bili glavni izvor nestabilnosti i rata. Mozda ce se jednog dana promeniti, ali danas jesu ono sto su do sada bili.

Interes vlastodrzaca je da se onemoguci promena poretka i iz straha od odgovornosti za posledice dugotrajne vladavine.

Ali, isti poredak ima i druga interesna uporista. Mada je vladajuca oligarhija u svojim rukama zadrzala glavne privredne resurse, dopusta i znatnom delu privrednika da obavljaju ponekad i veoma unosne poslove, uz odgovarajuce drzavne dozvole. I »mali privrednici« su tolerisani ako su lojalni rezimu (minimum je zakletva da se »ne mesaju u politiku«). Slicno je i sa sivom ekonomijom i svercom, gde su otvoreni izvesni prostori za prezivljavanje »sirokih narodnih masa«. Potkradanje drustvene imovine, srazmerno moci ucesnika, vec dugo je legalizovan deo realnosti. Najzad, sam rat je otvorio jos obilnije izvore za bogacenje i sticanje moci, za ubrzan uspon arivista koji postaju finansijski magnati, osnivaci fondacija, vlasnici medija, izdavaci - nova elita za 21. vek. Privid parlamentarizma pruza obilje mogucnosti da svoje interese zadovolje i sve brojniji lideri mnostva stranaka, udruzenja i organizacija.

Iako bahata, vlast je usvojila najmodernije tehnologije dominacije i tehnike manipulacije, narocito vesto koristi rezultate psiholoskih i sociometrijskih ispitivanja, kao i najsavremenije postupke dizajniranja mitinga, kongresa, promocija, raznih presecanja vrpci. Cak i mastovito teatralizuje javnu scenu: stari pajtosi u vlasti - SPS, JUL i ND - cas izigravaju protivnike, cas koalicione partnere.

Prposni arivisti u vlasti unapred hvale nadolazece pristalice da nece morati da polazu »popravni ispit«, poput nepromisljenih Poljaka ili Madjara, koji su vratili na vlast one kojima su ranije okrenuli ledja. Ni pomena, pri tom, o provaliji koja nas razdvaja od zemalja u kojima je nakon bazicnog konsenzusa vlasti i opozicije doslo do izborne smene vlasti, a bas to je ono sto je te zemlje vratilo u savremenu civilizaciju, a sto ovdasnja vlast svim silama izbegava i sprecava.

Sedam mrsavih godina opozicije

Padom Berlinskog zida, novembra 1989, izgledalo je da ce i nasa zemlja izlaz iz duge krize potraziti kroz demokratske reforme drustva i drzave. Stvari su, medjutim, krenule suprotnim smerom. Ozbiljan podsticaj demokratskom procesu nije mogla dati ni Vlada koja je insistirala na privrednim reformama ali je izbegavala politicke reforme i odlagala izbore. Jos manje su u tome mogla biti uspesna udruzenja gradjana koja su apelovala na druge, prvenstveno na vlast, da uspostavi demokratski poredak, umesto da udju u organizovanu politicku borbu za izmenu poretka.

U jednom trenutku, vodje nekih politickih stranaka, nosene iluzijom o neumitnom krahu komunizma, ocekivale su da ce im vlast naprosto pasti u narucje. Recimo, u sedistu Demokratske stranke, u jeku decembarskih izbora 1990, »pucale« su boce sampanjca u slavu ocekivane pobede.

Prvi, skroman ulazak opozicije u Narodnu skupstinu, 1990. godine, ni izbliza nije iskoriscen za demokratske promene. Cak je i dogovor o formiranju zajednickog kluba opozicionih poslanika propao, jer mu se isprecila tastina vodja najvecih stranaka, Draskovica i Micunovica. Vasar tastine bio je sve bucniji umnozavanjem »pretendenata na presto«. A nacionalizam vecine stranaka dugo ce biti neprekinuta pupcana vrpca s rezimom. Zbog te pupcane vrpce ni DEPOS nije mogao doneti demokratske promene. Umesto otvorene politicke borbe za promenu poretka, nacionalna opozicija je pribegavala i toboze lukavim potezima, kao sto je predlog Demokratske stranke da se prestolonaslednik bira za predsednika Republike ili ideja DEPOS-a da mase na ulicama izvicu kralja. Povremeni sudari s rezimom (mart 1991, pre svega), pak, nisu imali odgovarajucu podrsku ni stranaka niti gradjana.

Protekom godina prividnog parlamentarizma bivalo je sve jasnije da istice rok upotrebe sadasnje opozicije; nestace ako izneveri elementarne principe opozicionog delovanja, a ako hoce da opstane mora se udruziti. Umesto nemoguceg objedinjavanja citave opozicije, doslo je do bliske saradnje tri inace dosta razlicite stranke: Srpskog pokreta obnove, koji je od krajnjeg nacionalizma evoluirao ka gradjanskom stanovistu, Demokratske stranke, koja je povremeno kolaborirala i s nacionalizmom i s rezimskim pragmatizmom da bi se napokon opredelila za nacelnu opoziciju i Gradjanskog saveza Srbije, koji je istrajno zastupao prioritet demokratije nad nacionalizmom i neophodnost jacanja principijelne opozicije. Ove tri stranke vide interes Srbije u tri sazeta stava-cilja delovanja: (1) zaustaviti propadanje privrede i stvoriti uslove za njenu obnovu i razvoj; (2) stvoriti drzavni program za resavanje problema rastuceg siromastva i nesigurnosti stanovnistva i (3) nakon ovih izbora pripremiti postene izbore kojima ce se garantovati izborna smena vlasti.

U septembru, prisao im je i bivsi guverner NBJ, Dragoslav Avramovic, postavsi predvodnik koalicije Zajedno. Stekavsi veliku popularnost otklanjanjem megainflacije i potonjim raskrinkavanjem mahinacija vlasti, zbog cega ga je rezim uklonio, kao i idejama o obnovi privrede, Avramovic je uvecao izglede koalicije na uspeh, i time sto je uspeo da je prosiri novim ucesnicima (DSS, DC i sindikatima). I posto je vec i formalno konstituisana i prijavljena za predstojece izbore, usledila je Avramoviceva ostavka, o cijim razlozima se nasiroko nagadja: od narusenog zdravlja, preko politickih neslaganja, do raznih pritisaka, unutarnjih i spoljnih. To je ugrozilo izglede na uspeh, ali ne moze imati za posledicu rasulo, kakvo bi nastalo, primerice, nestankom Milosevica kao predvodnika rezimske koalicije (SPS-JUL-ND).

Ukoliko koalicija Zajedno opstane, u sta nas uveravaju njeni osnivaci, postoje izgledi da se sedam mrsavih godina opozicije ne zavrse njenim konacnim krahom. Iako vlast nije koncentrisana u Vecu gradjana SRJ i lokalnim organima, uspeh na predstojecim izborima bi bitno ogranicio inace vremenski i prostorno neogranicenu vlast SPS i samog Slobodana Milosevica. A ukoliko se pokaze da vecina gradjana Srbije prihvata pomenute ciljeve koalicije Zajedno kao svoja trajnija opredeljenja, ukazuje se realna sansa ne samo da opozicija i gradjani »spasavaju obraz«, nego da i neposredno preuzmu brigu o svojoj sve ugrozenijoj egzistenciji. Sustinski uslov za sticanje poverenja kod biraca je prestanak jagme oko mesta u vlasti, da bi se jasno pokazala razlika izmedju dosadasnje, neogranicene vlasti i nove vlasti, ogranicene na jasne ciljeve, a pre svega pripreme zaista postenih izbora.

Stvar izbora

Kao drzavljani Srbije mi, dakle, jesmo i podanici neogranicene vlasti i protagonisti promena. Ma koliko uslovi izbora bili skuceni i nepovoljni, svaki pojedinac ipak bira svoj nacin zivota. Izbor, dabome, ne zavisi samo od vlastitih interesa, koji ni sami nisu sasvim racionalni, nego i od jos iracionalnijih cinilaca, i ljubavi i mrznje, kao i raznih neocekivanih i slucajnih okolnosti. Ponekad je presudno osecanje vlastitog ideoloskog identiteta, recimo, monarhiste ili levicara, mada ni jedno ni drugo nije »na dnevnom redu«. Sada se glavna borba vodi izmedju produzenja poretka neogranicene vlasti (sto je suprotno izvornoj levici a i parlamentarnoj monarhiji) i uspostavljanja elementarnih pretpostavki demokratije.

I nacionalizam je stvar izbora. Mnogi su u njemu trazili oslonac snage i velicine. Pokazalo se, pak, koje su sve tragicne posledice iluzije o bezgranicnoj snazi i velicini. Doslo je i do, za mnoge, neocekivanog preokreta, umesto zanosa nacionalista da oni sve resavaju, ispostavilo se da su bas oni postali sprovodnici odluka sve udaljenijih svetskih centara moci. Zbog svega toga nije iskljucena ni promena stanovista, izbor novoga gledista. Zasto bi se ljudi menjali samo u rdjavom smeru?

Sve sto nam se desava nije sudbinski odredjeno onim sto smo bili, jer smo i u proslosti razlicito ziveli, a smenjivala su se i razdoblja »mrsavih« i »debelih krava«. Ni zavisnost od svetskih centara moci nije sudbinski programirana, sto je vidljivo i najpovrsnijem posmatracu promena konjunkture i u razvijenom svetu. Cak i kada su se neposredno uplitali u sredjivanje odnosa medju zavadjenim Balkancima, obicno su isticali, nekad i sasvim otvoreno, da oni »ne zive tamo«, i da ne vaze za sve isti civilizacijski standardi, pa ni kada je rec o izborima. Iz pragmaticnih razloga ne gade se od podrske i onih koje smatraju diktatorima ukoliko mogu da posluze, barem za odredjeno vreme, kao »jedini garanti stabilnosti i mira«. I to je stvar izbora.

Apstinencija i neopredeljenost je, takodje, stvar izbora. Jednostavno, ljudi mogu izabrati da zive mimo politike. Mogu, takodje, da okrecu glavu od Ausvica ili Jasenovca, Golog otoka, Vukovara i Srebrenice, da ne vide nedace izbeglica, stvarno stanje u bolnicama i skolama, fabrikama i ustanovama, obdanistima i starackim domovima, ubijanje po ulicama i stanovima, pa cak i da uzdizu svoju moralnu uzvisenost time sto se »ne mesaju u politiku«, i da sebi izgledaju tim gordije sto je okolina mizernija.

Uz puno postovanje prema individualnosti gradjanina i njegovog licnog izbora, nije mogucno prevideti cinjenicu da on ipak zivi u kakvoj-takvoj zajednici i da prema njoj ima i prava i obaveze. Zbog toga je u nekim zemljama uvedena zakonska obaveza ucesca na izborima, dok je samo glasanje iskljucivo stvar gradjanina. Sudelovanje u oblikovanju drzave u kojoj se zivi shvata se i kao izraz patriotizma. Za razliku od etnickog nacionalizma, koji uzdize zajednicu »krvi i tla«, patriotizam je teznja za afirmacijom drzave kao civilizovane tvorevine kojom ce se njeni tvorci ponositi kao slobodni drzavljani.

Bas u vreme izbora svako od nas upucen je na razjasnjavanje okolnosti u kojima se nalazi, ali i onih u kojima bi zeleo da zivi, a kakvi jesmo u toj stvari, pokazuju i rezultati izbora.

Nebojsa Popov