Dok se nije upustio u ratnu avanturu Hitler je svoje zaista fantasticne uspehe u medjunarodnim odnosima postigao upravo zahvaljujuci »real-politici« zapadnih demokratija koje su smatrale da ce, krseci pravo i vlastite obaveze, zadovoljiti diktatora koji je ocigledno bio resio da silom ostvari svoje planove ne vodeci racuna o nekakvom pravu

Konstantin Obradovic

Iako mu medjunarodna politika nikako nije struka, sto i nije neophodno ukoliko je covek razlozan i objektivno posmatra ono sto se zbiva u svetu koji ga okruzuje, sjajni Petar Lukovic je, uoci bosanskih izbora, napisao ovo sto sledi: »Jedan od dezurnih medjunarodnih ludaka, zaduzen za masovnu cirkusku priredbu cija ce premijera biti 14. septembra u bosanskoj satri okicenoj posterima Muhameda u ocilima, a na podlozi sahovnice - izjavio je, a da nije ni trepnuo, kako ce izbori u Bosni... biti fer i demokratski...« (Nedeljna Nasa Borba, 7-8. 9. 1996). Zaista, i uprkos tome sto se autor ovih redova ipak ne bi usudio da upotrebi neke izraze kako bi, zbirno, oznacio predstavnike OEBS-a, medjunarodne administracije na celu s Karlom Biltom ili nekog od porte-parole Stejt departmenta, nema nikakve sumnje da je Lukovic bio - bez obzira koliko god to nekome moglo izgledati kao njegovo uobicajeno »segacenje« s »vrlo ozbiljnim stvarima« - savrseno u pravu. Svi predstavnici cuvenih »svetskih mocnika« slozno su izjavljivali kako, doduse, bosanski izbori nece bas biti onako demokratski kao na Zapadu ali ce tu, ipak, gradjani moci slobodno da izraze svoju volju.

Lakrdija od izbora

Izbori su odrzani, a rezultat je upravo onakav kakav su svi ozbiljni analiticari i predvidjali - oni koji su zapoceli sukob, SDS, HDZ i SDA - odneli su pobedu i vladace, dakle, sledece dve godine Bosnom i Hercegovinom. Hoce li ona ostati jedinstvena ili ce biti podeljena, pokazace buducnost; no, na tu temu cemo se jos vratiti. Uprkos cinjenici sto je OEBS izbore potvrdio kao valjane, oni su ispali - i to svi, pa i »svetski mocnici«, priznaju (ovi poslednji nekako skruseno i stidljivo) - medjunarodni skandal prvog reda. Ispostavilo se, naime, da je glasalo vise biraca no sto ih uopste ima po spiskovima (procenti tog »viska« su se stalno menjali, no to je sporedno) i vec sama ta cinjenica bila bi, u normalnom svetu, dovoljna da se izbori poniste. Prateci odavde situaciju i citajuci dejtonske sporazume i izborna pravila OEBS-a pogresno sam pretpostavljao da ce OEBS ne samo kontrolisati izborni proces, vec da ce ga on i organizovati od pocetka do kraja. Ispostavlja se, medjutim, da su lokalne srpske, hrvatske i bosnjacke vlasti u dobroj meri doprinele toj »organizaciji« i, buduci da se radi o pravim balkanskim »falsspilerima« u toj cinjenici ocigledno valja traziti i razloge tog zaista sjajnog »odziva« biraca. Ratovodjama, izgleda, nije bilo dovoljno sto su preko strogo kontrolisanih medija ubedjivali svoje podanike da, ukoliko upravo za njih ne glasaju, bivaju nepovratno izgubljene sve »tekovine« rata, niti, pak, sto su, drzeci ih pod policijskim zaptom, davali na znanje da bi bilo pametnije glasati kako se preporucuje, jer inace..., vec su smatrali da, makar i preko gogoljevskih »mrtvih dusa«, treba obezbediti sto izvesniju pobedu. I u tome su uspeli, pa ce narode Bosne i Hercegovine voditi u miru oni isti koji su ih uveli u rat. Svi su, dakle, zadovoljni, pa i medjunarodna zajednica koja je izborne rezultate potvrdila, a Savet ministara EU je na svom sastanku od 1. oktobra zakljucio da su pomenuti izbori bili »mirni i dostojanstveni«. Prema tome, sto se izbora tice sve je reseno i, mislim, svaki komentar mi izgleda zaista izlisan. Medjutim, nije neinteresantno zapitati se kakva ce biti dalja sudbina bosansko-hercegovacke drzave. Ovo utoliko pre sto postoji i jedan predlog, i to cuvenog Henrija Kisindzera, kako bi se bosanska buducnost mogla resiti, trajno i na opste zadovoljstvo.

Treba podsetiti da su, vec od prvih teskoca oko primene tzv. civilnog dela dejtonskih sporazuma, svi ranije pomenuti ozbiljni analiticari u nas i u svetu predvidjali da ce, u slucaju pobede bosanskih ratovodja na izborima, to ujedno biti i kraj suverene i nezavisne Bosne i Hercegovine, inace, clanice UN. Ako ne odmah, a ono svakako u dogledno vreme. I, cini mi se, dosta je tesko ne saglasiti se s tom procenom.

Naime, sasvim suprotno od onoga sto vrlo jasno i precizno stoji u dejtonskim sporazumima, vodje Republike Srpske su od prvih trenutaka njihove primene uporno tvrdili da je RS vise-manje suverena drzava, te da od nekakve zajednicke drzave BiH nema nista. Sudeci po ponasanju Momcila Krajisnika, novoizabranog clana Predsednistva BiH (natezanje oko mesta sastanka Predsednistva, itd.) nemam utisak da se tu nesto promenilo. Sefovi Herceg-Bosne svoju »suverenost« doduse otvoreno ne isticu, ali buduci da se u praksi cvrsto drze svoje »republike« (bez obzira na pristanak od 31. avgusta da je ukljuce u Federaciju), sva je prilika da i oni tako misle. Konacno, vlada u Sarajevu, iako se izjasnjava u prilog zajednicke multietnicke, multikulturalne itd. drzave, ne deluje bas kao da u tako nesto zaista i veruje. Uostalom, cak i da se to u Sarajevu iskreno zeli, ako druge dve strane to nece ne izgleda verovatno da ce se tu nesto moci uciniti. Ukratko, sve ukazuje da su oni koji ne veruju u opstanak zajednicke bosansko-hercegovacke drzave u dobroj meri u pravu. Henri Kisindzer, svojevremeno nazvan modernim Meternihom (nikad nisam razumeo da li taj nadimak valja shvatiti pezorativno ili, pak, kao pohvalu) jedan je od tih i on je svoje ideje kako bi se bosanski problem mogao resiti izneo u nedavno objavljenom clanku u Vasington postu. S obzirom na uticaj Kisindzera u americkom javnom mnenju kad su u pitanju spoljnopoliticki problemi, ali i zato sto on nudi svojevrsno resenje citavog pitanja, nije bez interesa komentarisati njegov predlog.

Neprincipijelnost »real-politike«

Pisuci uoci izbora Kisindzer je konstatovao (prema tekstu u Nasoj Borbi od 9. 09. 1996), i nije bio jedini i u nas i u svetu, da se izborni proces u Bosni pretvorio u »izbornu parodiju« te je stoga sugerisao demokratskoj administraciji da se odrekne tog »izbornog travestizma«. Da li bi Kisindzer tako rezonovao i da je u pitanju republikanska administracija te da neki republikanski predsednik pokusava da bude reizabran ocenjujuci da su mu ovi izbori svojevrsni »adut« u kampanji, ovde je, dakako, sporedno. Bitno je da je »moderni Meternih« bio u pravu - izbori su ispali prava farsa, sto se vidi po rezultatima i podvalama sa birackim spiskovima, pa ih je svakako valjalo ponistiti, odnosno odloziti dotle dok se ne stvore normalni uslovi za njihovo odrzavanje. A njih, s obzirom na televizijsko-policijsko ubedjivanje i zastrasivanje bosanskih glasaca, sada nije bilo i to je svakom jasno. Otuda su i rezultati onakvi kakvi su.

Ovde, mislim, valja otvoriti jednu zagradu. Kao prvo, nema nikakve sumnje da je administracija Karla Bilta potpomognuta IFOR-om bila kadra da te uslove i obezbedi. Ali je za tako sto bilo potrebno i odredjeno vreme, kako bi se neutralisao ubilacki uticaj dojucerasnjih ratovodja na glasacko telo. Svako je slovesan morao, od samog pocetka primene Dejtonskog aranzmana, biti svestan toga da ciglih devet meseci nije dovoljno za tako sta. Izbori su odrzani i znamo i zbog cega. Ipak, smatram prilicno zalosnim faktom da se posle svega onoga sto se u Bosni zbilo od aprila 1992, posle citavog jednog vrhunskog medjunarodnog skandala u srcu Evrope, najveceg posle 1945. godine, posle miliona raseljenih i unesrecenih i hiljada mrtvih, izbori koji treba da rese krizu - podredjuju izborima u SAD i nameri sadasnje administracije da predsednik Klinton bude ponovo izabran. I jos je zalosnije da najmocniji faktori posle SAD u svetu, svesno, za ljubav Vasingtona, idu naruku naporima te danas jedine supersile, pa se - uprkos ociglednim neregularnostima - izbori odrzani u takvim okolnostima proglasavaju savrseno regularnim. Pa kako da se onda referenca na »dezurnog medjunarodnog ludaka« Pere Lukovica ne nametne sama po sebi?

Vaznost principa

Da u civilizovanom svetu neki principi ipak treba da postoje i da ni najbezocnija real-politika ne bi smela ici preko neke »crvene linije« koja bi morala oznaciti medju izmedju onoga sta se sme, a sta se opet (iz razloga pravicnosti, etike, morala, pa i prava) ne sme, to mi izgleda izvan svake sumnje. A nesporno je utoliko sto nije rec o »carstvu zla«, kako je predsednik Regan svojevremeno nazivao SSSR i ceo totalitarni blok, vec o drzavama u kojima bi svi gore pomenuti faktori (pravicnost, moral, itd.) ipak morali imati odredjenu tezinu. Ako neko, ne postujuci ipak bazicne vrednosti na kojima uprkos svemu, pa i ovom zalosnom primeru, ubedjen sam i dalje pocivaju demokratije, pokusava da izgradi nekakav novi »svetski poredak« to ce zbilja biti Sizifov posao. No, vratimo se razmisljanju Henrija Kisindzera.

Predlazuci, dakle, sadasnjoj administraciji da se okane »izbornog travestizma« on preporucuje nesto drugo, a to bi bilo - podsetivsi na »istorijsko americko opredeljenje za pravo na samoopredeljenje« -plebiscitarno izjasnjavanje stanovnistva Bosne i Hercegovine o sudbini zemlje. I tu je bivsi Niksonov drzavni sekretar precizan: za multietnicku Bosnu ili neku vrstu podele, a plebisciti bi se organizovali prema regionima pa ako vecina bude za podelu tada bi bilo moguce i prikljucenje hrvatskog, odnosno srpskog regiona maticnim drzavama, dok bi NATO pruzio garancije opstanku »muslimanske drzave (pod uslovom da prekine svoje veze sa Iranom)«.

Iz teksta koji je prenela Nasa Borba ne vidi se da li je Kisindzer precizirao kako, kada i pod kojim uslovima bi ovo izjasnjavanje trebalo obaviti, odnosno kako primeniti pravo na samoopredeljenje. A po mom misljenju nije dovoljno samo reci »primena prava na samoopredeljenje«, vec treba i tacno utvrditi kako i pod kojim uslovima ono uopste moze da bude primenjeno, ako se zaista zeli da sama procedura ima za rezultat autenticno izrazenu volju naroda koji to pravo koriste. Posto i sam smatram da bi primena prava na samoopredeljenje bila dobar i posten izlaz iz krize, pogledajmo - za dalje razmisljanje o tom pitanju je zaista sporedno kako na to gleda Kisindzer - kako bi to trebalo da se obavi, a da rezultat bude zaista autenticno izrazena volja triju naroda koji zive u Bosni i Hercegovini.

Pre svega, pravo na samoopredeljenje nije nikakva »izmisljotina« trenutnih prilika u svetu, niti je nastalo kao rezultat najnovijeg razvoja medjunarodnih odnosa posle raspada bipolarnog sistema. Od sredine proslog veka, kada je, kao politicki princip, nacelo »narodnosti« pocelo postepeno da se afirmise kao svojevrsno »pravo naroda«, preko Vilsonovih »14 tacaka« i prve potvrde tog prava u Povelji UN 1945. jos uvek nejasne sadrzine, pravne prirode i domasaja, ovaj je princip posle skoro desetogodisnjih napora u okviru jednog specijalnog organa Generalne skupstine konacno prihvacen kao bazicno pravilo savremenog medjunarodnog prava. Ono je, dakle, kodifikovano, utvrdjeni su njegovi nosioci (to su narodi, a ne regioni, delovi neke drzave, federalne jedinice, itd.), i sadrzina, kao i oblici u kojima se ono moze ispoljiti (slobodan izbor politickog poretka, ekonomskog, socijalnog, kulturnog i drugog sistema u kojem dati narod zeli da zivi, pa i mogucnost stvaranja vlastite drzave). Sve clanice Ujedinjenih nacija su ga prihvatile consensusom, dakle bez ijednog glasa protiv, na jubilarnom dvadeset petom zasedanju Generalne skupstine, zajedno sa ostalih sest fundamentalnih pravila modernog medjunarodnog prava, Deklaracijom o principima medjunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji drzava u skladu s Poveljom UN, usvojenom rezolucijom 2625/DzDzV 24. oktobra 1970. godine*. Rec je, dakle, o nespornom pravnom pravilu, prema nekima, pa i brojnim drzavama, cak kogentnoj normi imperativne prirode koja deluje prema svim drzavama i obavezuje sve drzave, stavise jace od ratifikovanih medjunarodnih ugovora. Jedino sto tada nije ucinjeno, a ni kasnije, nisu utvrdjena jasna i precizna pravila vezana za postupak primene tog prava. Iz samog teksta kodifikovanog nacela ipak je jasno da se to moze, stavise i mora (ukoliko se zaista tezi slobodno izrazenoj volji naroda) obaviti bez ikakvog pritiska ili bilo cijeg mesanja sa strane, ali i uz punu i sveobuhvatnu informisanost stanovnistva koje se izjasnjava o svim posledicama odluke koju ce narod sam doneti.

Nije na odmet ovde podsetiti da su, u toku procesa raspada nekadasnje SFRJ, svi »referendumi« i »plebisciti« po bivsim jugo-republikama, ukljucujuci i BiH, obavljeni pod pritiskom lokalne vlasti uz cesto i otvorene pretnje onima koji su »protiv nezavisnosti«. Postavljeno pitanje je bilo jednostavno: »za« ili »protiv« nezavisne drzave, dojucerasnje savezne jugoslovenske republike, a da je pri tom ostalo nejasno kakve ce biti ekonomske, socijalne, politicke i sve druge posledice nastanka te nove nezavisne drzave, odnosno kako bi se, eventualno i u nekom roku, postojeca drzava (u kojoj je jos uvek postojala nekakva savezna vlada Ante Markovica, koja je imala jedan obecavajuci program preobrazaja zemlje i bez obzira na - van Srbije i Crne Gore - »omrznuti« rezim Slobodana Milosevica) mogla transformisati i kakve bi bile posledice toga. Dakle, kad se podsetimo da je u svakoj od republika, cija je vlast tezila nezavisnosti, svako onaj ko bi se uopste usudio da eventualno glasa protiv nezavisnosti unapred proglasavan obicnom huljom i izdajnikom svog naroda, tada je jasno da rezultati nisu ni mogli biti drugaciji.

Mogucnost principijelnih resenja

Citalac ovih redova se s pravom sad moze zapitati zbog cega se ja onda izjasnjavam u prilog prava naroda na samoopredeljenje. Ja zaista verujem u to nacelo, smatram ga pravicnim, pa i primenjivim, ali pod odredjenim uslovima. A kakvi uslovi treba da budu pa da se narod moze s punim poznavanjem stvari izjasniti o svojoj sudbini, tu u medjunarodnoj praksi postoje bar dva primera. Jedan je resenje koje je svojevremeno usvojeno u pogledu danasnjeg Zimbabvea, ranije Juzne Rodezije, a drugi je Namibija. U ovom poslednjem slucaju je Savet za Namibiju Ujedinjenih nacija bio taj koji je preuzeo upravu nad tom oblascu, a on je i organizovao izbore pod medjunarodnom kontrolom, ali tek onda kada je ocenjeno da su se duhovi smirili, da zastupnici obe opcije (nezavisnost ili prikljucenje Juznoj Africi) i razne politicke partije imaju iste mogucnosti uticaja na glasacko telo, s tim sto je mogucnost i juznoafricke vlade i oslobodilackog pokreta da uticu na rezultate opredeljenja stanovnistva bila svedena na minimum. Primenjena na bosansku situaciju ovakva bi procedura mogla zaista dovesti tri naroda u polozaj da slobodno odluce o vlastitoj sudbini. Drugim recima, bez neutralisanja uticaja sve tri aktuelne bosanske vlasti na stanovnistvo, bez oduzimanja propagandne masinerije, pre svega televizije, i bez politickog i, prvenstveno, vojnog i policijskog onemogucavanja da one seju strah i vrse pritisak na gradjane, dakle bez ispunjenja tih neophodnih prethodnih uslova, prava je besmislica organizovati u Bosni i Hercegovini izjasnjavanje o pravu na samoopredeljenje. Takvo izjasnjavanje, ukoliko pomenuti preduslovi nisu ostvareni, najobicnija je zloupotreba tog prava.

Zakljucak bi, dakle, bio da bi i to »samoopredeljenje« ispalo na vlas isto kao i protekli izbori. Krenemo li dalje u zakljucivanju osnovano se moze pretpostaviti da ce - i bez primene tog prava - Bosna i Hercegovina u dogledno vreme (godinu, dve, tri?) biti ipak podeljena. Ukratko, bosanske bi ratovodje, kao i njihovi mentori u Zagrebu i Beogradu, na kraju dobili ono sto su od pocetka hteli. Bas onako kao sto su i oni koji su, pre pet godina, poceli s procesom rasturanja bivse SFRJ uspeli u onome sto su sebi bili postavili kao cilj: sve politicke nomenklature koje su vodile rat sad imaju svoje nezavisne drzave.

Na kraju ovih razmisljanja zeleo bih ipak nesto da naglasim: iako spadam u one koji veruju da bi u jednoj demokratski preuredjenoj Jugoslaviji svima nama bilo bolje, nisam, nacelno, ni protiv toga da svaki od jugoslovenskih naroda bude »svoj na svome« u vlastitoj, nezavisnoj drzavi. Medjutim, od samih pocetaka jugoslovenske krize i katastrofe bio sam protiv toga da se do nezavisnosti dodje ratom i da njena cena budu hiljade mrtvih, milioni raseljenih i milijarde i milijarde dolara unistenih dobara. Ukratko, nepotrebnim unesrecavanjem miliona ljudskih bica. Ne kazem slucajno » nepotrebnim« posto je citav problem s istim rezultatom, ali verovatno kroz jedan dugotrajniji proces, mogao da se resi i bez rata. A sto do toga nije doslo usudjujem se reci da je odgovornost na strani »svetskih mocnika«, odnosno na medjunarodnoj zajednici.

Raspadom bipolarnog sistema u svetu se, na globalnom nivou, prvi put od vremena raspada Rimskog carstva, stvorio jedan centar svetske moci, a to su zapadne demokratije na celu sa Sjedinjenim Drzavama. Uticaj tog centra u Ujedinjenim nacijama i sirom globusa neosporan je od pocetka '90-ih godina do danas. Kada je, u leto 1991, pocela serija »jugoslovenskih ratova« taj je centar raspolagao ne samo moci i silom vec i pravnim osnovama zahvaljujuci modernom medjunarodnom pravu koje je, uzgred budi receno, dobrim delom upravo i uobliceno zahvaljujuci uticaju i liberalnim tradicijama tog istog Zapada da taj rat zaustavi. Bilo je moguce, drzeci se prava - ko u to ne veruje moze da procita bilo koji od brojnih komentara Povelje UN - zaustaviti jugoslovenske ratovodje, nametnuti im miroljubivo resenje primenom cuvene glave VII Povelje, naterati ih da omoguce narodima Jugoslavije da pod medjunarodnim nadzorom ostvare svoje pravo na samoopredeljenje pa da, bez mrtvih glava, ako zaista tako zele, rasture tu zajednicku drzavu i postanu svako »svoj na svome«. Odustalo se od puta na koji je upucivalo medjunarodno pravo, dopusteno je da dodje do jednog nepotrebnog i krvavog rata i, na kraju, svi su dobili ono sto su hteli. Sada se mozda od strane tog istog centra moci ponavlja, u Bosni, repriza citavog tog »jugoslovenskog slucaja« uz ponovno zaobilazenje puteva na koje ukazuje pravo koje je, ponovimo to jos jednom, najvecim delom izraz tradicije, shvatanja, pa i civilizacije tog istog Zapada. Zasto se tako postupa autoru ovih redova ostaje savrseno nejasno, posto bi se u krajnjoj konsekvenci moglo doci do istih rezultata, ali na duzi rok.

I na kraju jos jedno, ali sasvim generalno pitanje: hoce li se Zapadu u buducnosti isplatiti zaobilazenja medjunarodnog prava? Meni se cini, pogledaju li se stvari u istorijskoj retrospektivi od kraja proslog veka do danas, da se takva politika Zapadu nece isplatiti. Ne pominjem slucajno ovaj vremenski period posto je upravo krajem DzIDz veka bilo prvih napora ka uoblicavanju nekakvih osnovnih temelja organizovanog medjunarodnog drustva u kojem bi trebalo obezbediti vladavinu prava i taj je prvi pokusaj ucinjen na Prvoj Haskoj konferenciji mira 1899. godine. Bilo bi zaista vrlo interesantno kada bi se kakav pedantan istrazivac upustio u istrazivanje ciji bi cilj bio da utvrdi u kojoj se meri zapadnim drzavama koje su dale ogroman doprinos formiranju danasnjeg medjunarodnog prava i koje su se, nacelno, zalagale za vladavinu prava i obuzdavanje sile isplatilo, tokom veka koji je na izmaku, popustanje pred zagovornicima upotrebe sile, a u ime nekakve real-politike krsili medjunarodni ugovori i medjunarodno pravo u celini. Dok se nije upustio u ratnu avanturu Hitler je svoje zaista fantasticne uspehe u medjunarodnim odnosima postigao upravo zahvaljujuci »real-politici« zapadnih demokratija koje su smatrale da ce, krseci pravo i vlastite obaveze, zadovoljiti diktatora koji je ocigledno bio resio da silom ostvari svoje planove ne vodeci racuna o nekakvom pravu. I za dlaku je trebalo pa da te iste zapadne demokratije plate zivotom i slobodom svoju neprincipijelnost. Bude li se kakav pedantni istrazivac koga sam gore pomenuo upustio u istrazivanje te vrste uveren sam da ce naci jos sijaset primera koji ce pokazati da se takva politika u krajnjoj liniji ne isplati.

Neko ce mi reci da rasturanje bivse Jugoslavije zabranjenom upotrebom sile nije kraj sveta, a da ce medjunarodna zajednica nesmetano nastaviti da se razvija i ako se, uprkos svim dejtonskim odlukama, ipak podeli. Sasvim tacno. Sigurno je da provincijalni balkanski politicari u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, na Palama i drugde nisu nikakvi Hitleri, niti oni, kao takvi, mogu ugroziti medjunarodni mir i bezbednost. Takodje savrseno tacno. Ali... ako bosanske vodje ipak dobiju ono sto su zelele, kao sto su to ostvarili i oni koji su rasturili bivsu Jugoslaviju, to ce biti ozbiljan i, po taj isti medjunarodni mir i bezbednost, vrlo opasan presedan. Ljudi takvih ideja postoje sirom ne samo bivse »socijalisticke zajednice«, vec ih ima diljem sveta. Pa i u samoj Evropskoj uniji. Verovatno ih ima i medju Flamancima i Kataloncima, Baskima ili Ircima. Zar bi Bosi tako olako proglasio svoju »Padaniju« da nije bilo »jugo-presedana«? A jos je verovatnije da ih ima medju Cecenima (tu je stvar vec u toku), pa mozda i medju Madjarima u Transilvaniji ili Slovackoj i bog-te-pita gde sve jos. I svi oni gledaju na ono sto se svojevremeno zbilo u SFRJ, odnosno kako ce se okoncati »bosanska kriza«. I, zaista, zbog cega bi oni bili gori od »nasih« lidera? Ako su ovi uspeli u svom naumu, zbog cega oni svoje ideje o »svoj na svome« ne bi mogli na taj nacin realizovati? Dovoljno je da bilo ko od tih potencijalnih »ljubitelja« vlastitog naroda i njegove nezavisnosti »po svaku cenu« dodje na vlast legalno, ili, cak, protivpravno, i eto novog »bosanskog problema«. U zapadnim prestonicama bi valjalo dobro razmisliti o mogucoj konacnoj podeli Bosne i njenim posledicama. I videti da li se tako sto isplati.

Zan-Fransoa Revel, poznati francuski publicista, svoju izvrsnu knjigu Kako skoncavaju demokratije** zapoceo je jednom recenicom koju vredi zapamtiti: »Demokratija je u ljudskoj istoriji bila mozda prolazna pojava, incident, kratka zagrada koja se, pred nasim ocima, upravo zatvara«. Zaista, demokratije zapadnog tipa, koje danas vladaju svetom uoblicile su se tokom protekla dva stoleca na malom delu zemljine kugle, u Zapadnoj Evropi, SAD, Kanadi i Australiji i jos ponegde. Mozda su takvi sistemi zaista suprotni ljudskoj prirodi. I, buduci takve, demokratije su mozda osudjene na propast. Utoliko pre sto, izgleda, nisu sposobne da iskoriste sansu koju im je pruzila istorija (neko bi rekao Providjenje) ne bi li ovom svetu pruzile mir, vladavinu prava i prosperitet.

Autor je doktor pravnih nauka i profesor Univerziteta u Beogradu

*) O nastanku ovog principa i njegovom preobrazaju u pravno pravilo videti studiju dr Olge Sukovic, Principle of Eljual Rights and Self-Determination of Peoples, u zbirci rasprava Principles of International Lanj concerning Friendly Relations and Cooperation (ed. by M. Sahovic), ed. Institut of International Politics and Economics, Beograd 1972, pp. 323-374. Napominjemo da je i posle 1972. o ovom nacelu pisano mnogo i u nas i u svetu, pa ce citalac lako moci da se detaljnije informise zahvaljujuci zaista izuzetno obimnoj literaturi.

**) Jean-François Revel, Comment les démocraties finissent, éd. Grasset, Paris 1983.