Malo ko je tako dugo delovao sveze, i mladoliko, kao Aleksandar Popovic i njegovo bujno delo. Ostavio je za sobom bezbrojne tekstove, pozorisne predstave i darovite glumce koji su poneli imena njegovih junaka.

Bio je progonjen i slavljen. Nije podlegao ni golootockoj torturi, niti ga je korumpirala slava. I dela su mu bila zabranjivana i nagradjivana, povremeno neprekidno prikazivana i dugo marginalizovana i precutkivana. Kada je izgledalo da je presahnuo gejzir maste i stvaranja, iznova je proradio, na novi nacin i na radost ljubitelja umetnosti.

Radujuci se zivotu kao takvom, a bio je svakakav, narocito poslednjih godina, Popovic je uvidjao izvore njegovih tamnih strana, u glorifikaciji ratnistva, »ciganjskom fasizmu«, osljarenju...

Nije poznato, takodje, da je iko drugi tako kao on nalazio tragicnu napetost izmedju vlastitog dela i dramaticnih zbivanja, pitajuci se i o sopstvenoj odgovornosti i za ono sto od njega nije poticalo, ali je pogadjalo ljude, narod, zemlju, koju je neizmerno voleo i razumeo. Ni u prijateljskim razgovorima nije skrivao zabrinutost za odsustvo vizije buducnosti i izlaza iz nevolja koje su nas zahvatile.

Otisao je veliki pisac i omiljen covek, ostaje bogato delo i ne manje raskosna usmena knjizevnost o Aleksandru Popovicu.

D. M.