Saopstenje povodom pet godina protesta Zena u crnom

Nasa feministicka politika protiv rata podrazumeva javnost politickog otpora. Pokrenule smo, 9. oktobra 1991. godine, Zene u crnom. Od tada svake srede stojimo na ulicama ili trgovima Beograda.

Ujutro, sredom, mislile bi kako da se obucemo u crno. Vec je ustajanje sa crnom bojom bila nasa licna i javna cinjenica - ne slazemo se sa nacionalizmom, ne slazemo se sa ubijanjem. Jutarnje trazenje crnih bluza koje cemo obuci te srede umanjivalo je bespomocnost i osecanje krivice. Razmenjivale smo medju sobom crnu odecu. Oblacile se u crno. Znale smo da ocajanje i bol treba pretvarati u politicku akciju. Crna boja je znacila da se sa svim sto uradi srpski rezim nismo slagale. Odbijale smo njihov jezik koji proizvodi mrznju i smrt. Ponavljale smo: »NE GOVORITE U NASE IME, MI GOVORIMO U SVOJE IME«.

Svojim telima, kao krikom i opomenom, iskazivale smo ogorcenje i odbojnost prema svima koji zele i vode rat. Za vreme stajanja cutale smo, ponekad saputale da ohrabrimo i podrzimo jedna drugu kada nas reci onih koji prolaze pored nas zabole i ogorce. I tako iz srede u sredu, sa transparentima, deleci letke. Iz godisnjeg doba u godisnje doba - pet godina. Na stajanjima nas je bilo i malo i puno, nas, razlicitih zena. Svaka za sebe pojedinacno ne bi istrajala. Zajedno smo istrajale. Stajanje zajedno uvecalo je solidarnost i prijateljstvo medju nama.

Rat nismo zaustavile. Ali nismo zapale u nemoc i rezignaciju. Zajedno zelimo da podelimo napor stvaranja drugacijeg; da svaka od nas pojedinacno a i da zajedno preuzmemo odgovornost za nadu. I dalje cemo biti na ulicama Beograda...

Alternativna zenska politika

Nacionalizam nas nije razdvojio, ali je stvorio razlicite vrste ranjivosti, medju nama, zenama sa prostora bivse Jugoslavije. Htele smo da sto pre uspostavimo poverenje. Pismima, malim susretima, »velikim« medjunarodnim skupovima. Pokusale smo da stvorimo prostor za iskazivanje i priznavanje razlicitosti. Pocev od avgusta 1992. godine organizujemo medjunarodne skupove »Mreze zenske solidarnosti protiv rata« i tako cinimo vidljivom zensku povezanost i nenasilan zenski otpor. Podsticemo solidarnost kao razmenu, uzajamnu podrsku, zajednicke strategije. Na petom skupu Mreze, avgusta 1996. u Novom Sadu, bile smo uzbudjene sto su nam, po prvi put ovih ratnih godina, dosle prijateljice koje zive u Bosni. Pricale smo, raspravljale, pevale, druzile se zajedno, nas 200 zena iz preko 20 zemalja i iz svih bivsih jugoslovenskih republika. I dogovorile se da cemo ove godine organizovati u svojim mestima, u isto vreme, akcije protiv rata i militarizma.

Dezerteri su nasi saveznici

Nas antimilitarizam nije »dopunska aktivnost« prigovaracima savesti. Nas svakodnevni zivot potvrdjuje koliko nas se tice i kako nas pogadja i vojni budzet i nasilna mobilizacija. Zensko iskustvo ne zelimo da getoiziramo kao »zensko pitanje«, jer su sva pitanja zenska. Ne pristajemo da budemo zrtve militarizma vec hocemo da malim, istrajnim cinovima nenasilnog otpora dovodimo u pitanje militaristicki vrednosni sistem. (...)

Izbeglice iscekuju povratak

Vec par godina odlazimo izbeglicke kampove. Nismo bile milosrdne (karitativne) deliteljke humanitarne pomoci, vec prijateljice ljudi u kampovima, kao i svedokinje ponizenja izbeglica, kako od strane ovog rezima, tako i od strane mnogih velikih medjunarodnih humanitarnih organizacija. Njihove sisteme represija denuncirale smo gde god smo mogle. Nakon potpisivanja dejtonskog sporazuma izbeglistvo i progonstvo nisu samo iscekivanje povratka u zavicaj. Strah od buducnosti je veci. Duboko ocajanje i depresija su stvarnost izbeglica koje nemaju gde da se vrate. Ne zele da im zivotna sudbina bude odredjena imenom i prezimenom. Ne zele da posluze kao instrument kolonizacije etnicki cistih drzava. A izbora imaju malo ili nimalo...

I onda se opet pitamo da li je nasa podrska dovoljna? Neke od nasih prijateljica, ovde izbeglica, vratile su se na svoje stare adrese. Da li je to dovoljno za nadu u povratak i ostalih izbeglica koje to zele?

Pamtimo, pricamo, pisemo

Pamtimo, pricamo, pisemo, da zensko iskustvo ne ostane prekriveno cutanjem, da ne zaboravimo sve ono sto se desilo u ratu, jer ukidanjem pamcenja vlastodrsci zele da izbrisu pocinjeno nasilje i zlocine. Izdajemo casopise, biltene, knjige... (...)

I posle pet godina nastavicemo protest

Nastavicemo jer odbijamo rastucu militarizaciju, jer ovaj rezim i dalje vodi rat protiv drugacijih: zastrasivanjem, represijom, ucenama. Nastavljamo protest jer zivimo u zemlji u kojoj strah i beda prozimaju zivot vecine stanovnika. Nastavljamo jer je ovaj rezim spreman da zrtvuje sve da bi se odrzao na vlasti, po cenu miliona nezaposlenih, gradjanskog rata, haosa, otvorene diktature. (...)

Beograd, 05. oktobra 1996.

Zene u crnom