U Kotoru, u organizaciji grupe »Most«, krajem septembra, odrzan seminar »Dijalog i pregovaranje - vestine suocavanja sa problemima«

Grupa »Most - udruzenje za saradnju i posredovanje u sukobima«, osnovana pri Centru za antiratnu akciju u Beogradu, odrzala je drugi od inace predvidjena dva godisnja regionalna seminara. Prvi je bio u Beceju, a ovaj o kojem je rec, u Kotoru, od 25. do 29. septembra. Oba seminara, kao i prethodni, realizuju se u okviru projekta »Podsticanje razvoja civilnog drustva«. Prema pozivu upucenom od strane organizatora, seminari su namenjeni kako predstavnicima nevladinih, neprofitnih organizacija, tako i predstavnicima politickih partija i nezavisnih medija, sa podrucja Kosova, Crne Gore, Sandzaka, istocne Slavonije i Vojvodine. Tema kotorskog seminara je bila »Dijalog i pregovaranje - vestine suocavanja sa problemima«. Prepoznavanje i prihvatanje kriznih situacija, iskustveno sticanje znanja i vestina koje omogucuje konstruktivno suocavanje i prevazilazenje kriza, namera je ove edukacije. U tom cilju, program je podeljen na nekoliko podtema: Strateski koraci u pregovaranju, tipicne dileme i krizni momenti; Razliciti nacini donosenja odluka - strategije i rizici; Dva suprotna komunikativna obrasca: dijalog i debata; Asimetrija moci - asertivnost i druge vestine suprotstavljanja; Organizaciona struktura grupe, timski rad i organizaciona transformacija; Mi i Oni: zamke socijalne percepcije i sta sa njima.

Autori seminara su dr Dragan Popadic, docent na Socijalnoj psihologiji Filozofskog fakulteta u Beogradu, mr Tünde Kovac-Cerovic, asistent na istoj katedri (kurseve pregovaranja i posredovanja je zavrsila na Harvardskom univerzitetu) i mr Snjezana Mrse, magistar Mirovnih studija sa Univerziteta Notre Dame SAD i saradnik Instituta za psihologiju u Beogradu.

»Igra«

»Seminarci« iz Vojvodine, sa Kosova, iz Sandzaka, Crne Gore i Beograda (iz nevladinih organizacija, politickih partija i nezavisnih medija) ucestvovali su u jednom zaista ambiciozno zamisljenom programu, pri cemu su imali malo vremena za uobicajene turisticke dogodovstine. Metodika ovog seminara (vrlo malo neceg sto je, u uobicajenom smislu, predavanje), lako je integrisala, forsirala paznju, uzivljavanje i »uigranost«. Ovo poslednje, u stvari, i ne bi trebalo stavljati medju navodnike jer se i radilo o igri, o simulaciji stvarnosti. Naime, svaka edz catedrae tema zavrsavala se nekom od zajednickih aktivnosti - diskusijom, vezbama tipa »podeli pa sastavi«, analizama tih vezbi, demonstriranjem tema, analizom primera po malim grupama, simulacijama, vecernjim radionicama.

Sve ovo je podrazumevalo jedan momenat »inicijacije«, prihvatanjem pravila ucesca na seminaru cime su svi »nepovratno« uvuceni u ovakav nacin rada.

»Dijalog i/ili polemika«

»Dijalog i polemika« bili su jedno od najatraktivnijih »predavanja«. Posto je predavac ukazao na osobenosti jednog i drugog nacina komuniciranja u javnosti, pristupilo se formiranju ekipa (po jednom manje-vise slozenom odbrojavanju) koje ce simulirati situacije dijaloga, odnosno polemike.

I jedni i drugi imali su istu temu »Istina i/ili laz u medijima«. U prethodno datim uputstvima videlo se da razlika dijaloga i debate nije samo sadrzajna (»otvorena« ili »zatvorena« pitanja, koriscenje stereotipa ili ne, usmerenost ucesnika jednih protiv ili ka drugima, postojanje razlika medju clanovima iste grupe ili njihova potpuna i imperativna usaglasenost, problemi dubokih uverenja ili formalnom opredeljenoscu motivisanih stavova), vec je posredovana i naoko spoljasnjim (formalnim, protokolarnim) zahtevima (tehnike postavljanja pitanja i davanja odgovora - retoricke formulacije, »drzanje« ucesnika, aranzman ambijenata, prisustvo voditelja ili medijatora). Videlo se, takodje, da je za organizatore veoma vazan i izbor ucesnika. Nije retkost da iste licnosti nisu pogodne u jednakom stepenu i za dijalog i za debatu. Dijalog se pokazao tezim nacinom komuniciranja - od ucesnika trazi potpunu koncentraciju, obazrivost u izrazavanju, njegov imperativ je »connect before correct«, uz stalnu strepnju da se lako moze iskliznuti u polemiku. Iz dijaloga se, po pravilu, izlazi sa novim saznanjima i uvidima dok polemikom ne dolazimo do novih informacija ali u javnosti se stvara utisak jace polarizacije medju stranama u polemici, a sami polemicari, kroz debatu, dolaze do novih argumenata za svoju poziciju i poziciju svoje interesne grupe i dalje je izostravaju.

»Bilo jednom negde drugde«

Jedna od najatraktivnijih vezbi bila je simulacija sukoba i posredovanja u njegovom razresavanju, nazvana »Bilo jednom negde drugde«. Na primeru izmisljenog ostrva Signus (koje se, prema prici, nalazi u Nomotetskom okeanu i nastanjeno je pripadnicima dva naroda - Ruritancima i Grakoncima koji imaju svoje maticne drzave izvan ostrva), simuliran je sukob ova dva naroda (svakom je data kratka istorija ostrva i karta na kojoj su obelezeni najvazniji toponimi, prirodni resursi kao i linija razgranicenja nazvana Saveznom linijom). Svi su se ucesnici (opet prema nekom principu i ne samoizborom) izdelili na pripadnike jednog odnosno drugog naroda i zatim su, medju svojim »sunarodnicima« kreirali sebe kao pripadnika jednog od njih. Na pregovorima su se pojavili istaknuti predstavnici (»simulanti«) obe etnicke zajednice i pokazali neobicnu razigranost, kreativnost i sposobnost poistovecivanja sa izabranim likovima. Stvorena je zaista prava situacija da medijatori prikazu svoju ulogu posredovanja u sukobu.

Sistemom mapiranja prvo su istaknuti nacini vodjenja pregovora: poverljivost i dobrovoljnost, ravnopravnost u znacenju podjednakog legitimiteta potreba i briga jedne i druge strane, otvorenost, analiticnost (odsustvo polemike, rasprava je »akademskog«tipa) kao i ogranicena ocekivanja (jer rezultat i nije konacno resenje sukoba, uspeh bi bilo i samo bolje razumevanje medju stranama u sporu). Procedura pregovaranja je podrazumevala da obe strane izloze svoje vidjenje situacije (da kazu sta je ono do cega im je stalo, njihove potrebe i strahovanja), da rade na zajednickom smisljanju puteva na kojima bi se njihovi interesi poklopili, kao i da, ukoliko je to moguce, uzmu u obzir ogranicenja svojih opcija.

»Tajni prijatelji«

Na ovom seminaru (vec je pomenuto) bilo je ucesnika raznorodnog etnickog, verskog i kulturnog miljea. Medju njima i ljudi sa kriznih podrucja SRJ, oni koji i sami dolaze iz sredina u konfliktima pa i represirani od aktuelne vlasti, nezadovoljni i cinjenicama i dozivljajem povrede elementarnih prava coveka. Dosta od toga cesto je »izbijalo«u njihovom iskrenom pokusaju da samo simuliraju, da igraju ulogu. Bilo je i predstavnika stranaka koje zastupaju ideje o drzavotvornosti svojih republika. Nikako se ne bi moglo reci da su svi oni, i inace, istomisljenici. Vestinama povezivanja i izazivanjem osecaja bliskosti i postojanja tima (van simuliranih situacija i vezbi), npr. u igri nazvanoj »Tajni prijatelj«, koja je trajala od pocetka do kraja seminara, stvorile su jednu zaista uverljivu atmosferu bliskosti i razumevanja za druzenjem i odrzavanjem kontakta. Ostrvo Signus (morfo-geografski a i po »prici« veoma podseca na Kipar) sigurno je simbolizovalo i realnost interesa, briga i strahovanja svih koji su bili u igri, ali je »trajni prijatelj«, na kraju ovog korisnog i lepog druzenja, svakom od nas, ponaosob, otkrio svoje prijateljsko lice.

Nastasja Radovic