Samo oni koji su potpuno svesni sta jeste mogu znati sta moze biti

Pero Muzijevic

Kada prihvatanje coveka i ljudske realnosti stice sve veci znacaj, na takvom background-u nastaje nova humanisticka renesansna istoriografija, koju stvara jedna drukcija istorijska svest. U najsirem smislu, ona osvetljava svest o istoriji kao ljudskom cinu i nastajanju coveka, sa svim unutarnjim razlozima koji pri tom dejstvuju. To je istorija coveka (i o coveku) koji dejstvuje snagom svoje licnosti (virtus) i ta snaga dejstvuje u veoma slozenoj igri uzroka (koji vise nisu izvan coveka) i dogadjanja, a koja se desava u polju fortune. Takav je slucaj i sa dva najveca predstavnika te istoriografije, Makijavelija i Gvicardinija, a ti elementi, zajedno sa ostalima koji su sazrevali kroz visevekovni proces pripremanja, sticu se u koncepciji Vikove Nove nauke. I Viko ce, u prvoj polovini DzVIII veka, upozoriti da su ovaj gradjanski svet nacija zasigurno stvorili ljudi i da se zato njegovi principi imaju traziti u modifikacijama samog ljudskog uma. Prateci pazljivo (u skladu sa storia ideale eterna, vecnom idealnom istorijom), poredak ideja i dokazivanje u Novoj nauci, »imacemo idealnu istoriju vecnih zakona, na osnovu kojih proticu dogadjanja svih nacija, u njihovim nastajanjima, napredovanjima, stazisima, dekadencijama i svrsecima...«.

Etos grada i drzave

Najvisi stepen razvitka koji domovina, po Palmijeriju, moze da postigne jeste racionalnost (racionalna organizacija usmerena na dobro), a ta racionalnost mora biti prirodjena ljudskoj aktivnosti i ljudskim delima. Takva vrsta racionalnosti ostvaruje se postepeno, ona se stice kroz istoriju, a podstice je sposobnost sudjenja, koja se kulturom i obrazovanjem dobija. Treba se ovde ponovo setiti Albertijeve teze da je »grad kao mala kuca, a kuca kao mali grad«, i da na etosu grada pociva etos republike-drzave i da, onda, kroz istoriju, to postaje etos jednog naroda. Veoma ilustrativan primer takvog procesa nalazimo u tekstu Duh Nizozemske (1935) Johana Hajsinhe, u kojem se opisuje kako je istorija uslovila i uoblicila mentalitet Holandjana (koji skoro u potpunosti odgovara mentalnom habitusu i etosu gradjanina kakvog nam predstavljaju italijanski humanisti). Ono sto Hajsinha opisuje kao odliku i specificnost holandske istorije uslovilo je i karakter holandskog coveka. Taj karakter i nacin zivota i organizacija drustva uzajamno su uslovljeni u okviru jednog sistema vrednosti, koji je rezultat istorijskog razvitka. Takav sistem vrednosti, pre svega, podrazumeva postovanje stvarnih ljudskih vrednosti, a to su razboritost, razloznost i sloboda, iz kojih proisticu odgovornost i tolerancija. Odlike holandskog mentaliteta i karaktera uslovljene su, po Hajsinhi, najpre, nacinom nastanka holandske drzave. Buduci da je osnova tog nastanka bio princip lokalne autonomije, gde je bilo vise slobode nego kod drugih, onda nije bilo ni zestokih okrsaja, jer nije bilo potrebe za njima. Zato se nije mogao razviti onaj kult heroizma, od kojeg je Holandija i danas oslobodjena, pa nema slavljenja akcije kao takve niti zamagljivanja ideja lepim iluzijama. Holandsku drzavu su, postepenim osvajanjem sloboda, osnovali prosperitetni gradjani i zadovoljni farmeri i seljaci, koji su, svi zajedno, to cinili sa svom razboritoscu i razloznoscu, onom koja je potrebna da bi se shvatio pravi karakter i prava fizionomija dogadjanja, kroz koje se to nastajanje drzave odvija. Oni postupaju, upravo, sa onom trezvenoscu koju takav poduhvat zahteva. Zato nisu skloni »krupnim recima o sebi«, niti potcenjuju druge. Rec »heroizam«, koju, kako kaze Hajsinha, drugde »torbare politicki demagozi« nema medju Holandjanima prodju, ali zato mnogo drze do osecanja duznosti i odanosti toj duznosti. Zbog svega toga holandski narod poseduje gradjanski karakter, koji je kroz svoju istoriju stvorio kao svoj etos: »Mi Nizozemci smo svi gradjani, i advokat i pesnik, i baron i radnik, podjednako. Nasa nacionalna kultura je gradjanska u svakom znacenju koje toj reci moze biti pripisano. Gradjanska shvatanja zivota dele sve klase ili grupe naseg naroda, i urbanog i ruralnog«. Politicki kvaliteti holandske drzave, stoga, pocivaju na gradjanskom moralu, a ta gradjanska atmosfera zasluzna je sto Holandjani nemaju ratnicki karakter, vec trgovacke sklonosti. Tim istim gradjanskim zivotom dâ se objasniti i odsustvo revolucionarne strasti, pa, zbog toga, nema ni »jakih vetrova velikih ideja«. Holandski karakter obelezava jednostavnost duha, cistota ideja, a gradjanske navike usvojio je i ruralni deo stanovnistva. Odatle »visoka mera postovanja za pravo i misljenje drugih«, odatle i odsustvo smisla za »mit i retoriku«, za »visokoparne fraze«, a to je, smatra Hajsinha, u politickom zivotu vrlo »blagorodan faktor«. To je narod protivan jakim izrazima politickog ekstremizma, jer »politicki ekstremizam i retorika cvetaju tamo gde postoji nacionalno osecanje inferiornosti, cije klice mogu sezati po sto i vise godina. Najcesci uzroci takvog osecanja jesu opresija, opadanje ugleda, sumrak samopouzdanja«. To je narod samokritican, svestan svojih mana i ne podleze lako glorifikaciji. Hajsinha posebno naglasava osobine stalozenosti i mirnog patriotizma, otvorenost, odsustvo straha od stranih uticaja i svake ksenofobije. Svaka pasivnost je pogubna kod naroda, upozorava Hajsinha. Takav narod ce umeti da se odbrani od provale iracionalnih sila i politickog primitivizma, ali i od nacionalizma cije su karakteristike bahatost, iskljucivost i zatvorenost. Nasuprot tome stoje one crte koje je jos Erazmo zeleo da vidi kao odlike svog naroda - uzdrzanost, blagost, strogo osecanje pravicnosti, nesklonost svecanim frazama, ljubav prema mirnoci - jer je za Erazma i za Hajsinhu sluzenje razumom bila moralna obaveza svakog coveka.

Svest o krizi i raspletu

Jos jedan primer znacajne transkripcije humanistickog koncepta razboritosti nalazimo u knjizi Beskicmena Spanija (Espana en verterbrada, 1921) Hose Ortege i Gaseta, koji je sa Hajsinhom delio istu evropsku ideju, zastupanu na stranicama Orteginog cuvenog casopisa Revista de Occidente. Delo je posebno vazno u poduhvatu koji je Ortega, kao i cela generacija od 1898, preduzeo da povrati samopouzdanje Spaniji posle duboke krize koju je izazvao gubitak Kube, poslednje prekomorske teritorije spanske. Ortegin napor je usmeren na nemilosrdno istrazivanje dubokih korena krize, zeleci da, upravo, na takav nacin Spanci steknu neophodnu svest o sebi kao preduslovu otvaranja demokratske, progresivne perspektive, ka modernizaciji spanskog drustva. Knjiga je, u izvesnom smislu, razmedje, neka vrsta kristalizacione tacke: s jedne strane, ona je usmerena ka istrazivanju stvarne fizionomije dogadjanja u spanskoj istoriji nekoliko vekova unazad, a, s druge, ona otvara novo poglavlje u Orteginim socioloskim analizama fenomena spanskog i evropskog drustva u prvim decenijama DzDz veka, na prvom mestu fenomena »mase«, kojem poreklo nalazi u vremenu koje ispituje. Sveukupno razresenje zivota grada i covecanstva. Ortega je trazio u, po njegovom misljenju, plodnoj tenziji izmedju manjine (minoria, elita) i mase, to jest izmedju prosvecenih manjina i vecine koja je na putu sticanja svesti. Ta distinkcija je izazvala mnoge nesporazume, ali se ona jasno moze razumeti samo iz konteksta celokupnog njegovog filosofskog, socioloskog i istoriografskog dela, pre svega iz knjige Beskicmena Spanija, narocito u poglavljima Imperij masa i Odsustvo najboljih. Koreni letargije u koju je upalo spansko drustvo, Ortega vidi u tome sto su Spanci u prethodnim vekovima postali »narod 'narod'« (pueblo pueblo), jedino i samo narod, ruralni mentalitet u elementarnom stanju evolucije, a to je selo (aldea). Takvo stanje moze deliti veliki deo stanovnistva, ali njegov duh ce uvek ostati trom i tmuran vekovima, a da ga nista ne uznemirava i ne potrese. »Izmedju setve i zetve ili analognih poslova, kaze Ortega, zivece elementaran, zarobljen u jednim te istim ciklusima svoje vegetativne sudbine«. Samo dve generacije posle »neocekivanog rasprostiranja spanske energije«, »velicanstvenog osvajackog skoka na prostranstvima sveta«, pao je u istorijsku inerciju iz koje jos nije izisao (u vreme kada Ortega pise), »a u njegovim venama krv tece laganim seoskim ritmom«. Posledice takvog stanja, ali i uzrok njegovog produzavanja i dugog trajanja, jeste, po Ortegi, »odsustvo najboljih« (ausencia de los mejores), onih koji su pokretacka snaga, koji svojom istorijskom svescu mogu i umeju da biraju prave i najbolje puteve (»...jer ne postoji drugo sredstvo narodnog prociscavanja i poboljsavanja od onog vecnog instrumenta volje koja deluje selektivnoscu. Koristeci se njome kao dletom, treba uobliciti novi tip spanskog coveka«). »Odsustvo najboljih« je u narodu, u masi, dovelo do nastanka onog »vekovnog slepila za razlikovanje« boljeg od goreg, boljeg coveka od goreg coveka, a i kada se ti bolji pojave »masa ne ume da ih iskoristi, ako ih vec i ne unisti«.

Umesto da ih sledi, ona gleda da ih potisne i izgura. »Ova primitivna dusa individualizaciju oseca kao bolno cepanje socijalnog bloka u kojem zivi uklopljena« - kaze Ortega. A odlike onih koji su »najbolji« (los mejores), koje ce Ortega jos potpunije artikulisati u Pobuni masa, iste su, u drukcijim okolnostima, razume se, kakve smo nalazili u idejama o »istinskoj plemenitosti«, u ranom humanizmu (kod Buonakorsa da Montemanjo ili Podja Bracolinija, na primer): to su oni koji se ne prepustaju pasivnom primanju sveta, dakle, letargiji, oni koji nisu »najbolji« zbog svog porekla (to jest, slave predaka), vec zato sto stalno ulazu »napor« (»esfuerzo« - jedan je od kljucnih Orteginih termina) da budu bolji, oni koji uvek teze savrsenijim vidovima postojanja: rec »napor«, a taj napor je stalan, cini jezgro onoga sto humanisti, Alberti najizrazitije, nazivaju »vrlina« (virtus). I covek koga karakterise »esfuerzo«, kao i onaj koji poseduje virtus, da bi bio »najbolji«, da bi sluzio kao uzor, da bi mogao da bira puteve, mora imati razboritosti, razloznost, mora videti jasno. »Mora biti, kaze Ortega, samo ono sto moze biti, a moze biti samo ono sto se krece u okviru uslova onoga sto jeste. Treba li od jednog drustva zahtevati ista drugo do da bude pravedno? Ocigledno je da jedno drustvo, pre nego pravedno, da bi bilo pravedno, mora da bude zdravo, to jest da bude drustvo. Dakle, pre nego etika i pravo, sa svojim shemama onoga sto mora biti, treba da progovori zdrav razum sa svojom intuicijom onoga sto jeste« (podvlacenja P. M.). Da bi se izaslo, dakle, iz jednog stanja potrebno ga je, najpre, prepoznati, potrebno je postati potpuno svestan sta ono jeste, a to mogu samo oni koji poseduju zdrav razum i intuiciju onoga sto jeste. Samo oni koji su potpuno svesni sta jeste mogu znati sta moze biti. U imobilizovanom svetu, a letargija je imobilnost, svakom je unapred odredjeno mesto, nepromenjivo, jer nema kretanja, a gde nema kretanja nema ni istorije. Ortegina ideja nije, dakle, konzervativni aristokratizam, jer ona, za svoju realizaciju, zahteva, upravo, demokratsku perspektivu koja, po svojoj prirodi, mora biti kretanje, mora podrazumevati otvoreni horizont.