Ono sto se dogadja u Kragujevcu je najostriji oblik suprotnosti koje postoje u sadasnjem srpskom drustvu, a one su i nasledjene i stecene.

Nasledje

Nasledjena je partijska drzava koja ima sve manje mogucnosti i sve manji interes da usmerava drustveni razvoj, a opkoljena sa svih strana, sve vise pokazuje znake razjarenosti i odbrambenog nagona. Po prirodi svojoj, ona nikada nije bila, niti moze da bude, pravna drzava. Iskustvo titovske partijske drzave je pokazalo da kada propadne partija (SKJ), propadne i njena drzava. A partija je morala da se raspadne zato sto ne samo da nije odgovarala drustvenim, nego cak ni klasnim interesima, jer joj je vlastiti partijski interes bio i izvor i usce cele politike. Buduci da nije bila sposobna da izgradi cvrstu osnovu ni za svoje postojanje, a kamoli za razvoj, ona je svoj zivot produzavala, sto namerno sto nenamerno, stvaranjem sve dubljih socijalnih i nacionalnih suprotnosti, pri cemu je koren te orijentacije bio u umanjenoj reprodukciji, koju je nekako savladjivala upadajuci u duznicko ropstvo prema zapadnim kapitalistickim silama.

Partijska drzava ne moze da postoji bez partijske svojine, pa cak i ako postoje drugi oblici svojine - to je vise formalno nego stvarno, jer glavninu njihove akumulacije prisvaja partijska drzava. Partijska svojina (demagoski nazvana »drustvena«) nema individualnog titulara, ali ima individualne korisnike - pripadnike partijske elite, koji preko rukovodeceg polozaja prisvajaju ne samo visak vrednosti, nego i vrednost radne snage sistematski obaraju, tako da ni radna snaga (tj. stanovnistvo) ne moze da se obnavlja. Ovakav kolektivni vlasnik, a individualni korisnik, nema interesa da razvija proizvodnju, ali ima interesa da povecava potrosnju, pa zato partijska (»drustvena«) svojina ima svoje prirodno ogranicenje - stagnaciju i smanjenje vlastitih izvora razvoja. Takav sistem mora da se raspadne, pri cemu je epicentar njegovog raspada u drustvenoj strukturi, ali se on manifestuje kao medjunacionalni sukob - srpsko-hrvatski, srpsko-slovenacki, srpsko-muslimanski, srpsko-svetski... Da je to tako, pokazuje se u cinjenici da posto se ti sukobi secesijom nekako razrese, a partijska drzava i partijska svojina ostanu u Srbiji kao tvrdjavi takvih odnosa, izvorni sukobi ne nestaju, nego se produbljuju, jer sa propascu jugoslovenskog programa propada i srpski nacionalni program. To je logicna linija razvoja, jer ako je raspad SKJ doveo do raspada SFRJ, tim pre je jasno da je SPS jos manje otporna na udare u drustvenoj i nacionalnoj strukturi danasnje drzave. Osnovni razlog za to je cinjenica da je ekonomska osnova SPS-vlasti daleko slabija od vlasti SKJ, a da je SPS ekonomski mocnija od nekadasnjeg SKJ, sto znaci da je to svoje ekonomsko jacanje mogla da stekne na racun ekonomskog slabljenja ostalih delova drustva. SPS jaca cak i u umanjenoj reprodukciji.

Sem bogatstva (»drustvene« svojine) i izgradjenog stila kako se ono uvecava, SKJ je u nasledje ostavio i nacin kako se sprecava formiranje politickog naroda. To se najefikasnije postize secenjem intelektualnih horizontalnih veza izmedju gradjana, odnosno izmedju razlicitih institucija.

Decivilizovanje

Politicki proces je nezadrziv, ali i kada u politici nesto propada, nuzno je optereceno nasledjem. Tako, iako je propala titovska partijska drzava, nije propala institucija partijske drzave u ostatku Jugoslavije, a ova institucija je kostur drustvene strukture, glavni vlasnik sredstava za proizvodnju, vlasnik novca, medija i ideja. Ovde se kristalno jasno potvrdilo »da su misli vladajuce klase - vladajuce misli«. Tako se desilo da je politicki pluralizam u sferi politickog metoda, a u dobroj meri i u nacionalnom pitanju, u stvari politicki monizam. Mnogo sta sto SPS napusta, to dobar deo opozicije prihvata. U medjusobnoj borbi, opozicione partije se toliko neutralisu da SPS neometano vlada.

Kada bi opozicija shvatila da se glavni problem nalazi u partijskoj drzavi i partijskoj svojini, onda bi se ona manula mitova i napustila metod politickog dovijanja da se na demagoski nacin osvoji poneko poslanicko mesto, koje u ovakvoj strukturi skoro da nista ne znaci. Ta nezrelost se narocito jasno ispoljava u nesposobnosti da se politicki poveze i usmeri radnicka energija, a radnicka klasa bez proleterske inteligencije ne moze da se izdigne cak ni iznad fabrickog pogona.

Koliko impresivno deluju protesti kragujevackih oruzara, toliko njihova usamljenost potvrdjuje sav jad i bedu miliona radnicke klase i seljaka, prosvetara, lekara,... koji se cuteci dive oruzarima, ali pognute glave odlaze na svoja radna mesta gde nemaju sta da rade, a i ako rade - dobijaju manje od oruzara. Drustvo je, ocigledno, suoceno sa problemom relativno suvisnog stanovnistva.

Koji se politicki zakljucci iz svega ovoga namecu?

Najpre, oruzarski protest je vise motivisan bioloskim nego politickim razlozima, jer su zaista radnici i njihove porodice bioloski ugrozeni. Time sto protestuje tek na tom nivou, i to samo mali deo, narod je odredio svoju nisku politicku vrednost. Zatim, nekadasnja samoupravna isparcelisanost vec se transformisala u monstruoznu politicku isparcelisanost, tako da se u doglednom periodu tesko moze ocekivati formiranje konstruktivne i stabilne politicke volje. I konacno, nesposobnost socijalista da upravljaju drustvenim razvojem, nesposobnost opozicije da uzme vlast i da se ponasa po svetskim normama, kao i nespremnost radnicke klase da se sindikalno i solidarno organizuje - sve to svedoci da je citavo drustvo uslo u stanje autodestrukcije ciji su osnovni pojavni oblici dezorganizacija, umanjena reprodukcija i depopulacija. Kao da smo ucesnici istorijske anomalije - da bismo se vratili u civilizaciju koju smo napustili, jos jednom treba da prodjemo kroz kameno doba.

Dragoljub Milicevic