Medju mnogobrojnim prognozama koje se bave predstojecim izborima najuverljivije deluje ona koja govori o povecanom broju neopredeljenih

Dragoslav Avramovic jeste ustalasao predizbornu atmosferu svojim pristankom da pristupi koaliciji »Zajedno« i bude nosilac svih njenih lista na izborima treceg novembra. Simpaticni bivsi guverner Narodne banke uneo je, za izbore tako vazan element, element zainteresovanosti, koji je i te kako nedostajao u javnom misljenju Srbije. Avramovic se u svim anketama i na brzinu napravljenim sondazama javnog mnenja, koje objavljuju listovi razlicitog stepena profesionalne ozbiljnosti, nasao na vrhu lestvica popularnosti ili izbornih prognoza. Nema sumnje da to nesto znaci.

U poplavi anketa i analiza, tesko je, medjutim, pogotovo za obicnog citaoca kome metodologija istrazivanja drustvenih pojava nije bliska, utvrditi koji su podaci i rezultati verodostojni. U jednom danu, posle stotinak okrenutih brojeva telefona, moze se dobiti presek koji nije merodavan za celokupnu populaciju. Kako onda naslutiti sadasnje politicko raspolozenje biraca?

Od institucija koje se bave istrazivanjima javnog mnenja, medju sociolozima i politikolozima, paznju posebno privlace analize Centra za javno mnenje i marketing, Instituta za politicke studije. Direktor Centra, dr Srbobran Brankovic saopstio je nedavno rezultate veoma ozbiljnog istrazivanja u kojem dva podatka imaju posebnu tezinu. Medju neopredeljenim biracima porastao je broj onih koji su nekada glasali za vladajucu Socijalisticku partiju Srbije i istovremeno povecao se broj gradjana kriticki raspolozenih prema opoziciji. Ovo ispitivanje javnog mnenja radjeno je, doduse, pre dolaska Avramovica na celo koalicije »Zajedno«, ali time ne gubi na znacaju.

Kada se uzmu u obzir i neka druga ozbiljna istrazivanja moze se izvesti jos jedan vazan zakljucak: ukupan broj neopredeljenih biraca veci je nego pred prve visestranacke izbore 1990. godine i danas mozda dostize cak 60% birackog tela. Pojam »neopredeljen« moze se lako zameniti sa »nezadovoljan«, sto nije tesko protumaciti pogotovo u odnosu prema vlasti. Moze se, dakle, govoriti o izvesnom sazrevanju i otreznjenju onih glasaca koji su po inerciji ili ne videvsi neku realnu alternativu, a plaseci se burnijih promena, potvrdjivali kontinuitet vlasti. Ni otklon prema opoziciji, ili bar njenom vecem delu, nije nerazumljiv kada se setimo odnosa veceg broja opozicionih stranaka prema jugoslovenskoj krizi i ratnoj atmosferi koju su i one podsticale.

U toj sveopstoj apatiji i bezizlazu, aktiviranje Avramovica na politickoj sceni svakako je novi kvalitet. Bice dobro ako to bude dovoljno da prevagne i da se konacno bar potvrdi mogucnost promena i smenjivosti vladalaca. Za sazrevanje nase demokratske svesti to bi bilo veoma vazno, a mozda se oseti i na kvalitetu zivota.

Rade Veljanovski