Cekajuci da prodje sat modernog plesa moje cerke, koju sam ostavio u Plesnoj skoli »Vracar«, setam omiljenim delom grada, krajem mog detinjstva - Crvenim krstom. U Ulici Save Kovacevica, tu gde se ona sliva sa onom kojom trolejbus dolazi sa Slavije, zastajem pred dugackim belim zidom. Sveze okrecena povrsina je ograda simpaticnog, urednog kucerka.

Ispod nove beline naziru se krupna slova ispisana crnim sprejom. Uprkos molerskom trudu, tekst se lako cita. Levo od kapije pise: »Ovu kucu je opljackala opstina Vracar«. Desno: »Lopovi iz opstine, vratite nam bar ikonu, skolski pribor i gace«.

Covek koji je ispisao poruku, ulozio je veliki rad. Slova su oko pola metra visoka, a gde je strah da neko ne naidje? Prva misao koja mi pada na um je, da li je to napisao neko bas iz te kuce? Ali jaca misao potisnu prvu: zasto bas te tri stvari?

Polako mi se pred ocima vracalo detinjstvo. Sa svojim drugarima i ostalom komsijskom decom ulazio sam u te kuce i upijao njihovu starinsku, udobnu toplinu. Sve su unutra bile brizljivo namestene i ciste. Pazljivo su cuvale posustalu patinu nekada solidno stojece nize srednje klase sa periferije, koja se stopila sa klasom trudbenika doseljenih iz svih krajeva Jugoslavije posle Drugog svetskog rata. U svakoj je bila - ikona.

Nikakve decenije socijalizma nisu tim ljudima narusile zivotna pravila. Svi su slavili slave, uskrse, bozice, a za vrbicu je zvecala cela Kajmakcalanska, kojom su deca isla ka obliznjoj crkvici. Zivelo se kako se moglo, polako, sve udobnije. Pamtim prvi automobil koji je u kraju kupio komsija - »Opel-Olimpija«. Dva dvorista nize pojavio se prvi sportski bicikl, brzinac sa ruckama savijenim nadole. Drugarica moje sestre, dobila je prvi gramofon. U njenoj kuci sam prvi put video i slusao ploce. Snajderka moje majke i njen muz berberin, prvi su kupili televizor. Sve to podsticalo je i druge. Rasla je i zavist, koja u sredinama uzavrelog duha malih gradjana, moze biti najjaca pokretacka snaga. Ljudi su se trudili, naprezali i standard je rastao.

Zastade mi dah kada se setih da sam se sa Crvenog krsta odselio jos 1962. Pa jos tada su ljudi kupovali elektricne sporete, frizidere i druge savremene potrepstine. Namestaj i ostalo, na trogodisnji kredit. A danas?!

U poruci sa zida ucini mi se samo jedna stvar racionalna: skolski pribor. Jesen je, deca krenula u skolu i mnogo toga treba. U neko drugo doba godine autor grafita zaboravio bi i to. Ostali bi samo ikona i gace. Na to se svela svest o prezivljavanju, danasnjeg malog coveka. I ta svest kao da je pozdrav i zahvalnost onima koji su »opljackali ovu kucu«. Oni su docekali pozeljno stanje: narod moze da pali svecu i kandilo pred ikonom koliko hoce i sem toga dovoljna mu je - gola egzistencija. Samo gace...

Rade Veljanovski