Posle dugih porodjajnih muka koalicija Zajedno najzad staje na noge. To jeste ohrabrenje, ali je jos rano za slavlje. Cak i sada kada su se nasle na okupu glavne opozicione stranke, i dalje nisu postedjene iskusenja. Buduci da su se pod jednom koalicionom kapom nasle partije raznorodnih opredeljenja, hoce li u predizbornoj kampanji naglasak biti na ekonomsko-socijalno-politickim reformama, na cemu insistira Avramovic, ili ce nacionalisticke grupacije preoteti maha? Da li su najzad ugasene preterane liderske ambicije celnika pojedinih stranaka, koje su tako razorno delovale na svaki pokusaj udruzivanja? Mnoge nepoznanice dolaze i iz birackog tela. Dobar je znak da je koaliciji prisla i asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata, ali je pitanje koliko je time razvejana upadljiva rezerva radnika prema opozicionim strankama. (Cak i u kragujevackom, dosad najduzem strajku, cula se i ovakva parola: »Mi nismo opozicija, mi smo posten narod!«)

Na putu kojem je zaplovio brod Zajedno bice, svakako, jos podvodnih stena. Uprkos tome ne moze se prenebreci cinjenica da sama pojava ovakve jedne koalicije predstavlja krupnu novost za Srbiju. Na samoj politickoj sceni ona je napravila mali darmar. Socijalisti koji su do sada, za svih ovih ranijih izbora, nastupali sami i uz nadmocan osmeh pratili muke opozicije da se udruzi, sada su, ispunjeni neskrivenom nervozom i zebnjom, prvi put sami pojurili u koaliciju. To najavljuje ostar »ceoni sudar« dva bloka, vlasti i stvarne opozicije.

U svemu tome, ipak, najvaznije je koliko ce koalicija Zajedno u birackim masama uspeti da promeni neka ustaljena shvatanja. Ne treba zaboraviti da je cak i 1993, u vreme najvece inflacije u svetu, vladajuca stranka dobila izbore, jer je pred sobom imala birace obuzete laznim i nametnutim visim drzavnim i nacionalnim interesima i primatom vodje. Da li ce opozicija sada da progovori realnim jezikom svakodnevnog zivota ljudi i da tu mitolosku svest zameni racionalnijim merilima?

Dragos Ivanovic