Sophie de Schaepdrijver

Skidanje s postolja nacionalnih mitova prijatna je zabava za istoricara, osobito ako je malo sklon zajedljivosti. On, na primer, moze da pokaze da je skotski kilt romanticki pronalazak iz devetnaestog stoleca, a nikako svakodnevna odeca sirovih brdjana tako zivo opisanih u romanima Valtera Skota (Njalter Scott); i da Srbi sa bitkom na Kosovu svake godine slave poraz, sto bi se moglo smatrati pomalo cudnim. Navike, zbivanja i podatke, koji sami po sebi zasluzuju malo paznje, strucnjaci - filolozi, istoricari, romansijeri - naporima punim ljubavi stilizuju i podizu na nivo »simbola nacionalnog jedinstva«.

To vazi kako za formiranje nacije odozgo, tako i odozdo. Jedan je primer nacin na koji je Frederik Dzekson Turner (Frederick Jackson Turner) krajem devetnaestog stoleca, u jednom predavanju koje je odmah postalo slavno, definisao frontier, granicu koja se stalno pomerala prema zapadu, kao jedan amblem nacije, kao nesto tipicno za dinamiku americkog zivota, vecito ponovno radjanje koje je navodno cinilo temelj demokratskog pionirskog mentaliteta Amerike. Da duz te iste granice stvari nisu bas tekle sasvim demokratski i da na ovaj nacin osvojen Zapad uopste nije bio tako prazan i pust, to nije bilo vazno. On je naciji pruzio laskavo zrcalo da se u njemu ogleda, u kojem se mnogi Amerikanci, do dana danjeg, rado prepoznaju. Za jedan primer »odozdo« treba ukazati na baskijski nacionalizam koji niposto nije nastao medju baskijskim seljastvom, koje za to nije bilo zainteresovano, vec u gradjanstvu, a ni tamo ne na »prirodan« nacin; - osnivac baskijske nacionalne stranke govorio je samo spanski i morao je tek u poznom dobu da uci baskijski jezik. Ovom koraku je u temelju lezala ideologija po kojoj je jezik najdublji izraz nacije. Oko jezika je bilo moguce isfabrikovati narodnu ideologiju - posto je baskijski jezik lingvisticki tako jedinstven, onda je i baskijski narod ostao netaknut stranim uticajima - cist, nepokvaren narod, koji se nikad nije mesao sa »strancima« (Arapima, Jevrejima).

Americki i baskijski primer pokazuju da se moze razlikovati izmedju nacionalizma koji nosi drzavu i nacionalizma koji trazi drzavu. Mozda je suvisno, ali treba podsetiti da se termin »nacionalizam« ovde ne odnosi na neku od formi »mi-osecanja« ili »povezanosti sa svojim«, vec na spoj i jednog i drugog sa politickim zahtevima. Princip nacionalizama je podudarnost nacije i drzave. Nacionalizam je dakle nesto vise od osecanja vezanosti za jedan jezik, kulturu, regiju. Ne radi se o tome da li se gradjani osecaju Uzbecima, Nemcima, Dancima ili Hutuima, vec se radi o cinjenici da su sa time povezani specificni politicki zahtevi. Ako se ovako definise nacionalizam, onda se, kako je vec pomenuto, moze razlikovati izmedju nacionalizma koji nosi drzavu i nacionalizma koji trazi drzavu. U prvom se slucaju pokusava svim gradjanima unutar drzavnih granica usaditi osecaj nacionalne pripadnosti, a u drugom jedna nacija trazi (ili zahteva) svoju drzavu.

Ovde se moze ukazati na jedan nesporazum na koji se cesto nailazi - da se samo u prvom slucaju radi o »vestacki nametnutom« nacionalnom osecanju. Tako se 1993. pojavio jedan kratak esej koji je ismejavao napore belgijske drzave da u devetnaestom stolecu kod gradjana probudi nacionalni osecaj. Istoricar Piren (Pirenne) trebao je da posluzi kao izrazit primer za ovaj pristup. Prema pomenutom eseju to je zalosno propalo i moralo je da propadne jer se larmom nije mogao premostiti komunikacijski jaz.1 Pitanje o istorijskoj tacnosti ovoga suda za devetnaesto stolece ovde mozemo ostaviti po strani; u ovom kontekstu zanimljivija je pretpostavka da je formiranje belgijske nacije bilo osudjeno na propast jer je islo protiv »prirodnog« fenomena postojanja dve jezicke grupe i zato dve nacije - da se ovde radilo o propagiranju »vestacke« lojalnosti nasuprot prirodnoj povezanosti. Nece biti zacudno da su regionalne politicke elite ovakvo predstavljanje stanja halapljivo prisvojile. Premijer Belgije, Flamanac, ove godine se tuzio u jednom intervjuu na postojanje »vestackog« belgijanstva i pitao se otkuda sram da covek ispolji svoj flamanski identitet: »nase flamansko bice moralo je ipak biti posve prirodna stvar«.2

Ovaj iskaz mozda zvuci duboko prozivljen, ali logican nije. Ako bi nesto moralo da bude prirodno, onda po definiciji nije prirodno. Otuda se cini plodonosnijim i istorijski tacnijim ovu suprotstavljenost »vestackog« i »prirodnog« ostaviti po strani i zakljuciti da je svaki nacionalizam drustven i da pociva na nekakvoj konstrukciji zbilje. Nista nije prirodno u cinjenici da jezicke zajednice cine nacije ili narode i da kao takve teze politickim ciljevima. U nacionalistickoj ideologiji se to rado predstavlja kao nekakva pra-datost ili prirodna datost koja zamice u magline vremena, dok istorija Evrope u devetnaestom stolecu pokazuje da je bilo potrebno jos dosta socijalnog gradjevinarstva pre nego sto je nacionalni princip stekao svojstvo necega sto se samo po sebi podrazumeva, pre - da parafraziram marksisticki klise - nego sto je narod an sich postao narod für sich. Socijalno-kulturno gradjevinarstvo se otuda u proslom stolecu zbilja intenzivno i praktikovalo. Cuven je iskaz narodnog poslanika Masima d'Azelja (Massimo d'Azeglio) prilikom prvog zasedanja italijanskog parlamenta: »Stvorili smo Italiju, sad jos treba stvoriti Italijane« - ambiciozan program imajuci na umu cinjenicu da je tada samo 3% stanovnistva govorilo standardni italijanski i da su na Siciliji verovali da narodni heroj Garibaldi pod La Talia podrazumeva svoju ljubavnicu. Drugi primer je Norveska, gde se pocetkom devetnaestog stoleca govorio jezik koji je jako licio na danski sto nije bilo u saglasnosti sa romanticarskim uverenjem da je jezik najdublji izraz narodnog duha: iz toga su razloga norveski nacionalisti stvorili »cistiji« novonorveski. Tvorevina, kao svi moderni nacionalni jezici od kojih nijedan nije na »prirodan« nacin prokljucao navise iz dubine narodne duse.

Ukratko, nema prirodnih naroda koji stolecima stenju pod stranim zavojevacima: nacije su sve u izvesnom smislu vestacke konstrukcije koje su se formirale u jednom odredjenom trenutku u vremenu pod vrlo konkretnim okolnostima.

Zato nacionalizam nije nekakva pra-sila vec konkretan istorijski fenomen. Prema shvatanju socijalnog antropologa Ernesta Gelnera (Gellner), nacionalizam je - a on ga definise kao zahtev za spajanjem »kulture« i »drzave« - samo i jedino relevantan u uslovima moderne. Da bismo ovo razumeli, moramo pogledati smisao drzave i kulture u predmodernim agrarnim drustvima. Ova drustva jedva da poznaju ili uopste ne poznaju rast, njihova je ekonomska baza oskudica; manje od jedne desetine puka je oslobodjeno rada na zemlji. Podela rada je staticna a socijalne razlike nepremostive; ove razlike se, moglo bi se reci, posvecuju kulturnim razlikama. Tako ce se zemljovlasnicke i vladajuce elite cesto praviti »strancima« cak i onda kada to nisu. Vladajuca klasa onog sto je danas Tunis smatrala je sebe Turcima, mada turski nije govorila i najvecim delom bila domaceg porekla. Jezik kulturne elite, jezik nauke i crkve, bio je tajni jezik rezervisan samo za posvecene: latinski, mandarinski, klasicni persijski. Ovaj fenomen mozemo pronaci i u etimologiji - rec grammar i rec glamour imaju isti koren: grammar se odnosi na latinsku gramatiku, jezik koji je bio rezervisan samo za malobrojne: ova grammar nosi u sebi elemente ekskluzivnosti, privilegije, glamour-a. Kulturne razlike cine da socijalne razlike izgledaju same po sebi razumljive i permanentne, a time shvatljive i podnosive. Seljacka kultura preteznog dela puka je mnostvo usko lokalnih kultura koje su cesto nepismene i koje, kako god da se uzme, ne dopiru van lokalnog okvira. Ukratko, postoji, dakle, mnogo razlicitih kultura, ali nema kulturnog imperijalizma - nema teznje da se politicke granice poklope sa kulturnim.

Tek u modernim okolnostima, prema Gelneru, princip nacionalizma postaje relevantan. U okolnostima ekonomskog rasta i socijalne pokretljivosti, podela rada nije vise staticna i svako mora da bude spreman na vecitu igru zauzetih i slobodnih stolica koja se odvija na trzistu rada, svako mora, dakle, da bude do izvesne mere skolovan u standardizovanom idiomu. Ovaj zahtev industrijskog drustva stvara nuzdu za formalnim opstim obrazovanjem i otuda za osnivanjem standardizovane skolske infrastrukture: obimna operacija sa kakvom se samo drzave mogu uhvatiti u kostac. Zato u temelju modernog drustvenog poretka ne stoji policajac, vec ucitelj koga drzava placa ili bar kontrolise. Nacionalizam onda, u smislu poklapanja drzave i kulture prema Gelneru, nema korene u nekoj dubljoj ljudskoj potrebi, vec je manifestacija strukturnih potreba industrijskog drustva.

U ovoj koncepciji nacionalizam sledi modernizaciju. Ipak, ovo rezonovanje ostavlja neka pitanja otvorenim: tako mi znamo da je engleska Reformacija jos od sedamnaestog stoleca uvela standardni engleski u opstu upotrebu, na kojem se svakom protestantu u Engleskoj svake nedelje obracalo u crkvi, koji je bio jezik drzave, trgovine, pozorista i skolovanih stanovnika gradova, a to je blize jednom opstem idiomu nego sto je zamislivo u Gelnerovom ancien régime-u. Isto tako je poznato da je francuske revolucionarne ratove vodila totalnom mobilizacijom prikupljena »la nation armée«. To se sve zbivalo mnogo ranije nego sto je moglo biti zbora o ikakvom industrijskom drustvu. Sociolog istorije Lia Grinfild (Liah Greenfeld) je 1992. prva obrnula ovu argumentaciju. Njena teza smesta nacionalizme pre modernizacije. Upravo je ideja nacije bila ono sto je stvorilo novu viziju drustvenog poretka i njegovu samorazumljivost i tako rascistila prostor za modernu ideju drustvene pokretljivosti unutar opstevazece kulture. Nasuprot Gelnerovoj, materijalistickoj, Grinfild stavlja idealisticku viziju.

To onda opet otvara pitanje o poreklu same nacije-ideje. Odgovor je da za to ne vazi opsta zakonitost vec da se moze dati samo istorijski odgovor: taj pojam je nastao u jednom precizno odredjenom periodu i precizno odredjenoj drzavi i odatle se prosirio na ostatak Evrope (a potom na svet van Evrope), putem ratova i drugih oblika konkurencije medju drzavama, putem kolonizacije i ideoloskih uticaja. Poreklo koncepta moze se odredjenije pratiti u »God's firstborn« Engleskoj gde je nastao u okolnostima ekstremne socijalne mobilnosti, »smeni straze« medju elitama posle ratova ruza, koji su dokrajcili staru feudalnu elitu. Nove elite su bile pritisnute statusnom nesigurnoscu i ceznule su za dostojanstvom - centralni koncepti kod Grinfildove - te su pravdale svoj status elite upucivanjem na svoju funkciju u sluzbi nacije. Od 1530. ideja »sluzbe naciji« dospela je u opstu upotrebu, kao i vizija Engleske kao posebnog entiteta koji nije samo kraljevski domen vec drzava (commonnjealth).

Rasprostiranje nacije-ideje je sa ove tacke teklo neravnomerno: odredjeno je istorijski, socijalno i geografski. Do ovog zakljucka Grinfild dolazi proucavanjem razvoja nacionalistickih principa kao procesa i postavljanjem pitanja kako, gde i kada se kristalisu, a iznad svega ko ih nosi i zasto. Pitanje zasto, koje se u Gelnerovoj analizi postavlja na funkcionalisticki i bezlican nacin (kakvu funkciju ispunjava podudaranje kulture i drzave u industrijskom drustvu), ovde upucuje na delanje licnosti i socijalnih skupina (sto je to vodilo francusku aristokratiju da prigrli ideju nacije?). Na ovaj nacin socijalno-psiholoski koncepti dolaze na centralno mesto, kao vec ranije pomenuti strah od gubitka statusa i narocito mehanizam resantimana (ressentiment). Grinfild u naslonu na Nicea (Nietzsche) definise resantiman kao neku vrstu egzistencijalne zavisti - jedno unistavajuce osecanje inferiornosti koje vodi odbacivanju stvarnosti koja se dozivljava kao ponizavajuca.

U nastanku ruskog nacionalizma resantiman je igrao vaznu ulogu. Kao u Engleskoj, a kasnije u Francuskoj, i u Rusiji je plemstvo bilo prvo koje je prigrlilo nacionalni ideal: ruski knezevi, koje je carstvo grubo prisililo u drzavnu i vojnu sluzbu, utehu za svoje ponizenje i nesigurnost nasli su u nacionalizmu - kao Rusi mogli su biti sigurni bar u minimum dostojanstva. Za gradjansku inteligenciju koja se polako brojcano uvecavala, ovo je vazilo jos u vecoj meri. To nije nista osobito; ali taj nacionalizam je postepeno uzimao specifican oblik pod pritiskom nezaobilazne cinjenice da Rusija nikako nije mogla da prevazidje zaostajanje za »prosvecenom« zapadnom Evropom. Do konca osamnaestog stoleca ruska elita je s entuzijazmom tezila vrednostima koje su bile priznate kao moderne. Ali je porazavajuca prednost Zapada polako postajala sve jasnija. Svest o tome vodila je prvenstveno stidu radi sopstvenog drustva ali se brzo pretvorila u svoju suprotnost, pri cemu su Zapad i sve zapadnjacke ideje bivale odbacene. Tako se kristalisao »ruski identitet« koji je u svemu morao da predstavlja sliku Evrope u ogledalu. Tako je nastao pojam zagonetne ruske duse - duboke, slovenske, narodne duse, koja pluta na osecanju i bitno je drugacija, ako ne i bolja, nego individualisticki, preterano civilizovani zapadnjacki ratio. Deo nacije najmanje pozapadnjacen, pofrancuzen, najmanje dotaknut individualizmom i idejama emancipacije u krajnjoj liniji je postao simbol ovog identiteta: ruski seljak, koji je ostao »kakav jeste« neotesan, nepismen, sluganski i religiozan.4 Narod je pri svemu tome trebalo da ostane prvenstveno jedan amblem a ne skupina gradjana. Ovo objasnjava centralni paradoks ove vrste etnickog nacionalizma: da se poziva na narod kao neku vrstu pra-bica ali istodobno razvija kult vodje i taj isti narod tretira kao »gamad«, kao glupu, nemustu masu. U ovoj viziji je narod mitsko telo a ne zajednica individua s pravima.

Na ovaj nacin je u proslom stolecu pod uticajem resantimana nastao etnicki nacionalizam u kojem je izrazen pojam suverenog naroda u terminima krvi i tla. To je nacionalizam koji u slavljenju »posebnosti« vidi najvise dobro i otuda je po svojoj sustini iskljuciv: narodni nacionalizam u krajnjoj liniji odbacuje jednak tretman gradjana za koje se smatra da ne pripadaju sopstvenom narodu i kulturi. Prema ovom shvatanju, kulturu ne moze usvojiti neko ko s njom nije povezan krvnim vezama - ako nema s drugima zajednicko poreklo.

Istodobno se u devetnaestom stolecu razvija jedan liberalniji nacionalizam, u kojem se suveren narod opisuje kao zajednica individua i gde se nadiranje nacionalne svesti povezuje s uvodjenjem gradjanskih prava - jedan nacionalizam koji je znao za izbor: La nation est un plébiscite de tous le jours, kako je to Ernest Renan izrazio 1882.5 U jeziku ovog nacionalizma nalazi se vise drustvenih nego bioloskih metafora. Jedan primer se moze naci u spisima politickog izbeglice Amede de Sen-Fereola (Amédée de Saint-Ferréol), koji je 1852. godine pobegao od diktature Napoleona III u Brisel, gde je ziveo od novinarstva i davanja casova. On je »otadzbinu« opisivao kao »svetu zemlju obogacenu krvlju svoje dece, znojem svojih radnika i delima svojih umetnika i onima koje je talasno kretanje ljudi donelo na njene obale«. La patrie je tamo gde se neko rodio i gde hoce da bude pokopan uz svoje pretke, ali vise nego ista drugo to je zajednica volje: »otadzbina, to je drzava cije su prirodne granice ruke onih koji hoce da je brane«, a pred tom zajednicom volje moraju pasti sve vestacke barijere jezika, religije, morala: njih podrivaju jednakost pravâ, zajednicke teznje... i, konacno, vreme koje ne cini da one nestanu, vec ih prekiva u skladno jedinstvo.

Belgija 1870. za Sen-Fereola nije bila otadzbina. Tome, kako on pise, razlog nije bio jezicki dualitet, vec sto je tamo vecina ljudi osecala prvenstveno lokalnu vezanost, pri tom opet prvenstveno, za selo. Seljaci u Belgiji su bili »avant tout de leur pays, ljui est Steenockerzeel, Jodoigne ou telle autre localité non min célèbre«,6 belgijsko drzavljanstvo je za njih bilo veoma apstraktan pojam. To je u Francuskoj, prema Sen-Fereolovom sudu, do nedavno bilo isto tako. Belgiji je samo potrebno vreme za konsolidaciju i radi toga mora ici putem pravâ i jednakosti: »samo principi slobode i pravde mogu da utemelje jednu novu drzavu - Belgijance se mora vezati za Belgiju opstim pravom glasa, pravednom nagradom za rad i skolovanjem sviju«. Jer bez pravâ je nacionalizam nemoguc.

Spisi ovog azilanta iz devetnaestog stoleca pruzaju lep primer gradjanskog nacionalizma (civic nationalism) koji su u to vreme ispovedali radikalni demokrati: trezven patriotizam koji nije poricao vaznost »pripadanja necemu« ali pri tom nije primecivao da takvo pripadanje isto tako zavisi od »biti primljen u«; koji je zagovarao srednji put izmedju beskrvnog kosmopolitizma koji je propovedao utopijsku ljubav prema citavom covecanstvu i sovinizma trgovaca nacionalnom slavom koji su za kafanskim stolovima pravili rime od »glorie« i »victorie«, »gurriers« i »lauriers«.7

Karel Van de Vustajne (Van De Njoestijne) ce pola stoleca kasnije u jednom zanimljivom eseju izraziti uporediva osecanja: on se tu pita da li je Veliki rat zaista mogao da vazi kao dokaz teze da se nacionalizam kao »pra«-emocija zbilja pokazao jacim od klasne i drugih oblika solidarnosti i da li se internacionalizam sa svojim intelektualstickim karakterom pokazao otpornim na intuitivnu ljubav prema otadzbini i narodu. Van de Vustajne sugerira da se nacionalizam moze svesti i na dobro obrazlozenu, racionalnu odbranu jednog zivotnog okvira i celine osvojenih pravâ. Ljubav prema otadzbini isto tako moze biti racionalna kada se ocuvanje domovine smatra nuznim radi ocuvanja tog okvira koji se pokazao pogodnom arenom za dublje politicke strasti nego socijalizam. U tom smislu je on opisao patriotski refleks kao »intuiciju te nuznosti« dok je bas internacionalizam nesto sto ima mozda vise emocionalni karakter.8

Ukratko: zajedno prozivljena istorija i zajednicki stecena prava u ovim shvatanjima je ono sto stvara nacije. Ova koncepcija nacije nije bila rezervisana samo za intelektualce: radnici Engleske, Nemacke, Francuske itd., nisu 1914. otisli dobrovoljno u rat zato sto su se srozali u atavisticku krvozednost i ekspanzionisticku pohotu, vec zato sto su - s pravom ili ne - imali ideju da brane nesto bitno: jednu kulturu, jedno shvatanje demokratije, pravâ, socijalnu sigurnost: oni na front nisu isli kao ratnici, vec kao gradjani. (Isto tako malo koliko je »gradjanski« nacionalizam tipican za intelektualce, etnicki je nacionalizam samopodrazumevajuci i prirodan izraz »zdravog narodnog bica«. Kao sto je opstepoznato, srpski etnicki nacionalizam i velikosrpsku politiku osvajanja formulisali su akademici iz Beograda.)

Trezven nacionalizam ne stvara vecne nacije: kada se ideja »zajednicki prozivljene proslosti« raskroji, kada se istorija ponovo napise u terminima sustinske nepravde, a drzava delom izgubi medjunarodni ugled i kada se komunikacijska mreza raspadne, ideja nacije se neprimetno podriva sve dotle dok ova fragmentacija duz i drugih linija ne postane neizbeznom. Nista sto se tice formiranja i raspadanja nacija nije »dato« ili »prirodno«.

Ova konstatacija svakako nece naneti smrtonosni udarac bilo kojem nacionalizmu. Prvo, isuvise je interesa vezano za odbranu nacionalistickih zahteva. Ali i izvan sfere oportunistickih razmatranja dekonstruktivizam nece voditi kraju nacionalizma. Nacionalizam nije nametnuto sujeverje. Sâmo pokazivanje da su nacije konstrukcije nece dovesti do toga da ljudima kolektivno padne mrena sa ociju: svest o tome da su Palestinci, istorijski govoreci, mlada nacija a ne nekakva pra-datost ne cini od intifade narodno veselje. Niti je nacionalizam fenomen u odumiranju - on je povezan s modernom: moderne drzave sa svojim standardizovanim skolstvom i socijalizacijom gradjana temelje se, na ovaj ili na onaj nacin, na »nacionalnim kulturama«. I, konacno, imajuci u vidu drzave koje se raspadaju jos dugo ce se uspesno administrativno unovcavati najrazlicitiji etnicko/lingvisticki zahtevi. »Progres«, stogod on znacio, verovatno nece voditi u svetlu post-nacionalisticku buducnost.

Samo, nigde nije propisano kakav ce oblik ovaj nacionalizam poprimiti. Da li cinjenica da postoji jedna grupa ljudi koja se oznacava nazivom »bosanski Muslimani« (administrativni termin koji vec dugo pre uvodjenja nije pokrivao nikakvu religioznu stvarnost) znaci da svi oni sada treba da se izjasne za islamsko-bosnjacki identitet i da deca u Sarajevu moraju da uce bosanski srpsko-hrvatski dijalekt koji se do rata govorio samo po selima? U ovo ce ratno vreme takva tendencija mozda osnaziti: sve zavisi od toga kada i kako ce se okoncati rat u Bosni; ali to nije evolucija koja je neizbezno ukorenjena u »bicu« muslimanskog »naroda«. U nacionalizmu nema »bitnih nemogucnosti« i nema puteva koje nacije besprizivno prevaljuju. Kulture nisu realno opazivi fenomeni, nisu monolitni blokovi koji se mogu cisto ornitoloskim postupkom jedna od druge razlikovati. Mnogi komentatori na ovu temu o tome ne vode racuna i bez problema pisu o »baskijskoj« ili »nizozemskoj« kulturi. Flamanski deo Belgije obiluje temama koje jezik opisuju kao »prirodnu barijeru koja je za kulturu ono sto je imunitet za organizam«.9 Ova reifikacija kulture, njeno svodjenje na prirodni fenomen, nije samo apsurdna, vec nema ni blagotvorno dejstvo. Post-nacionalizam je mozda utopija, ali je utopija i nastojanje da se nacionalni identitet utemelji u jednom nepromenljivom »narodu« i jednoj staticnoj »kulturi«.

Dakle, moze se samo pledirati za takvu sliku nacije koja je sto je moguce vise udaljena od »zdravog narodnog nacionalizma«. To nema nikakve veze s opstim bratimljenjem - ljudi su zlocudna bica koja se tek uz najvece napore mogu pokrenuti na duboko dozivljen humanizam, a zabavljacki potencijal nacionalnih predrasuda ostaje veliki. Isto tako se ovde ne radi o »posebnosti«: to je nedvojbeno veoma cista stvar. Ali treba imati na umu da je vrlo tesko pokazati od cega se sastoji identitet ili od cega bi trebalo da se sastoji i da ce otuda identitet kao politicki princip ostati vrlo mucna stvar - a cesto i opasna. Zato treba povesti borbu protiv esencijalizma, protiv misljenja u kategorijama »prirodnosti«, nacija i »vecnosti« kultura; i svakako protiv novog pisanja istorije u sluzbi nove samorazumljivosti novih nacija. Nije tacno da su, posto se Jugoslavija sada raspala, etnicke linije deoba oduvek bile same po sebi razumljive i dominantne i da je izbijanje gradjanskog rata bilo samo pitanje vremena - skoro polovina bracnih parova u Sarajevu bila je »etnicki mesovita«. Oprez prema nepoznatom drugom je mozda na Balkanu podignut na nivo principa, ali to nije razlog da se ovde (u Belgiji) neko na nj poziva.

Sto se tice ove borbe protiv izvesnosti stvari koje se same po sebi razumeju, jos jedna opaska na kraju: najinteligentnije studije o nacionalizmu napisali su migranti.

Jedna poruka na kraju: u izvesnom smislu svaki moderni gradjanin je nedovoljno »integrisan« i cak »neprilagodjen«, ziveci izvan organskih izvesnosti jedne sveobuhvatne kulture. To nije losa stvar jer nam dopusta da stavimo znak pitanja uz sve izvesnosti i neizbeznosti etnickog nacionalizma i tako, moglo bi se reci, ispunimo svoju gradjansku duznost u odnosu na the njinter of our discontent.10

Napomena:

Ovo predavanje je odrzano 9. 11. 1993. na Univerzitetu u Gentu (Belgija) u okviru ciklusa predavanja pod naslovom Nacionalizmi. Objavljeno je u Vlaams mardzistisch tijdschrift, 29e jaargang, jun 1995. Zahvaljujem se dr A. Mommenu iz redakcije Flamanskog marksistickog casopisa na odobrenju da se clanak prevede i na korisnim lingvistickim sugestijama.

M. Bogdanovic

1 R. Van Caunjelaert, Vaderlansche Historie, Knack 23. aug. 1993, p. 23.

2 Intervju sa Lucom Van den Brande u Humo, 24. februari 1994, pp. 36-38.

3 Bozjoj prvorodjenoj.

4 Igra reci: gedienstig i gosdsdienstig.

5 Nacija je svakodnevni plebiscit.

6 »pre svega vezani za svoj kraj, sto znaci za Stenokerzel, Zodoanj ili neko drugo, ne manje slavno, mesto«.

7 »slava« i »pobeda«, »ratnici« i »lovorike«.

8 Clanak u Nieunje Rotterdamsche Courant od 21. 2. 1916, u A. Deprez ed., Karel Van De Njoestijne: verzameld journalistiek njerk (Gent 1992), deel 8, pp. 610-115. Karel Van De Njoestijne (1878-1920), belgijski ekspresionisticki pesnik i novinar.

9 S. Daems, Njoord vooraf u P. de Rover et al., Tussen taal en staat. Vooruitkijken voor Vlaanderen (Leuven 1993), p. 15. Ova metafora se javlja i u J. Jambon i P. Rover, Vlaanderen sttat in Europa (Leuven 1994), p. 17.

10 zimu naseg nezadovoljstva.

Literatura:

Benedict Anderson, Imagined Communities. Reflections on the Origin and Spread of Nationalism, London 1991.

Ernest Gellner, Nations and Nationalism, Odzford 1983.

Liah Greenfeld, Nationalism. Five Roads to Modernity, Cambridge (Mass.) 1992.

Eric Hobsbanjm, Nations and Nationalism Since 1789. Programme, Myth, Reality. London 1990. I u drugim svojim radovima Hobsbaum se bavi nacionalizmom. Videti narocito:

The Age of Empire 1875-1914, Nenj York 1987.

Age of Edztremes, The Short Tnjentieth Century 1914-1991, London 1994.

Lode Njils, Van Clovis tot Happart. De lange njeg van de naties in de Lage Landen, Leuven 1992.

Prevela sa flamanskog: Mira Bogdanovic

d. m:

1) Nista nije prirodno u cinjenici da jezicke zajednice cine nacije ili narode i da kao takve teze politickim ciljevima

2) Nacije su sve u izvesnom smislu vestacke konstrukcije koje su se formirale u jednom odredjenom trenutku u vremenu pod vrlo konkretnim okolnostima

3) Etnicki nacionalizam se poziva na narod kao neku vrstu pra-bica ali istodobno razvija kult vodje i taj isti narod tretira kao »gamad«, kao glupu, nemustu masu

4) »Belgijance se mora vezati za Belgiju opstim pravom glasa, pravednom nagradom za rad i skolovanjem sviju«

5) Nista sto se tice formiranja i raspadanja nacija nije »dato« ili »prirodno«

6) »Progres«, stogod on znacio, verovatno nece voditi u svetlu post-nacionalisticku buducnost

7) Post-nacionalizam je mozda utopija, ali je utopija i nastojanje da se nacionalni identitet utemelji u jednom nepromenljivom »narodu« i jednoj staticnoj »kulturi«