Gordana Logar

Trenutak kad se, u poslednjoj nedelji septembra, predsednik Jeljcin pojavio na Ruskoj televiziji, istovremeno kad su stigle i sasvim odredjene i od lekara potvrdjene vesti o stanju njegovog zdravlja i rizicnosti neophodne operacije, mozda je najveca prekretnica promena u ruskom drustvu.

Cela situacija moze da se poredi sa praksom dosad poznatom samo u zapadnom svetu, prvenstveno u SAD. Do vrhunca je svakako doslo pocetkom osamdesetih kada je americka javnost ne samo pratila izvestaje konzilijuma vec bila obavestavana o svakom operativnom potezu na delikatnom delu tela predsednika Regana - operaciji debelog creva zbog pojave malignog oboljenja.

Zdravlje prvih ljudi u svakoj drzavi, bas kao i njihovo materijalno stanje u casu preuzimanja duznosti i odlaska sa nje, mnogo su vise od bilo kakvog marketinga, neukusa ili zadiranja u privatne stvari javnih licnosti. U svakom drustvu koje zeli ili jeste u najvecoj meri demokratsko ovo su najozbiljniji pokazatelji da, u bitnim stvarima, nema i ne sme da bude tajni, jer posledice pogadjaju celokupno stanovnistvo.

Ova vrsta informacija svakako ne spada prvenstveno u sferu medija i slobode stampe vec podrazumevajuce odgovornosti ljudi na vrhu koji i u najdelikatnijim stvarima moraju da budu spremni da podnesu raport naciji. Tamo gde se javne duznosti tako shvataju postoje manje ili nikakve mogucnosti da se sakriju i druge cinjenice koje ne idu u korist vladajucih struktura. Kada tako nesto dolazi iz Moskve utoliko ima vecu specificnu tezinu, makar doslo i posle vise godina od Gorbacovljeve glasnosti. Cinjenica je da je stiglo i to iz zemlje gde je pre osam decenija stvoren pojam nazvan »pravovremena« vest. Pravovremenost je vestima svakako potpuno suprotna kategorija, jer podrazumeva da se nesto objavljuje tek posto odgovara vladajucoj »eliti«. Najbolji i ujedno najgori primer »pravovremenosti« bila je tragedija u Cernobilju objavljena tek nedelju dana kasnije kad su razmere dostigle smrtnu granicu i najblizih delova Evrope.

Ako se ovi, na izgled, bizarni primeri primene na prilike danas u nas postaje jasno koliko je Jugoslavija zapravo udaljena od sveta i svetskih kriterijuma, ne samo u slobodi stampe, u profesionalnom novinarstvu, vec i u odgovornosti vladajucih krugova prema sopstvenom izbornom telu. Sasvim u skladu sa tom neodgovornoscu je zatiranje parlamentarizma i svakog drugacijeg misljenja. Vlasti u Srbiji i Crnoj Gori zasad od svojih zapadnih partnera u Dejtonskom procesu na ovakvo ponasanje dobijaju tek usputne primedbe. Pitanje je, medjutim, kad kljucne uloge budu manje da li ce i ugled, a narocito poslovi - oni veci reformski zahvati - biti blagotvorni za ovdasnje stanovnistvo. Odsustvo odgovornosti prema sopstvenom narodu je merilo koje ne mora da bude u prvom planu u odredjenom vremenskom periodu (Zapad, bas kao i nekadasnji Istok iznedrili su i diktatore), ali rok je svakako ogranicen.

S te strane, ako vlasti uopste interesuje prosperitet stanovnistva, ne bi se previse moglo ocekivati ni od skidanja sankcija. Svaki posao podrazumeva rizik, ali i poverenje, transparentnost, odredjenu meru otvorenosti u informisanju i poslovanju.

Danas ovde jedva da ce neko naci u najrasprostranjenijim vladi bliskim medijima i »S« od strajkova u Kragujevcu, Nisu, Vranju, sto je sasvim u skladu sa recima portparola JUL-a da se mora zakonom odrediti »sta se sme, a sta se ne sme pisati«. Ovo je svakako odrednica ili bi bar mogla da bude, gde je svet a gde smo mi.