Dobijam razna pisma u kojima me znani i neznani kude ili hvale i obicno ne zahtevaju da budu objavljena, pa tako na njih nisam javno odgovarao. Vase pismo je drukcije, pokrece na razmisljanje i preispitivanje, na dijalog, umesto uobicajene polemike u kojoj je samo jedan u pravu, a po Vasoj zelji da ga objavimo, rekao bih da i Vi ocekujete dijalog o temama koje pokrecete.

Stid

Zbog raznih stvari koje se u nasoj zemlji desavaju a pre svega retko vidjene pomame mrznje i nasilja, sadasnjim a i nekadasnjim drzavljanima namece se kolektivna odgovornost, cak i kolektivna krivica, kao da nam svima nuzno sleduje »stub srama«. Silovita propaganda koja namece kolektivnu krivicu, narocito kada je rec o ratnim zlocinima, nalikuje na masovnu histeriju i linc, izaziva slicne iracionalne reakcije i, sto je verovatno najvaznije, rusi jednu od temeljnih pretpostavki moderne civilizacije da je svaki gradjanin nevin dokle god nadlezni sud ne utvrdi konkretnu krivicu. S odgovornoscu stvari, pak, stoje drukcije; ona je u domenu kulture i politike; pre svega je javna, a ne samo privatna stvar. I pred vlastitom savescu i pred javnoscu valja, barem u demokratskom poretku, polagati racune za sve sto se cini ili ne cini u bitnim stvarima za jednu zajednicu u sta nesumnjivo spadaju rat i mir. I jedno i drugo su proizvodi konkretnih ljudi, institucija i organizacija, a ne plod neke prirodne neumitnosti ili raznih zavera. I tek u jasno strukturisanom kontekstu mogucna je razborita rasprava o krivici, odgovornosti, pa i o stidu. Nazalost, tamo gde nema nezavisnog sudstva i javnosti, buja zbrka i manipulacija koja nas sve vise udaljava od elementarnih pretpostavki demokratije, i mnogo sta izgleda kao iskljucivo licna stvar. Dabome, suludo je preuzimati na sebe krivicu i odgovornost pocinilaca zlocina; ocekivati od njih stid, izgleda kao puka iluzija. A ako bismo odgovornost za sve zlo koje cine pripadnici jednog naroda, i u ime citavog naroda, pripisali iskljucivo nekom drugom, nista ne bismo razjasnili i samo bismo se prividno sklonili od onih koji nas vide samo na strani zla.

Pored nametnutih oblika, stid spada i u spontana licna osecanja. Recimo, kao Jugosloven, stidim se iluzija u trajnost i snagu pristalica demokratskog preobrazaja zajednicke drzave, a kao Srbin stidim se potcenjivanja razornih potencijala srpskog nacionalizma. Bio sam medju najupornijima u zalaganju za ocuvanje intelektualne komunikacije i u vreme sve dublje krize Jugoslavije, tako sto bismo vec pripremljene projekte naucnih istrazivanja tretirali kao medjunarodne, ali je nacionalna iskljucivost sa svih strana razarala svaku trajniju komunikaciju. I ideja o demokratskoj rekonstrukciji Jugoslavije razbila se ne samo o bedem »starog poretka«, koji i danas mnogi idealizuju iz perspektive potonjih stradanja i zlocina, nego i pred rastucom snagom nacionalne discipline i mnogih intelektualaca koji su vazili za humaniste i demokrate. Lose sam prosao i u saradnji sa onima koji su propovedali »srpsko pitanje« kao »demokratsko pitanje«, jer nisam verovao da ce uspeti da nametnu strategiju odlaganja demokratije sve dotle dok se »konacno« ne resi »srpsko pitanje«, pa makar i ratom i opstim stradanjem, ne samo drugih vec i srpskog naroda. Suprotstavljajuci se takvoj tendenciji srpskog nacionalizma, izlozio sam se manipulaciji od strane drugih nacionalizama koji su iza retorike ljudskih prava manje ili vise vesto skrivali svoje projekte podele teritorija i nasilnog pomeranja drzavnih granica. Razloga za stid je previse, da me dovode u iskusenje da se proglasim za zrtvu drugih a i vlastitog »blagorodnog cuvstva«, a zanemarim ono sto je bitno: sta sam cinio i cinim da tacnije razumem sta se zbiva, da se suprotstavim mrznji i nasilju i sudelujem u daljoj borbi za humanost, mir i demokratiju, bez iluzija da je svet raspolucen na uzvisene i ponizene, zlikovce i pravednike, uveren da je mrznja mrzitelja samo jos jedna slepa ulica.

Humanizam i krvoprolice

Pitate, draga Branislava, »gde smo pogresili«, i bivsi profesori i bivsi studenti, svi mi koji smo bili privrzeni idejama humanosti, slobode i demokratije. Najpre bih rekao da se ne slazem s Vasom procenom da nasa zemlja »pliva u krvoprolicu generacije koju ste Vi vaspitavali«, jer, prvo, precenjujete uticaj vaspitaca i, drugo, koliko je meni poznato znatan deo generacije koju pominjete napustio je zemlju, kao i Vi, jos pre sadasnjeg krvoprolica, a u sve vecem broju je napusta od trenutka kada je ono zapocelo.

Pred Vasim otvorenim i pomalo surovim pitanjem cemu smo vas to ucili, kakvom humanizmu, kada se sve pretvara u rusevine i krvoprolice, rado bih se izmakao podsecanjem na cinjenicu da sam se tim poslom kratko bavio (oko sest godina) i da sam u njemu imao skromno mesto univerzitetskog asistenta. U svakom slucaju, ne mogu govoriti kao »mi«, pogotovo kada ga cine osobe s razlicitim usmerenjima. Ja sam, zaista, ponet nadom koju je 1968. podsticala jedna generacija pametnih i hrabrih studenata, prihvatio poziv kolega, koji su vec bili pod znatnom represijom rezima, da konkurisem za mesto asistenta na Filozofskom fakultetu, a posle svega sto sam doziveo ne kajem se zbog izbora da se nadjem tamo gde se studiralo na raznolikoj literaturi, umesto »biflanja« iz skripata ili samo jednog uzbenika, gde se zaista negovala kriticka misao u cijem je sredistu nacelo da je »sloboda pojedinca uslov slobode za sve«, pa makar ona poticala od sada vec vaskoliko prokazenog mislioca kao sto je Marks. Zivahne, povremeno i burne debate u seminarima jacale su volju za istrazivanje svakoga i svih. Bila je to, medjutim, samo oaza, ne jedina, slobodne misli i slobodnih gradjana koji ne priznaju tabu-teme, ponajmanje u teoriji i nauci, ali ni u ideologiji i politici, pa i po cenu ostrih sukoba sa vlascu. Cini mi se, Branislava, da ste prevideli razmere humanistickog obrazovanja u nasoj zemlji, cak i u ono vreme tek otetih sloboda. Humanisticko obrazovanje i kriticko misljenje unosili su u skole i fakultete nastavnici i profesori, djaci i studenti, ali je sve to bilo marginalno spram vladajuce ideologije i partijske drzave. U to smo imali prilike i te kako da se uverimo jos u ono vreme. Ucestale su bile sikane i brutalne represije, narocito prema studentima. Koliko je samo hapsenih i sudjenih. A svaki diplomirani sociolog i filosof, vise od drugih, bio je unapred sumnjiv pri trazenju zaposlenja. S nelagodom se secam mnogih seminara na kojima smo, istovremeno, uzivali u slobodnoj raspravi, ali se nad nama sve razgovetnije nametalo osecanje besmisla neupotrebljive slobode u antidemokratskom poretku; slutili smo da se blizi cas rastanka, i da ce svako krenuti svojim putem neizvesnosti. Ispunjeni toplinom profesionalne i ljudske solidarnosti pred sve snaznijim pritiscima i pretnjama negovali smo svoju oazu humanosti i slobode. Ali, secate se, ona se rastakala i iznutra. Strajk protiv politickog sudjenja Vladimiru Mijanovicu (1970) organizovali su samo studenti, i to u daleko uzem krugu nego sto je bio strajk citavog Beogradskog univerziteta (1968). Secate se, verovatno, i nasih prijateljskih razgovora, kada ste me Vi i Vase najblize prijateljice uveravale da svaka generacija ima svoje probleme i vlastite ambicije samorealizacije, sto je, istovremeno, razumljivo, ali je bilo i znak razilazenja u stvarima koje nismo uspevali ni verbalno da artikulisemo. U visegodisnjoj kampanji mnogi studenti su stradali, neki bili osudjivani, ali je sve do izbacivanja »grupe profesora« sacuvan obraz Filozofskog fakulteta, makar pred Istorijom. Iz osecanja profesionalne i gradjanske casti, ni »grupa profesora« nije mogla da prihvati kaznjavanje drugih a da sama prihvati »humano« uklanjanje iz nastave i »uhlebljenje« po raznim institutima.

Tako je nestajala jedna od poslednjih oaza humanistickog obrazovanja i kriticke misli. Univerzitetom je zavladao »podobni marksizam« i uopste »moralno-politicka podobnost«, a jos drasticnije je prosao citav skolski sistem kroz razne »reorganizacije« i »reforme«. Upodobljene skole i univerziteti posluzili su rezimu za novu ideologizaciju militantnim nacionalizmom i pripremu za rat. Znatno pre toga nestao je huk humanizma i kriticke misli, te su oni neduzni u izazivanju rata. Ako je neko od nekadasnjih humanista »okrenuo curak naopako« i zaigrao novu igru, to vec spada u neku drugu pricu.

Preispitivanje

Vracajuci se pitanju »gde smo pogresili«, ako hocemo pravi dijalog, ne mozemo izbeci i licni pristup. Verujem da sam izneo dovoljno cinjenica i argumenata o neduznosti ondasnjih humanistickih ideja i kritickog misljenja za ovaj rat. Znatno pre njegovog izbijanja pokusao sam da u knjigama Sukobi i Contra fatum izlazem rezultate visegodisnjih istrazivanja »uspona i pada« humanizma i kritickog misljenja, mada nisam ni pomisljao da time dokumentujem nevinost ondasnjih humanista i kriticara za potonji rat.

Nastojeci da vlastitu sujetu drzim pod kontrolom, ne bih se »junacio« izjavama da bih opet izabrao citav predjeni put. I dalje me vise zanima »sta ce s nama biti«, nego sta je bilo i »kako se ko drzao«. Ako bih prihvatio sudbinu »nepravedne zrtve« verovatno bih tragao za revansom ili mazohisticki negovao umisljenu moralnu ispravnost, pa makar ostao jedini vernik u svojoj crkvi. Zbog toga mi je veoma daleka Vasa tvrdnja o »slavnoj proslosti«, dok je »sadasnjost krvava a buducnost mutna«. Po mom uverenju i znanju, pretezan deo proslosti prisutan je u sadasnjosti. A tu vidim i udeo vlastite profesionalne i gradjanske odgovornosti sto nedovoljno poznajem bas vezu izmedju proslosti i sadasnjosti, i sto se nisam odlucnije odupirao zamkama metode koja pociva na nekriticki shvacenoj teoriji o »istorijskoj distanci«. Zar je trebalo da prodju decenije pa da se pojave delici istine o genocidima iz ranijih ratova, o nasilju i pljacki oslobodilaca, o torturi na Golom otoku, laznoj socijalnoj harmoniji i zavidnom ugledu u svetu?

»Crna rupa« i u mom iskustvu je odnos prema vlasti. Kao profesionalac, poverovao sam u ideju o »integralnom samoupravljanju« kao superiornu svakoj demokratiji kao politickoj tvorevini. Politika i vlast su i za mene bili nesto od najmanje vrednosti. Ponekad je to izgledalo i kao lukavstvo, da se alternativa trazi apstraktnim transcendiranjem datog politickog poretka, bez konkretnog suocavanja i sukobljavanja sa njim. Posto sve to licno nisam izbegao, pa me ne zaokuplja preterana griza savesti, svoju veliku gresku vidim narocito u potcenjivanju institucionalnih osnova slobode i demokratije. Mozda sam, poput mnogih drugih, opcinjen snagom »realnog socijalizma«, koji je izgleda ako ne vecan a ono svakako trajniji od zivota moje generacije, trazio kompenzaciju u licnoj slobodi, mimo i protiv svih institucija. Nekada sam bio zadovoljan kada sam izbegao da »udjem u vlast«, ali kako vreme prolazi sve vise sam sklon da u tome vidim i vlastiti prilog »negativnoj selekciji kadrova« koji su se za vlast bezocno borili i jos brutalnije se na njoj odrzavaju. Uljuljkivani u prednostima »jugoslovenskog puta u socijalizam« prevideli smo antidemokratski karakter vlasti, pa nam se, eto, desilo da su one zemlje »realnog socijalizma«, na koje smo decenijama oholo gledali kako zaostaju za nama, uspele da raskinu s antidemokratskim poretkom partijske drzave i izbegnu krvavu sadasnjost i mutnu buducnost, uprkos svih objektivnih teskoca da hvataju korak s razvijenim svetom.

Smatrajuci da nam je traganje za istinom o proslosti i sadasnjosti vazna profesionalna obaveza a borba za demokratiju gradjanska duznost, nadam se, draga Branislava, da ima mnogo tema za dijalog, pa i za saradnju svih onih kojima je stalo i do pameti i do casti, bilo da su ostali ovde ili otisli odavde. Tesko da iko umesto nas moze razumeti sve sto se desava i da predvidi »sta ce s nama biti«. Cak bih mogao reci da me raduje svaki Vas prilog Republici, kao i komunikacija sa svima koji su makar »u mislima« s nama, ovdasnjima.

U Beogradu, 28. septembra 1996.

S postovanjem,
Nebojsa Popov