Temelj razboritosti je »gradjanski razum« (ragion civile), razloznost, a njegova najizrazitija i najkorisnija manifestacija u aktivnom zivotu jeste »gradjanska razboritost« (prudenza civile)

Pero Muzijevic

Kod Albertija je, dakle, pojam virtus dobio svoju potpunu i konacnu artikulaciju, kada je rec o humanistickom ucenju, ali artikulacija tog pojma, sa svoje strane, konacno odredjuje poziciju fortune i slucaja.

Slobodna inicijativa

Prihvatiti i priznati fortunu znacilo je prihvatiti slobodnu inicijativu individue, znacilo je postovati i odmeravati njenu moc, a odmeravanje te moci samo je u konkretnoj akciji, u aktivnom zivotu, u kojem kao glavni i osnovni instrument, kao glavno obelezje, treba da dejstvuje razboritost koja coveka uci kako da postoji, kako da pretnjama i pritiscima ne popusta i ne prepusta se lenjo i pasivno, vec da sacuva kontrolu nad sobom, da prihvati Fortunu, dakle, i da se s njom uhvati u kostac. Covek koji poseduje »virtus« moze da odbije udarce sudbine i da se, u slucaju neuspeha, posluzi drugim mogucnostima koje mu pruzaju prilike. Odnos izmedju ljudske logike i igre fortune je u traganju za najboljim nacinom da se ostavi sto manji prostor slucaju, znaci da se sto je vise mogucno prosiri prostor u kojem gospodari suvereno covekova virtus, a sve zajedno u odbacivanju i odbijanju fatuma kao tajanstvene volje i sile sto unapred hoce da odredi sudbinu coveka, dakle, u odbijanju pasivnosti kojoj je uzrok pristajanje i verovanje u fatum.

Mudrost

Mudrost ili razboritost (prudentia), najopstije uzeto, jeste racionalna disciplina o ljudskim zbivanjima (i ona Albertijeva »sveta disciplina zivljenja« pociva na razboritosti): dakle, racionalno ponasanje na svakom polju, to je sposobnost odredjivanja, razlucivanja onog sto je dobro ili lose za coveka. Ona je, kako kaze Ciceron, »nepristrasno znanje o dobrim i losim stvarima«. Mudrost ili razboritost pretpostavlja jednu filosofiju zivota koja usmerava volju i orijentaciju ponasanja u delovanju. Za razliku od sapientia-e, koja je svojstvena pojmu filosofije kao cista kontemplacija, razboritost (prudentia) izrazava pojam filosofije kao vodica coveka na zemlji. Pojam razboritosti tradicionalno se odnosi na sferu koja je svojstvena ljudskim aktivnostima i izrazava racionalno ponasanje u okviru ove sfere, to jest mogucnosti da ona bude usmerena na najbolji nacin. »Razboritost«, kod ranih humanista, nije odlika onih sto pasivno primaju zivot, niti onih sto »beze od gradjanskog zivota« (kako bi rekao Bracolini), poput onih »manastirskih« filosofa Salutatijevih, koji biraju sapientia-u i kontemplativni zivot. Ona nije odlika ni onih koji se prepustaju zivotu, delujuci na osnovu instinktivnih i impulsivnih snaga, vec je odlika onih koji aktivno ucestvuju u zivotu slobodnog grada, cijoj slobodi i blagostanju doprinose, starajuci se oko sebe kao autonomnog sredista akcije, onih, dakle, sto se svojom odlukom, koja je moralni cin, aktivno suprotstavljaju pasivnosti, ali i impulsivnom preterivanju. Razboritost je sposobnost biranja sredstava radi realizovanja ciljeva, ona je vrlina ciji je zadatak da usmerava akciju u okviru onoga sto je slucajnost, u prostoru konkretnog, dakle, u polju fortune, kao praktican sud koji pokrece volju da deluje u skladu sa ciljem. Temelj razboritosti je »gradjanski razum« (ragion civile), razloznost, a njegova najizrazitija i najkorisnija manifestacija u aktivnom zivotu jeste »gradjanska razboritost« (prudenza civile). Ona je ta koja cini srz i osnovno sredstvo humanisticke vrline (virtus), jer je bez razboritosti dejstvovanje te vrline nemoguce.

Slobodan izbor

»Gradjanski razum« nastoji da razluci stvarno postojanje, stvarni zivot od privida, da upozna prirodu stvari i da njima ovlada tek onda kada spozna »razlog stvari« (ragione delle cose). Dakle, nju mogu da poseduju oni sto su »razumni« (ragionevoli), razlozni i oni »koji shvataju« (intendenti), pa su onda u stanju da predvidjaju tok dogadjanja (moguce promene okolnosti) i da nacine razborit izbor, da odrede svoj cilj i da ga, uz veliku volju, koju slede njihova upornost, revnost i marljivost, realizuju. Nije tesko razumeti da su i pojam fortune i pojam »gradjanske razboritosti«, koje elaboriraju humanisti, duboko usadjeni u mentalni habitus trgovacki, kao sto je sasvim jasno da im taj habitus ne dopusta bilo kakvu pasivnost i pristajanje na definitivan i unapred determinisan svet fatuma. Takvu razboritost, zasnovanu na dozivljenom iskustvu, mnogo vise nego na naucnom znanju, afirmise i Alberti, i sam izdanak stare trgovacke porodice Albertija, u pominjanom delu O porodici (Della famiglia), u koje je pretocio iskustvo svoje porodice, pokazujuci na primerima koliko je vrlina (virtus), uz pomoc »gradjanske razboritosti«, mogla protiv fortune, i sam, predvikijanski, verujuci da od karaktera napora koji se ulaze zavisi uspon i pad, i porodice i grada i drzave.

Aktivnost u zajednici

Takvim istim idejama prozeto je i delo Matea Palmijerija O gradjanskom zivotu (Della vita civile), u kojem je ekspliciran ideal covekove akcije u zajednici, na dobrobit grada. Mudrost i za Palmijerija mora biti usmerena prakticno: to je onaj deo filosofije koji »vodi ljude i uci ih vrlinama...«; ...to je savetnik dobrih i postojanost naseg zivota, gde pravim redom, a ne po slucaju kao zivotinje »ucimo da zivimo u skladu s pravim ciljem«. Najveca i najvaznija medju vrlinama, s gledista interesa grada, jeste »...pravicnost u upravljanju zajednicama i mnostvom ljudi...«. Upravljac, a to je »svaki dobar gradjanin koji je postavljen u magistrat; on, pre svega, ima da se trudi da ne bude privatno lice, vec da predstavlja sveopste lice citavog grada...«, jer, drzi Palmijeri, »opsta korist je garancija slobode i ona dolazi od marljive delatnosti gradjana, od razuma i odsustva licnog interesa kod upravljaca«. Upravljaci treba da imaju realisticku viziju ciljeva republike, a sve treba ostvarivati odgovarajucim instrumentima, koji su prikladni istorijskim uslovima, dobu, ambijentu ili situacijama.

Poimanje vremena

Ovde, upravo, povodom Palmijerijevog misljenja da u gradu-drzavi »sve treba ostvarivati odgovarajucim instrumentima prikladnim istorijskim uslovima«, vraticemo se opet humanistickom shvatanju istorije. Smisao za evokaciju proslosti, takodje, pociva na razboritosti (u gradjanskom, aktivnom zivotu), jer je to samo jedna strana, veoma vazna, sposobnosti pronicanja u sadasnjost. Sam pojam fortune i pobeda razboritosti (to jest vrline) nad njom, neminovno ukljucuje pazljivo razmatranje vremena - proslosti i sadasnjosti radi predvidjanja buducnosti. Razboritost nam pomaze da odgonetnemo, posto smo razborito stekli preciznu sliku o stvarnom karakteru nekog dogadjaja, zasto se i kako u sadasnjim dogadjanjima desava ono sto se desava. Svest o nestalnosti fortune, to jest o nezaustavljivom kretanju stvarnosti, svest je o stvarnom toku dogadjaja, neophodna da bi se spremnim akcijama s njima uhvatili u kostac. Starajuci se da shvate pravu i istinsku meru dogadjaja, humanisti (i gradjani-upravljaci gradova, trgovci) trude se da rekonstruisu tok dogadjaja i da svoje inicijative usklade sa njihovim razvojem. To je smisao Palmijerijeve ideje o »instrumentima prikladnim istorijskim uslovima«, sto je ravno adekvatnim stvarnim odgovorima na stvarne zahteve vremena, ili Tojnbijevoj teoriji »izazova-odgovora«. Da bi se mogao dati adekvatan i najkorisniji odgovor potrebno je imati sasvim jasnu i konkretnu predstavu o »izazovu«: svaki dogadjaj mora biti odredjen u odgovarajucoj perspektivi i u koordinatama vremena i prostora.

Jasnoca

Razboritost na planu istorije, taj istorijski razum ili razloznost, jeste, takodje, ono Ciceronovo »nepristrasno znanje o dobrim i losim stvarima«, jeste, dakle, lucidno ispitivanje proslosti, oslobodjeno prijatnih izmaglica, jer od stepena te lucidnosti zavise akcije koje treba preduzeti, od nje zavisi preciznost onih navigacionih karata, koje smo pominjali, na kojima tacno moraju biti obelezeni podvodni grebeni i plicaci, struje i vrtlozi. »Bahata istoriografija«, kako je govorio Viko, u periodima »bahatosti naroda«, a te dve bahatosti se uzajamno hrane i zahtevaju, lisena je sposobnosti za lucidno ispitivanje.

Ovde nam moze biti od koristi jedno signifikativno razmatranje Leonarda Brunija o razboritosti i o nesposobnosti za razborit pristup stvarima. Sve ljudske greske, po Bruniju, dolaze otuda »sto kao slepi u mraku lutamo«. Ljudi mogu imati urodjenu zudnju za istinskim dobrom, ali ta zudnja je »zbrkana i nepouzdana, skoro prekrivena tminama laznih misljenja, kojima smo zaslepljeni, pa obmanuti lutamo stranputicom...«. Za zivot, za aktivni gradjanski zivot treba, dakle, posedovati ono znanje, onu filosofiju koja ce nam biti od pomoci »u nevoljama kojima nas izlaze fortuna«, a te nevolje izbeci cemo ako »kao slepi u mraku ne lutamo«, ako nam teznja za istinskim dobrom nije »zbrkana i nepouzdana«, vec jasna i sa jasnom svescu o stvarima ucinjena pouzdanom, ako smo uspeli jasnim, preciznim i konkretnim misljenjem da otklonimo »lazna misljenja« i, tako, dosli do precizne i konkretne fizionomije stvari; ako smo, naprotiv, »zaslepljeni« onda cemo »obmanuti lutati stranputicom« i nikada necemo naci put ka istinskom dobru.

Dobro

Kontemplativni zivot zahteva posebne vrline, ali covek se sa fortunom nosi u aktivnom zivotu, kojem moramo biti privrzeni, jer »aktivni zivot je izvrsniji u opstoj koristi«, a u njemu je razboritost najveca i najkorisnija vrlina (»razboritost preovladava u svakoj delatnosti«). - »Sve sto cinimo za nasu korist ili za otadzbinu, ili za nase najdraze, sve to zavisi od razboritosti i od onih vrlina sto su sa razboritoscu spojene«. Ima jedno mesto kod Brunija koje valja posebno naglasiti: on, naime, smatra da covek koji nije dobar ne moze biti ni istinski razborit. »Razboritost je istinit sud o korisnosti, a istinit sud je neiskvaren. Jer, stvari samo dobrom coveku mogu da izgledaju onakve kakve jesu. Sudovi zlih su kao i culo ukusa kod bolesnih: nicemu nisu u stanju da odrede pravi ukus« (podv. P. M.). Poroci, dakle, najvise stete nanose, upravo, razboritosti, jer oni coveka cine zbrkanim i nepouzdanim, zaslepljenim laznim misljenjem (»...zlocinac ili los covek mogu da shvate matematicke dokaze i fizicka znanja, ali su potpuno slepi kada je rec o mudrim stvarima« - kaze Bruni). Dakle, biti zao znaci ne moci videti istinu, jer se izmedju nje i pristupa zlog coveka umece prepreka, dijafragma, kroz koju se prelamaju razni pokvareni licni interesi koji zamagljuju stvari (»tu svetlost istine gube«). Oni gledaju zamagljenim pogledom, pa, stoga, dobrim drze ono sto dobra nisu (»Jedne vidimo kako zude za tiranijama, a druge kako smisljaju otimacine i prevare«). Zao covek sve oko sebe prelama kroz svoj egoizam. »Jedino dobar covek sebe ne obmanjuje niti luta.«