Zavrsni udarac

Radivoj Cveticanin

Za atinski susret Milosevica i Tudjmana njihovi grcki domacini rekose da je tek drugi bilateralni razgovor srbijanskog i hrvatskog lidera. Dokumentarista Vremena, pak, izbrojao je - ne ogranicavajuci se samo na bilateralu - ravno cetrdeset sedam susreta pre Atine. Obicnom posmatracu tesko da se cinilo da ih je bilo i tako malo i tako mnogo. Obe su brojke ne samo zbunjujuce nego, jos vise, obeshrabrujuce. Mozemo se, naime, upitati zasto tako retko udvoje kod tolikih problema i muka, a s druge strane, sta li su radili dosad prilikom tolikih susreta, kad je malo tih problema i muka doista reseno.

Drugi ili cetrdeset osmi, svejedno, tek susret je odrzan ne na vlastitu inicijativu jednog ili drugog atinskog sagovornika, nego opet zalaganjem i pritiskanjem drugih - sto je postalo pravilo i obicaj - ovoga puta po svemu sudeci zalaganjem Ricarda Holbruka. Grci su bili radi da to predstave kao krunu svog tronedeljnog diplomatskog truda, ali znajuci za naviku da sefovi beogradskog i zagrebackog rezima komuniciraju samo sa velikim zverkama i na njihov nalog, cine se uverljivijima vesti da je svemu kumovao Amerikanac. Podstakao je srpsko-muslimanski dijalog poslavsi Ganica u Beograd, i zatrazio da se ozivi proces normalizacije odnosa Jugoslavije i Hrvatske, to bi trebalo da je jos jedan rezultat njegove poslednje misije na Balkanu kad je isposlovao da se Karadzic odrekne i partijske funkcije. Grci su, dakle, dali dobre usluge, koristeci i okolnost da Milosevic rado dolazi u Grcku na letovanje, pa je spojio lepo sa korisnim - zrtvovao je tek jedan dan od odmora - a ni Tudjman nije bio prinudjen da menja klimu, dosavsi s Briona i vrativsi se tamo posle razgovora. Amerikanci, medjutim, ne isticu, kako se da primetiti, svoju specijalnu ulogu u svemu tome, sem sto tu i tamo probije kao slucajna informacija da je Holbruk zvonio mobilnim telefonom Milosevicu usred atinskih razgovora, te da vasingtonska administracija pozdravlja napredovanje srpsko-hrvatskog dijaloga. Otkud ta uzdrzanost - o tome ce biti reci kasnije.

Atinski susret izbacio je u ravni deklaracije nesumnjivo visok rezultat. Uveo je proces normalizacije srpsko-hrvatskih odnosa u zavrsnu fazu, najavom da bi se krajem avgusta mogli uspostaviti diplomatski odnosi izmedju dve drzave, i proglasiti medjusobno priznanje.

Rekli smo koliko smo tacnije mogli da se radi o najavi medjusobnog priznanja, a ne o cvrstom sporazumu da se to i ucini. Kad je o tom kljucnom cinu rec, onda tu postoje dve interpretacije. Jedna je grcka. Grcki premijer Simitis kao brizni domacin imao je jedan povisen ton u svojim izjavama, ton glasnika o velikom dogadjaju i vlasnika nekog znacajnog dobitka. On je bio decidiran u obavestenju da su puni diplomatski odnosi na pragu, i medjusobno priznanje takodje. Videlo se na njemu da je prosto tezio da se razume da je tako, i nikako drugacije.

Druga je interpretacija ucesnika razgovora, pogotovo hrvatske strane. Milosevic je produzio letovanje, te nije bio na usluzi novinarima, ali su zato i Tudjman i Granic, pa i nizi funkcioneri, objasnjavali gde je dospeo proces normalizacije, i kud bi trebalo da se krece narednih dana. Po njihovom vidjenju, sve jeste na putu koji je ocrtao Simitis, ali sa malim zadrskama. Da se naslutiti da oni, Hrvati, ne zatezu, ali da jos ima da se dogovara. Spominje se Zeneva i sastanak balkanskih lidera s Kristoferom, koji predstoji, sto bi, vele, moglo pomoci napredovanju ove stvari.

Ocigledno je iz svega ovoga da do velikog cilja ne stoji lak put. U saopstenju o atinskim pregovorima srbijanski i hrvatski lider naveli su najkrupnija pitanja koja jos imaju biti resena da bi se normalizacija odnosa mogla formalno dovesti na najvisi stupanj. Izdvaja se svojim volumenom pitanje srpskih prognanika iz Hrvatske, i svojim kontroverzom poluotok Prevlaka.

Cim se vratio kuci Tudjman je, kao i posle povratka iz Dejtona, podvukao da je Prevlaka hrvatska, i da ce takva i ostati, te da o nekakvoj zameni teritorija - o cemu se i sad kao i ranije spekulise - ne moze biti ni reci. Moguce je da u hrvatskim politickim krugovima opet nije naisao na dobar prijem sa nekim kompromisnim idejama, te je izasao u javnost, nakon pregovora, sa ovom, beskompromisnom.

To je ono sto ne ide u prilog optimistickim ocekivanjima od citavog posla.

U prilog tim ocekivanjima svakako ne idu ni izjave hrvatskih licnosti koje se bave povratkom Srba prognanika. Usred ove konstruktivne situacije stvorene atinskim pregovorima javlja se jedan takav u Zagrebu koji, na primer, kaze da su netacne interpretacije da Hrvatska ne prima izbegle, nego je rec o tome da ih Jugoslavija ne pusta da se vrate! Cinizam koji se ovde upraznjava svakako se ne uklapa u pozitivnu klimu koja bi morala da obelezava proces normalizacije. A treba ne samo dati dobre izjave, nego i u Saboru prilagoditi zakon o amnestiji za Srbe na osnovu atinskog dogovora, sto je, svakako, mnogo teze i komplikovanije.

Iz ovakvih i slicnih cinjenica proizlaze rezerve i strahovi da ce u predvidjenim rokovima biti ostvareno ono sto je u Atini receno da hoce: ambasade i priznanje. Cini se da zato ni Amerika ne zuri da u javnosti efektuira svoje napore i zasluge, te da pokazuje oprez. Jer, sa ovima koji sprovode normalizaciju odnosa Beograda i Zagreba nikad niko nije dokraja siguran. U vise navrata stvari su bile dovedene u povoljnu fazu, da bi se potom ponovo vratile koji korak nazad. Majstori sadasnje normalizacije, poznato je, pokazali su se u proslosti kao bolji i veci majstori raskida, sukobljavanja i destrukcije, i ovo nije njihov prirodni posao. Pa opet, ostalo je da ga obave oni, niko drugi. Sefovi beogradskog i zagrebackog rezima davali su ga i drugima, u poslednje vreme svojim ministrima spoljnih poslova Milutinovicu i Granicu. Ali, sve je sporo islo. Ne kazemo da je to islo sporo protiv njihove volje. Naprotiv. Ali, jasno je da su oni za sebe ostavili zavrsni udarac, ma kad on bio izveden. Sad, krajem avgusta, ili - sto se nama cini izvesnijim - nesto kasnije.

Kad Milosevic i Tudjman rade ovakve stvari onda se uvek podozreva da ima nesto sto je uradjeno u stilu tajnih sporazuma. Tako i ovog puta. Ono sto je doslo do javnosti, primljeno je, medjutim, dobro. Bez entuzijazma, ali dobro. Ovde su i najveci Milosevicevi oponenti, s izuzetkom Seselja, rekli: u redu.

Knedla je sigurno mnogima stajala u grlu kad su to kazivali, ali gledao se poklon, na darodavce se zmurilo.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]