Bez privatizacije, trzisnih reformi i strukturnog prilagodjavanja Srbija ima samo dva izbora - inflaciju i recesiju, ili hiperinflaciju i kolaps

Krajem novembra 1995. godine Jugoslaviji su suspendovane sankcije, univerzalno opravdanje za sve ekonomske nedace u Srbiji. U decembru smo bili zasuti optimistickim projekcijama ekonomskih kretanja u 1996. godini. Tako je vlada republike Srbije predvidela ekonomski rast od 20%. Govorilo se i o udvostrucenju izvoza, kao i o intenzivnom porastu industrijske proizvodnje, zaposlenosti i zarada. Budzet i javni rashodi planirani su kraljevski. Rast cena nije planiran, odnosno predvidjena je stabilnost, tj. nulti rast cena. Kao glavni nosioci razvoja oznaceni su "uspesno ocuvani" veliki sistemi. Svi ti spektakularni rezultati trebalo je da se ostvare u nepromenjenom privrednom sistemu i sa istom privrednom strukturom.

Naime, vlast u Srbiji odlucno negira i prakticno odbija cak i pomisao o potrebi privatizacije, trzisnih reformi i strukturnog prilagodjavanja. Zato se u rezimskim i prorezimskim medijima mogu procitati samo vesti o teskocama zemalja u tranziciji. O privrednom rastu i oporavku, narocito u zemljama-liderima u reformskom procesu nema ni slova. Tako bi, na primer, Srbi trebalo da zale Slovence koji se dave u ekonomskim teskocama, ali tako im i treba kad su se otcepili i skoro da su primljeni u Evropsku uniju. Nigde se ne kaze da je Slovenija gotovo uspela da se vrati na nivo ekonomske aktivnosti iz 1989. godine i da ima najmanje osam puta veci drustveni proizvod po glavi stanovnika od Srbije.

Ekonomisti koji su upozoravali i dokazivali da su vladine projekcije ekonomskog rasta u 1996. godini nerealne i da ih je nemoguce ostvariti, te da ce se ekonomsko propadanje Srbije nastaviti sve dok i ona poput drugih bivsih socijalistickih zemalja ne udje u proces tranzicije, arogantno su napadani kao pesimisti, "profesorcici", ptice zloslutnice i tako dalje.

Ekonomska kretanja ostvarena u prvih sedam meseci ove godine daju za pravo ekonomskim ekspertima. Od spektakularnog rasta industrijske proizvodnje u ovoj godini nema nista i tesko da ce ona biti vise od 2% veca u odnosu na proslogodisnji prosek. To znaci da ce njen nivo jos uvek biti samo 37-38% nivoa iz 1989. godine. Cena gubitka bivseg jugoslovenskog trzista ocigledno je za srpsku industriju izuzetno visoka. Insistiranje na ocuvanju velikih sistema i blokiranje strukturnog prilagodjavanja placa se ekonomskim propadanjem i nestabilnoscu. Savrseno je jasno, cak i potpunim ekonomskim laicima, da su veliki socijalisticki proizvodni sistemi kamen na vratu Srbije i da ce politika njihovog cuvanja destruirati i ono sto u njima vredi i sto bi u procesu trzisnih reformi i strukturnog prilagodjavanja moglo biti pocetak uspesnog poslovanja.

Nista nije bolje stanje ni u drugim delatnostima. Realan drustveni proizvod gradjevinarstva bio je 1995. godine 55% manji nego u 1989, u slucaju saobracaja taj pad iznosio je cak 70%, a u trgovini 30%. Cak je i realan drustveni proizvod poljoprivrede 1995. godine bio 12% nizi nego 1989.

Poljoprivreda je narocito tuzna prica. Jedini sektor ciji se proizvodi mogu lako izvoziti i to za tvrdu valutu izraubovan je do kolapsa. Proizvodnja psenice, kukuruza i drugih kultura, kao i stoke, kontinuirano opada u poslednjih sest godina. Godine 1990. vlasti u Srbiji su, doduse bez argumenata - ali u Srbiji su parole poslednjih godina mnogo vaznije od argumenata - tvrdile da je tretman poljoprivrede nezadovoljavajuci i to su iskoristile kao jedan od krunskih dokaza protiv tadasnjeg saveznog premijera Ante Markovica. Te godine u Srbiji i Crnoj Gori proizvedeno je: 4,1 milion tona zita, 7,8 miliona tona kukuruza, 4,7 miliona tona secerne repe, itd. Prosle, 1995. godine, kad smo uveliko bili "svoji na svome", proizvedeno je: 2,9 miliona tona psenice, 5,8 miliona tona kukuruza i 1,7 miliona tona secerne repe. Ovogodisnja zetva psenice, prema oficijelnim procenama, iznosi 1,8 miliona tona, kolike su otprilike i potrebe domace potrosnje. Ima, medjutim, procena da zetva nije veca od 1,5 miliona tona i da bismo se lako mogli suociti sa nestasicom zita. Kolike su rezerve javnost ne zna, a i opasno je raspitivati se.

I ostali ekonomski agregati daju krajnje deprimirajucu sliku. Broj ljudi koji traze zaposlenje premasio je 800.000, a stopa nezaposlenosti je dostigla 25,7%. Visak zaposlenih u odnosu na ekonomsku aktivnost vec nekoliko godina se procenjuje na oko 40% formalno zaposlenih u drzavnom i drustvenom sektoru. Realne zarade su jos uvek gotovo za polovinu manje nego 1990. godine, 30% je siromasno, dok je 700.000 ljudi izlozeno dubokom siromastvu jer ima mesecne prihode po domacinstvu koji su manji od jedne polovine linije siromastva (minimalna potrosacka korpa hrane i pica). U maju 1996. godine, 60% industrijskih radnika je primalo nadnice koje su bile 46% nize od proseka - iznosile su 58 dolara. Pri tom je 152.000 zaposlenih u tekstilnoj industriji u proseku primalo 48 dolara nadnice.

Od udvostrucenja izvoza ne samo da nema nista, nego bi trgovinski deficit ove godine mogao da premasi 1,5 milijardi dolara. Pokrivenost uvoza izvozom je manja od jedne polovine, a struktura izvoza se pogorsava - raste ucesce sirovina i polufabrikata - toliko o izvoznoj sposobnosti jugoslovenske industrije.

Cene su daleko od stabilnih, iako nema dana da neko od drzavnih funkcionera ne izjavi kako je stabilnost primaran cilj ekonomske politike i kako ce se i javna potrosnja i ozivljavanje proizvodnje finansirati iskljucivo iz realnih izvora. Koji su to "realni" izvori kad je domaca stednja gotovo jednaka nuli, kad su mogucnosti uvoza kapitala vise nego skromne, a porezi i doprinosi toliko visoki da guse i privatni i drustveni sektor, nije poznato, ali se nije tesko ni dosetiti. Samo u julu 1996. godine cene su porasle fantasticnih 6,6%. Taj rast tek treba analizirati, ali nije iskljuceno da labavljenje monetarne politike, do kojeg je doslo nakon sto je oteran guverner NBJ Dragoslav Avramovic, pocinje da daje cenovne rezultate. U odnosu na decembar 1995. julske cene su bile 41,8% vece - rasle su 5,1% prosecno mesecno, sto na godisnjem nivou iznosi 81,9%. To zvati stabilnim cenama, vrhunski je cinizam i podvala.

Za ekonomske eksperte rast cena nije iznenadjenje, jer im je odavno jasno da drustvena svojina, postojeci drustveni sistem, privredna struktura i u osnovi komandno upravljanje privredom sami po sebi generisu inflaciju i recesiju. Oni odavno tvrde da bez privatizacije, trzisnih reformi i strukturnog prilagodjavanja Srbija ima samo dva izbora - inflaciju i recesiju, ili hiperinflaciju i kolaps. U postojecim uslovima, dakle, od trajnog privrednog oporavka, cak i sa suspendovanim sankcijama, kao sto i pokazuju ekonomska kretanja u prvih sedam meseci ove godine, nema nista.

Aleksandra Posarac

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]