Zbivanja

Simuliranje...

Nebojsa Popov

Izmedju julskog i avgustovskog broja naseg lista nizali su se dogadjaji koji namecu utisak o izuzetnoj dinamici drustvenih zbivanja, kao da se desavaju krupne promene u oblasti pravde, opozicije, drzave.

Pravde...

Radio Slobodna Evropa objavio je 31. jula da je pronadjen svedok otmice i "nestanka" 19 putnika, gradjana SR Jugoslavije, iz voza Beograd-Bar, jos 27. februara 1993. godine. Izvor ove vesti je dr Dragisa Burzan, potpredsednik Socijaldemokratske partije Crne Gore i predsednik Komisije crnogorskog parlamenta, koja se duze vreme bavila prikupljanjem cinjenica o pomenutom dogadjaju, ali je rasformirana pre nego sto je valjano okoncan posao. Informaciju o pojavi "krunskog svedoka" potvrdili su i funkcioneri crnogorskog SUP-a.

Potom su zaredjali napisi u novinama, najvise u Nasoj Borbi, Telegrafu (dnevnom i nedeljnom) i Monitoru. Oglasili su se mnogi akteri javne scene. Pored vec pomenutog Burzana, koji tvrdi da raspolaze opseznom dokumentacijom, oglasio se i sam "krunski svedok", Dusan Petrovic, koji je najpre uhapsen ("radi bezbednosti istrage") a potom pusten, dao je vise izjava o tome sta je video 27. februara (otmicu i streljanje nekolicine putnika). Hapsenje "krunskog svedoka" pravdano je i optuzbom za "neprijavljivanje krivicnog dela". Ubrzo sledi izjava Sefka Alomerovica, predsednika sandzackog Helsinskog odbora za ljudska prava, da je "krunskog svedoka", u stvari, "podmetnula SDB da sakrije tragove", da je otmica planirana u kabinetu tadasnjeg predsednika SRJ, Dobrice Cosica, najavljujuci da ce dokumentacija o tome biti na raspolaganju Haskog tribunala. Na ovo reaguju savetnici bivseg predsednika SRJ - Stojanovic, Rancic i Matovic, a sam Cosic najavljuje tuzbu protiv Alomerovica, zbog klevete.

Utisak o pravoj javnoj istrazi, cak i sudjenju radi ostvarenja pravde, pojacava izjava advokata Jovana Koprivice koji, kao branilac Milana Lukica, svojevremeno osumnjicenog zbog pomenute otmice, osporava verodostojnost izjava "krunskog svedoka", i pomera citavu stvar u ravan "visoke politike", tvrdeci da je cilj otmice bio - "Uvuci Srbiju u rat!". Oglasila se i Sanija Zupcevic, ciji je suprug tada otet i "nestao", a koja je bila ocevidac dogadjaja, tvrdeci da bi otmicare "i danas lako prepoznala". Nije izostala ni izjava cetnickog vojvode Vojislava Seselja koji je, u svom prepoznatljivom stilu, odbrusio da "sve novinare treba pohapsiti".

Karakteristicno je da se nisu oglasili: predsednik Srbije, Milosevic, koji je rodjacima otetih putnika svojevremeno obecavao da ce i "zemlju prevrnuti" da bi pronasao "nestale"; predsednik Crne Gore, Bulatovic, koji je takodje bio obecao da ce pravda biti zadovoljena; ni Zoran Lilic, predsednk SRJ, koji je svojevremeno javno izjavio da su poznati pocinioci zlocina u stanici Strpci. O svemu tome javnost je svojevremeno bila obavestena preko saopstenja Fonda za humanitarno pravo i brojnih napisa u Borbi, Vremenu i Republici.

U citavoj ovoj aferi jedino su izvesne dve stvari: i dalje nije pouzdano utvrdjeno sta se dogodilo sa "nestalima" i da postojeca drzava nije kadra da garantuje minimum bezbednosti svojim gradjanima.

Opozicije...

Republika je uz druge malobrojne medije s duznom paznjom pratila nastupanje stranackih prvaka Srpskog pokreta obnove, Demokratske stranke i Gradjanskog saveza Srbije - Vuka Draskovica, Zorana Djindjica i Vesne Pesic - koji su od marta do jula odrzali mitinge u desetak gradova Srbije i zajedno nastupali na brojnim konferencijama za stampu. Na osnovu svega sto su cinili i govorili sticao se utisak da nastaje izvesna solidna koalicija koja bi ulila nadu gradjanima da ce na predstojecim izborima zaista imati priliku da biraju izmedju sadasnjeg rezima i principijelne alternative. Takav utisak izrazavali su i mnogi ucesnici pomenutih mitinga, verujuci da u Srbiji napokon nastaje ozbiljna i odgovorna koalicija opozicionih stranaka koja na prvo mesto svog delovanja stavlja promenu sadasnjeg politickog rezima kao uslov za pocetak resavanja sve tezih zivotnih problema gradjana i za uspostavljanje elementarnih oblika parlamentarizma.

U jednom trenutku, krajem jula, izgledalo je cak da nastaje i koalicija opozicionih stranaka Srbije i Crne Gore koja bi bila kadra da za predstojece savezne izbore - zakazane za 3. novembar - pripremi solidnu alternativnu platformu. U prostorijama Gradjanskog saveza Srbije, 26. jula, odrzan je i sastanak predstavnika cetiri srbijanske i dve crnogorske opozicione stranke - Vesne Pesic (GSS), Vuka Draskovica (SPO), Zorana Djindjica (DS), Vojislava Kostunice (DSS), Novaka Kilibarde (NS CG) i Ranka Krivokapica (SDP CG).

Na ovu inicijativu je vec iste veceri pala tamna senka. Kostunica je izjavio da prekida sve kontakte sa SPO zbog kleveta sadrzanih u tekstu Danice Draskovic objavljenom tog dana u Srpskoj reci. U danima koji su sledili nizale su se izjave i intervjui pomenutih stranackih lidera, kao i ostalih aktera politicke scene. Kostunica je poricao nameru da pridje koaliciji "Zajedno", i to ne samo zbog pomenutih kleveta, nego i zbog dubljih politickih razmimoilazenja, narocito sa SPO i GSS. On je istovremeno istakao primaran interes svoje stranke za buducnost Republike Srpske, kako veli, jedine srpske nacionalne drzave sa solidno zasnovanom privredom. Draskovic je poricao neposrednu vezu svoje stranke sa listom Srpska rec i tekstovima svoje supruge, ponavljajuci da je SPO jedina snazna opoziciona stranka koja vise nece dozvoliti da se uz nju "slepaju" male stranke, ponajmanje da je "cerupaju", ponavljajuci takodje trajnu privrzenost cetnistvu. Zoran Djindjic i Vesna Pesic nastupali su pomirljivo, ocekujuci vise tolerancije pa i solidarnosti medju opozicionim strankama. I "sa terena" stizu apeli da prvaci nadju kompromis, da ne iznevere nade biraca da ce se do izbora stvoriti zaista solidna i snazna opoziciona koalicija. Oglasili su se i drugi stranacki prvaci. Vojvoda Seselj je i dalje ruzio svoje rivale iz opozicije kao "izdajnike", velicajuci snagu svoje stranke koja je dovoljno mocna da sama ide na izbore. Micunovic je, pak, ponavljao svoje sumnje u kvalitete Djindjica (koji ga je nedavno svrgnuo s vrha stranke), pa i bilo kakve koalicije u kojoj bi Djindjic imao vazniju ulogu, najavljujuci da sam priprema neku pravu i ozbiljnu koaliciju.

Mada su pokretaci udruzivanja opozicije, reklo bi se, sasvim razumno pledirali za odlaganje medjusobnih sporova dok se ne uspostavi istinski parlamentarizam, medjusobice koje su upravo izbile dovode u pitanje ozbiljnost namere da to i ucine. Svakako da u tome vaznu ulogu imaju i nekontrolisane sujete lidera koji veruju u svoju velicinu i moc. Medjutim, primetna je stara boljka opozicije, jos od prvih dana njenog nastajanja, da apstraktno barata "narodom" i kada ga uzdize, i kada ga kudi, nesposobna i nespremna da se osloni na realne interese odredjenih drustvenih grupa i slojeva. Istovremeno, i veliki broj gradjana ustrucava se od "bavljenja politikom", ocekujuci od vlasti ili sve ili nista. I sve dok tako stvari stoje, svako simulira svoju ulogu - opozicionara i gradjanina.

Drzave...

I o najnovijem susretu sefova drzava, Milosevica i Tudjmana, u Atini, objavljeno je puno komentara. Posle tragicnih posledica dugotrajnog neprijateljstva, svaki znak okoncanja neprijateljstva deluje ohrabrujuce, tako da svaki dobronamerni posmatrac ne moze a da ne proprati njihove susrete novom dozom optimizma. Takav optimizam, medjutim, deluje krajnje naivno ako se previdi ne samo to da nije sasvim poznato o cemu oni razgovaraju i sta se dogovaraju, nego da oni nikome ne polazu racun o tome sta rade, cak ni svojoj stranci a kamoli - parlamentu.

Dabome, ocekivati razvijen parlamentarizam u Srbiji ili Hrvatskoj u sadasnjim okolnostima izgleda vise od puke iluzije. Rec je o necem drugom, o minimumu legitimnosti drzave. Tako nesto, pak, za mnoge i ne postoji kao bilo kakav problem, jer, reci ce nam, da je u oba slucaja ispunjen minimum drzavnosti (stanovnistvo, teritorija i vlast), da je svet priznao Hrvatsku i formalno a da faktickim priznanjem Milosevica priznaju i Srbiju i SRJ, te da su obojica pobedjivali na izborima.

Ukoliko se ima u vidu sta Milosevic i Tudjman cine sa vlascu kojom raspolazu, stanovnistvom kojim vladaju i teritorijama oko kojih neprestano ratuju ili pregovaraju, tesko bi bilo ocekivati dobrovoljni pristanak gradjana na poredak koji oni olicavaju. Pristanak podanika na njihovu vlast pociva prvenstveno na "nacionalnoj misiji" koju su najavili a jos je nisu dovrsili, ocekujuci da ce biti na vlasti sve dok je ne dovrse. A u tome i jeste problem, sto se ne moze pouzdano i jasno utvrditi koji su realni ciljevi njihove politike, na koji nacin se mogu ostvariti i za koje vreme. Stoga, u ime neke buduce i nesagledive nacionalne drzave podanici pristaju na simuliranje drzave u doba "pripremnih radova" koji izgledaju - beskonacni.

*

Optimisti bi mogli reci da u "starom rezimu" nije moglo ni da se zamisli da se u javnosti raspravlja o odgovornosti za zlocine, opoziciji i legitimnosti drzave, dok pesimisti mogu da uzvrate da su sve te javne rasprave puki prividi. Kao i obicno, najteze je naci pravu meru objektivnosti. Tezeci da je postignemo, rekli bismo da se u pomenutim dogadjanjima sve jasnije ocrtavaju nasi sustinski problemi, ali izostaju zbivanja koja donose sustinske promene. Bez cinizma se cak moze reci da i sama simulacija pravde, opozicije i drzave - u najboljem slucaju - izrazava potrebu aktera za pribavljanjem priznanja za ono cemu teze i sto rade, te da nije iskljuceno da se ode dalje od simuliranja, da se uspostave temelji barem minimuma pravde, opozicije i drzave. Prvi korak ka tome je uspostavljanje demokratske javnosti. Recimo, ukoliko bi se u javnosti zaista pouzdano ustanovilo sta se desilo sa "nestalim" gradjanima-putnicima iz voza Beograd-Bar, upravo bi se time potvrdila javnost kao institucija koja obavezuje druge institucije, organizacije, vlast i opoziciju, gradjane uopste. Ali ako je - u najgorem slucaju - simuliranje samo maska iza koje se kriju motivi suprotni onima koji se javno izricu, na delu je opaka igra s jos opakijim posledicama.

U ime neke buduce i nesagledive nacionalne drzave podanici pristaju na simuliranje drzave u doba "pripremnih radova" koji izgledaju - beskonacni

U pomenutim dogadjanjima sve jasnije se ocrtavaju nasi sustinski problemi, ali izostaju zbivanja koja donose sustinske promene

Republika br.145-146 1-31. avgust 1996.