Svetlana Slapsak

Da bi se razumelo sta se desilo tokom prve tri godine rata posle raspada Jugoslavije, treba unekoliko poznavati sta se sa zenama i feminizmom desavalo u bivsoj Jugoslaviji.

Zaceci feminizma

Ova kultivisana faza jugoslovenskog feminizma zavrsila se u ratnom povezivanju sa komunistickim idejama i partizanskim pokretom. Partizanima su zene, posebno seoske, bile nuzno potrebne zbog logistickih razloga, kao materijalna potpora, za zbrinjavanje ranjenika, i, ne na kraju, kao deo vojne sile. Da bi se te zene mobilisale, bilo je potrebno obrazovati ih i uputiti, u sto kracem vremenu, u mogucnosti novih sloboda i prava sa dolaskom komunizma. To nije bio lak posao: trebalo je razbiti tradicionalne kulturne i socijalne modele ne samo zena nego i muskaraca, stereotipe o komunistickoj "slobodnoj ljubavi", dozirati radikalne ideje o braku, razvodu, abortusu, zabrani nosenja feredze (vela). Ako se na umu imaju samo posleratni rezultati, mora se reci da je ova ideoloska misija bila izuzetno uspela.

Neposredno posle rata, nova vlast je za sobom imala pravu armiju zena svih socijalnih slojeva, obrazovanja i nacionalnosti, spremnu da radi (ciscenje rusevina) i ucestvuje u sirenju ideologije, organizovanu u drzavno osnovani Antifasisticki Front zena (AFZ). Energija i odlucnost ovoga pokreta, brojno neuporedivo veceg od same Komunisticke partije, bila je u prvim godinama potpomognuta velikim propagandnim projektima nove vlasti.

Pocetkom pedesetih godina, ovaj burni razvoj zenskog pokreta i politizovanja zena ucinio se partijskom vodjstvu latentno opasnim. Zene su odlucivale demokratski, pokazivale suvise siroke inicijative, bile, kako izgleda, zastrasujuce efikasne u sprovodjenju svojih planova, i isto onoliko radikalne kao i u pocecima, dakle vrlo nepogodne za razvijanje vlasti koja se konstruisala kao totalitarizam. Tako je administrativnim potezom ukinut AFZ. Zenska prava, kao pravo glasa, jednakost tretmana, socijalna i zdravstvena zastita, pravo na porodjajno odsustvo, godinama sve duze i komfornije, izvestan broj privilegija (pozitivna segregacija, potpuna sloboda izbora ginekologa i neobaveza vezivanja za odredjenog lekara, i razne druge), imale su za cilj da primire zene i umanje ostricu njihovih politickih zahteva. Takva "pacifikacija" politickog interesa sprovedena je nad celim drustvom. Cilj koji je postignut unistavanjem zenskog pokreta, i njegovim zamenjivanjem izolovanim i anesteziranim zenama unutar nomenklature, postao je jasan na drugome planu: mediji, pre svega, ali i izvesna socijalna moda koju je rezim diktirao, promovisali su sliku zene koja je bila sve blize zapadnim modelima i idealima. Od progona sminke i "trajne" frizure posle rata, i obavezne uniforme i zabrane najlon-carapa u skolama sve do pocetka sezdesetih, doslo se, posle privredne reforme i cistki u partiji sredinom sezdesetih, do seksi-zena nove generacije, do buma meko pornografskih casopisa, izbora misica i drugih tako izrazito potrosackih i zapadnih fenomena. Istovremeno, patrijarhalni duh, kritikovan i potiskivan tokom rata i neposredno posle njega, postao je prihvatljiviji, i od sezdesetih godina mozemo pratiti diskretan, ali uocljiv trend konzervativnih i patrijarhalnih ideja, svodjenja zena na seksualni objekt. Ali postignuta zenska prava nisu se formalno smanjivala, a neke privilegije su se povecavale. Partija je jos uvek stitila primarne ustupke zenama iz rane levicarske faze.

Mnogim zenama iz akademske sredine ova politika nije ostala neprocitana, a potreba za feminizmom i pracenje pokreta na Zapadu je rasla. Tako vec sedamdesetih nastaje izrazito elitna grupa feministickih intelektualki u Zagrebu, koje pisu, izdaju posebne brojeve casopisa, prevode, diskutuju, i uspevaju, i pored povremenih pritisaka, da ne izazovu preteranu ideolosku reakciju. Njihova aktivnost skoro iskljucivo je teorijska: americki feministicki aktivizam sezdesetih i sedamdesetih nema pravog odjeka, ali se zato uveliko diskutuju tekstovi novije francuske teorije psihoanalize i zenskog pisma. U Sloveniji se moze pratiti slican razvoj, s tim sto se vec krajem sedamdesetih pojavljuju, u alternativnoj kulturi, grupe i publikacije gayova i lezbijki: upravo oni ce osigurati kontinuitet alternativne kulture u kriticnom prelazu u "nacionalni identitet" krajem osamdesetih i za vreme rata. U Srbiji, od sedamdesetih takodje, nastaju feministicke grupe i kruzoci, ali bez mogucnosti javnog pojavljivanja. Partija potencira neprijateljski stav prema zapadnom feminizmu i pogoduje konzervativnom patrijarhalnom duhu, koji bez teskoca nalazi zene uzasnute pred samim pojmom feminizma. Stereotipska izjava, koja se i danas moze cuti, jeste: "Ja sam zena, i nije mi potreban feminizam!" Sredinom osamdesetih godina, hrvatske feministkinje organizuju nekoliko kongresa i susreta jugoslovenskih feministkinja, i svetske kongrese o zenskom pismu u Dubrovniku.

Poseban aspekt, odnosno ne-aspekt feminizma u Jugoslaviji bio je odnos sa disidentima. Jos 1968, diskusija u krugovima pobunjenih studenata odvijala se iskljucivo oko marksizma, i feminizam se smatrao tu "neozbiljnom" temom.

Manipulacija zenama

Neuspeh martovske pobune u Beogradu 1991. pokazao je jasno zenama da se vise ne mogu vezivati cak ni za sudbinu nacionalisticke opozicije, odnosno da u njoj moraju zauzeti mnogo aktivniju, neinhibiranu poziciju i u njoj steci realnu moc. Kratak junski rat u Sloveniji 1991. u jednom je udarcu unistio alternativnu kulturu i jak mirovni pokret i sve usmerio ka patriotizmu i nacionalnom jedinstvu. Tek godinu dana docnije, pacifisti, feministkinje i drugi alternativci mogli su se poceti pojavljivati u javnosti, s tim sto su sada imali ozbiljan posao suocavanja sa desnicom, ksenofobijom, rasizmom, neprihvatljivoscu bilo kakve saradnje sa postjugoslovenskim sredinama, i ustavnim projektima koji su hteli da uvedu "svetost zivota", odnosno ogranicavanje slobode abortusa. Upravo pred tim pretnjama, zene iz svih partija organizovale su u Ljubljani, u zimu 1991, masovne demonstracije i okupaciju Parlamenta, i "svetost zivota" nije usla u tekst slovenackog Ustava. U Hrvatskoj, polozaj napadnutog i medijska kontrola dozvolili su pojavu samo konzervativnih drustava "majki" pod kontrolom vlade, a nedovoljna mera patriotizma bila je dovoljna da se poznate autorke, neke od njih i poznate feministkinje, proglase u medijima "vesticama", i da se objave detalji iz njihovog privatnog zivota (nacionalnost roditelja, muzeva, broj dece, telefonski broj), tako da svako moze da ih napadne. Uz to, citavim nizom vladinih dokumenata, pa i zakonskim propisima, uvek uz potpunu podrsku medija, polozaj zena je znatno pogorsan. U Bosni i Hercegovini, koja je u nekoliko meseci pred rat imala veliki gradjanski pacifisticki pokret i dosta lokalnih zenskih organizacija i grupa, sve je stalo sa prenosenjem najdivljijih ratnih operacija na tu teritoriju, sa potrebom ratne i patriotske poslusnosti, i sa evidentnim drzavnim simpatijama za neke fundamentalisticke muslimanske stavove (i postupke) prema zenama.

Reagovanje na rat

U Sloveniji, zene su bile prve koje su, posle samoucutkivanja mirovnog pokreta, nastupile protiv rata: Zene u crnom u mnogim slovenackim gradovima, posebno na primorju (Kopar), zenska grupa "Tisina ubija, govorimo za mir!" u Ljubljani, sa paljenjem sveca svake veceri na jednom od glavnih gradskih trgova, paralelno sa takvom akcijom u Beogradu. Dolaskom na vlast liberalno-hriscansko-leve koalicije, vlada je osnovala i Ured za zensku politiku. Kursevi zenskog pisma zapoceli su jos krajem osamdesetih, a danas nekoliko fakulteta i privatni postdiplomski Institutum Studiorum Humanitatis ima i programe Gender Studies i Feminist Theory. Pored ranijih alternativnih publikacija, pojavio se casopis za teoriju feminizma, Delta (glavna urednica Eva Bahovec), koji je odmah ustanovio razmenu sa feministickim casopisom u Beogradu, ProFemina.

Neke feministkinje zastupaju konzervativnu slovenacku politiku programskog nezanimanja za ostatak postjugoslovenskih prostora, i isticanje da sa ostalima (pa i zenama) ne treba imati nikakve veze. Takve stavove imala je inace vrlo zanimljiva Vlasta Jalusic. Tehnike trzisnog plasiranja i manipulisanje podacima najjasnije pokazuje Renata Salecl, koja u svojoj knjizi Spoils of Freedom. Psychoanalysis and Feminism after the Fall of Socialism, Routlege 1994, sebe prikazuje kao "feministkinju" i "borca protiv komunizma" u "pokretu otpora", istovremeno dokazujuci kako feminizma u bivsoj Jugoslaviji uopste nije bilo, i kako ga ni sada nema. Drugim recima, ona je jedini predstavnik za svet.

Slovenija, jedina u postjugoslovenskom prostoru, ima zenske institucije, akademski prihvacen feminizam, i feministicke publikacije veceg obima, sve uz intenzivno i danas veoma olaksano komuniciranje sa svetom. Ostali slovenacki mediji, cak i izrazito kriticki nastrojena Mladina, imaju izrazito machisticke stavove, ali diskusija, koju obicno pokrecu feministkinje, ipak moze da se razvija. Vazan deo feministickih aktivnosti odvija se oko bosanskih izbeglica u Sloveniji.

Hrvatski feminizam, najjaci u bivsoj Jugoslaviji, pretrpeo je zbog rata veliku stetu. Pod stalnim pritiskom "patriotskih" kriterijuma i njihovih vatrenih branilaca, hrvatske feministkinje su pokazale ogromnu licnu hrabrost i inventivne strategije ocuvanja prostora delovanja. Hrvatske "vestice", inace i medjunarodno poznate autorke, kao Dubravka Ugresic, Rada Ivekovic i Slavenka Drakulic, uglavnom danas zive izvan Hrvatske, i sve su izgubile posao. U ovoj ruznoj aferi, veoma su sramotnu ulogu odigrali neki zapadni intelektualci, pre svega Alain Finkielkraut i Annie Le Brun iz Francuske, koji su, gostujuci u Hrvatskoj 1993, za vreme najgorih napada na ovih pet zena (Finkielkraut kao novoizabrani hrvatski akademik), davali intervjue i javne izjave u kojima su se cudili sto su "vestice" jos uvek zaposlene, i isticali koliko su one "opasne po Hrvatsku". Uz konkurenciju provladinih i privilegovanih zenskih udruzenja, i realnu opasnost za puko prezivljavanje, one su nasle snage da se suprotstave velikoj hrvatskoj medijskoj akciji, vrlo slicnoj onoj srpskoj protiv Albanaca, nekoliko godina ranije, o silovanim Muslimankama u Bosni. Po hrvatskim medijima, silovane su skoro iskljucivo Muslimanke (Hrvatice neuporedivo manje), silovatelji su iskljucivo Srbi. Hrvatske feministkinje su ukazale na rasisticku osnovu - Muslimanke su nesposobne da se brane, i na cinjenicu da su zrtve silovanja pre svega zene, bez obzira na nacionalnost. Istovremeno, organizovale su posvuda po Hrvatskoj diskretnu i efikasnu pomoc silovanim zenama, a Centar za zenske studije u Zagrebu, koji deluje izvan Univerziteta, vodi istrazivanje o tacnom broju silovanih zena, i nema jos potpune rezultate. Prica je, medjutim, dobila krila na Zapadu, gde su se pojavile razlicite, uglavnom fantasticne cifre. Mozda najbolji primer za manipulaciju jeste akcija Catherine Mc Kinnon, koja kao advokat vodi proces, u ime nekoliko silovanih Muslimanki, protiv Radovana Karadzica: to je sjajan aspekt njenog angazmana. Medjutim, istovremeno, ona tretira nepouzdane podatke koje ima kao dokaz o genocidu, javno govori ignorantske podatke, kao onaj da su cetnici za vreme II svetskog rata imali logore za Jevreje i to jos vece nego ustase, i tome slicno. No, najgore od svega, ona optuzuje hrvatske "vestice" potpuno istim jezikom kao i hrvatska propaganda. Drugi, sasvim razlicit primer, jeste pisanje Slavenke Drakulic, koja je popularnost postigla pisuci o zenama socijalistickog sveta, trpajuci i jugoslovenske zene u iste stereotipe, po kojima im je nedostajalo sminke i potrosacke satisfakcije. Napadnuta kao "vestica", ona je pokusala diskretno da se pomiri sa rezimom, tako da u svojoj najnovijoj knjizi Balkan Edzpress, Virago 1994, iznosi stavove koji bi se mogli dopasti hrvatskom rezimu: na primer, da se "ne zna" ko je srusio most u Mostaru, dok na hrvatskoj TV istoricar umetnosti utvrdjuje da je rusenje od strane Hrvata dobro, jer je turski most ionako sagradjen na rusevinama "starijeg, hrvatskog". Pitanje je, medjutim, da li je ta kolicina vernosti dovoljna za lokalne kriterijume.

Ratna situacija naterala je hrvatske feministkinje da se mnogo angazuju oko zrtava rata, materijalne pomoci, terapije, omogucavanja prezivljavanja, na SOS telefonima, u aktualnim istrazivanjima, i zato je njihov aktivizam upravo zaprepascujuci. No istovremeno, u Hrvatskoj se pojavio niz feministickih i pacifistickih publikacija, medju njima i casopis Kruh i ruze, a predavanja u Centru za zenske studije odrzavaju se po programima i redovno, sa mnogim gostujucim predavacima. Hrvatske feministkinje odrzavaju veze sa beogradskim, posecuju se i razmenjuju publikacije i informacije.

U Srbiji je ratna situacija izazvala pravu eksploziju feminizma. Ne prekidajuci kontakte sa zenama iz drugih sredina - sem kada su odbijene, feministkinje iz Srbije bile su spremne da govore o svojoj odgovornosti za rat, u okviru kolektivne odgovornosti Srbije. Realnu moc su zadobile u periodu intenzivne mobilizacije 1992-93, kada su bile sposobne da se slobodno krecu, i da tako sakrivaju, sprovode ili preko granice prebacuju srpske dezertere. One su u to doba bile sposobne da demonstriraju javno, i organizovale su citav niz inventivnih happeninga i protesta protiv rata na ulicama Beograda i drugih mesta. Tradicionalne uloge su zamenjene, i one su bile javne licnosti, dok su se muskarci iz iste politicke grupacije morali skrivati. "Zenskost" gradjanske pacifisticke struje vidi se i u parlamentarnoj politici, u prisustvu Vesne Pesic u parlamentu, u predlozima koji se automatski odbijaju. Primera radi, u prolece 1994. gradjanska opozicija dala je predlog o zakonu koji bi kao kriminal tretirao fizicko maltretiranje supruge u kuci: predlog nije dosao cak ni do glasanja o otvaranju diskusije, jer su se srpski poslanici bez prestanka smejali - ko ce njima zabraniti da biju svoje zene!

I pored embarga i prakticno nemogucih uslova opstanka, srpske feministkinje su organizovale niz prihvatnih centara za ugrozene i maltretirane zene i decu. Neki od tih centara uredili su i sopstvenu proizvodnju hrane. Pojavio se citav niz publikacija, dokumentujuci rad SOS telefona, Zena u crnom, razlicitih drugih institucija i grupa za pomoc zenama, uz zensku izdavacku kucu, i Centar za zenske studije, i ovde izvan akademske sredine. Karakteristicno za postjugoslovensku situaciju, mladi profesor filosofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na prvom predavanju u 1994, opomenuo je svojih 200 studenata da nikako ne idu u Centar, jer su tamo "vestice" koje "vesticare". Casopis ProFemina privukao je veliki broj mladjih autora koji se tek uce sta je feminizam, i postigao je veliki uspeh u javnosti, uz sporadicne napade na glavnu urednicu.

Jedan od mozda najzanimljivijih razvoja u tradicionalnom potlacenom polozaju zena desio se na Kosovu. Nazalost, ima vrlo malo podataka na osnovu kojih bi se moglo ozbiljno razmisljati, ali postoje znaci da je sa pokretom gradjanske neposlusnosti ("gandisticki" pristup) polozaj zene u albanskom tradicionalnom drustvu prilicno promenjen. Strategija prezivljavanja, novog tipa komuniciranja unutar zajednice i radikalne promene u javnom ponasanju i sprovodjenju politickih ciljeva novodefinisane zajednice, morali su zenski potencijal upotrebiti na novi nacin. Jedan od vaznih ciljeva zenskih pokreta u postjugoslovenskim drustvima morao bi upravo biti komuniciranje sa zenama iz albanske sredine, mozda primena njihovih iskustava, i svakako pomoc u "davanju glasa", kako bi one same mogle da objasne svoj polozaj i svoje ciljeve.

U poslednjih godinu dana, Slobodan Milosevic, propagirajuci svoju novu mirovnu politiku, osetio je potrebu da po starom komunistickom receptu mobilise i zene. Dobio je nekoliko vernih prijateljica, koje su jos pre dve godine demonstrirale na nacionalistickim manifestacijama, i ubacio je u javni diskurs svoju zenu, Mirjanu Markovic, koja promovise stare komunisticke ideale i izrazito je protiv feminizma. Koliko Zapad ponekad sramotno ne razume situaciju, vidi se i iz epiteta koji je Mirjana Markovic nedavno dobila, "balkanska Hillary". Izbor Bube Morine za predstavljanje srpskih zena u Beijingu je groteskni rezultat ovakve politike: gdja Morina ce se, po sopstvenim izjavama, zalagati za skidanje embarga i pomoc srpskoj deci i izbeglicama. No, ukoliko zene ostrije ne reaguju u javnosti, postoji izvesna opasnost da Milosevicevi zenski kloni ukradu nesto prostora, kao sto on sam krade i falsifikuje srpske mirovne pokrete - bar za manje obavestenu stranu javnost.

Specificnost srpske situacije, koja u velikoj meri pogoduje feminizmu, jeste i postojanje solidne socijalne, politicke i medijske baze u opoziciji nacionalizmu, koju Slobodan Milosevic nije smeo radikalnije da unisti do sada. Podatak da nezavisna radio-stanica Beograd 92 sada finansira i casopise (ProFeminu, izmedju ostalih), edicije knjiga kao sto je biblioteka Apatrid, pa cak i dugometrazne filmove, govori dovoljno o tom malom, ali izuzetno aktivnom opozicionom prostoru. Feministkinje doduse moraju da se zestoko bore za glas, cak i u opozicionim medijima, ali status koji su stekle u doba mobilizacije ne moze se vise ukinuti.

Ratna situacija u Bosni i Hercegovini zahteva od zena mobilisanje i pokornost visim drzavnim i nacionalnim ciljevima. Pa ipak, nekoliko zenskih organizacija funkcionise u Sarajevu, a kulturni zivot Sarajeva u velikoj meri drze zene. Nasuprot ponavljanju AFZ modela, u Sarajevu je doslo do izvesnog prkosnog insistiranja na urbanom identitetu zena. Kako ce se razvijati zenske inicijative u Bosni, i kako ce reagovati na najavu fundamentalistickih ogranicenja, ostaje da se vidi.

Glavni neprijatelji feminizma u postjugoslovenskom prostoru su drzavne nacionalne ideologije, na impresivan nacin paralelne u svome diskursu, postupcima, stavu prema zenama. Situaciju otezavaju crkve, sa svojom novom konzervativnom ulogom, podjednako katolicka i pravoslavna. I jedna i druga crkva izdale su dokumente o zadacima majki, o radjanju sinova za ratnike i tome slicno, i odlucno se suprotstavile bilo kakvim zenskim "slobodama", posebno u odlucivanju o radjanju. Tome se pridruzuju i muslimanski svestenici, hodze, koji cesto imaju uspeha u propagiranju konzervativnih ideja medju izbeglicama u ocajnickom polozaju. Pogubni uticaj crkvenog aktivizma u raspirivanju rata, mrznje i etnickog ciscenja vidljiv je u svim religioznim zajednicama, premda crkveni poglavari javno propagiraju toleranciju i mir.

Patriotski mediji na svim stranama posebno vole vesti i slike o zenama-borcima. Dok u Bosni ima nesto zena-dobrovoljki u vojnim jedinicama, u Hrvatskoj i u Srbiji, posebno u prvoj godini rata, ratoborna seksi pojava u raskopcanoj uniformi, prava fasisticka fantazma, pojavljivala se kao suprotnost "nezenstvenim" partizankama iz II svetskog rata. Patriotsko novinarstvo proizvelo je na hrvatskoj i srpskoj strani dva oprecna tipa TV novinarki: na srpskoj TV, dame u dubokim dekolteima, cesto providnim haljinama, dok je na hrvatskoj TV nastupala strogo zakopcana i konzervativno odevena zenska osoba. Obe su obicno citale ili govorile zapenusane patriotske komentare, cesto i sa istim terminima: kolevka, kosti, ognjiste, nejac, zivalj, itd.

Zakljucujuci, pokusala bih da nadjem neke zajednicke elemente feministicke ideologije u postjugoslovenskoj situaciji, posebno razvijene u ratu. Potporne tacke te ideologije su:

1. koriscenje zenskih tradicija. Mozda najizrazitije, Zene u crnom koriste balkansku (i mediteransku) zensku moc i kompetenciju u grobnom kultu, kao sredstvo zastrasivanja i odbrane, i kao snazan izvor ideja o miru. Zenska subverzija protiv epskog i herojskog duha, sacuvana cak i u kosovskom ciklusu, drugi je element koriscenja tradicije, koja je paralelna sa poznatim zenskim subverzivnim postupcima - karnevalizacijom, ironijom.

2. multikulturalnost. Cak i kada su nepismene, balkanske zene obicno znaju da se sporazumevaju na nekoliko jezika, jer zive u takvim sredinama. Cak i u hareme zatvorene muslimanske zene na Balkanu (citajte Jelenu Dimitrijevic!) poznavale su po desetak africkih, azijskih i evropskih jezika da bi komunicirale u uskom krugu sluga, prodavaca, zabavljacica i svojih porodica. Dosledno postovanje multilingvalnosti i multikulturalnosti bivseg jugoslovenskog sistema, ciji potencijal komunisti uopste nisu iskoristili u sprecavanju rata, jeste i deo zenske kulture: u bivsoj Jugoslaviji, udruzenja pisaca u svim republikama bila su pretezno sa muskim clanstvom, dok su u udruzenjima prevodilaca svuda bile skoro iskljucivo zene. Ne treba gubiti iz vida ni zenski stav u ocuvanju "mesane" porodice i dece koja ne mogu da se uklope u nova drustva zato sto nisu etnicki "cista".

3. zene su po prirodi protiv rata. Ovo je stereotip koji se moze iskoristiti. Naravno, nikakav argument "po prirodi" ne moze se braniti. Ali, nasuprot tome, moze se uspesno dokazivati da u zenskoj kulturi ima mnogo pacifistickih elemenata, i da se iz tih elemenata moze uspesno konstruisati moderan zenski pacifizam.

U svakom slucaju, feminizam u bivsoj Jugoslaviji i u postjugoslovenskoj situaciji ostaje upadljiv, dobro registrovan, i, nazalost, jos uvek malo istrazivan istorijski, socijalni i ideoloski fenomen.

Napomena: tekst je pripremljen za War Report, i presao je zahtevani obim. Prikazivanje ovoga tipa uslovilo je izvesna nuzna pojednostavljenja: morao je, zbog obima, biti iskljucen analiticki pristup, izostavljene su napomene, referencije i informacije o pojedinim organizacijama ili licnostima.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]