Ogledi

Drustvo mrtvih ratnika

Lukavstvo ratne propagande upravo je u tome sto odustajanje od zivota, od seksualnosti, da bi se sluzilo nezajazljivom Molohu nacionalne drzave, prikazuje kao nesto eroticno

Ivan Colovic

Za ovu priliku pripremio sam nekoliko napomena o likovima ratnika u tekstovima posvecenim ratnim sukobima koji su zapoceli 1991. godine na tlu bivse Jugoslavije. Pri tom sam se potrudio da najvecu paznju posvetim pitanju polnog identiteta ratnika, na sta me obavezuje naslov ove rasprave.1

Ove napomene treba shvatiti kao neku vrstu dodatka i dopune onome sto sam o ovoj temi ranije pisao.2 To znaci da se i ovde, pre svega, ako ne i iskljucivo, interesujem za ono sto se o danasnjim balkanskim vojnicima, dobrovoljcima i ratnim junacima, pripoveda i peva, to jest za uloge koje likovi soldata imaju u politickim i ratnickim mitovima koji su u opticaju u zaracenim delovima bivse Jugoslavije.

Ratnik - muzjak

Jedna od osnovnih i najupadljivijih crta ratnika, posebno "nasih", je njihova virilnost. Slavljenje i egzibiranje te virilnosti mozemo uzeti kao prvu temu savremenih ratnickih mitskih prica.

Biti hrabar i spremno se izloziti opasnostima u kojima rat ne oskudeva predstavlja najvecu probu i dokaz muskosti. Ratna propaganda, a posebno propagandni pozivi pod zastavu cesto se zasnivaju na tom argumentu, na poistovecivanju ucesca u ratu sa inicijacijom u svet odraslih muskaraca. Tako je na pocetku rata u Hrvatskoj jedan oficir JNA, pred TV-kamerama, hrabrio svoje vojnike da se upute preko minskog polja sledecim recima: "Ko je musko nek podje s nama".3 U reviji Hrvatski vojnik moze se naci informacija da je i hrvatska vojska tim argumentom potkrepljivala poziv na ukljucenje u borbu: "Tigre, javi se ako si musko".4

Isti paralelizam postoji i u razvijenijem obliku ovog argumenta, gde se javlja diskvalifikacija onih koji se ne odazivaju na pozive da se prikljuce ratu muskaraca. Oni se na obe strane zovu "maminim mazama". "Na kraju krajeva", kaze jedan hrvatski borac, "vojska smo, a ne mamine maze".5 U jednoj pesmi Braca Bajic se podsmevaju dezerteru koji "svojoj mami bezi".6

Infantilnost nedostojna junaka pripisuje se neprijateljskim vojnicima. Na primer, u jednoj reportazi objavljenoj u bosansko-hercegovackom listu Ljiljan (od 2. 11. 1994) opisano je kako je jedan Izetbegovicev borac vise od pola sata jurio po planini nekog mladog Karadzicevog gardistu, koji je, sto se na kraju pokazalo, samo lepo vaspitana i uplasena mamina maza. "Kada ga je ulovio", pise tu, "gardista je zauzeo gard dignuvsi ruke i promucao: 'Ciko, nemojte me ubiti imam trideset maraka u dzepu'."

Mera hrabrosti podudara se sa merom muskosti. U jednoj reportazi objavljenoj u listu Javnost (od 12. 11. 1994) prica se o nekom za srpske borce opasnom delu Sarajeva, u koji su "isli samo oni sto znaju sta nose medju nogama".

Metafora muskosti na ceni je i u danasnjem politickom marketingu, bar u Srbiji. Nedavno je Srpski pokret obnove, povodom pete godisnjice svog osnivanja, emitovao propagandni TV-spot u kojem je jedna od proteklih godina rada ove stranke nazvana "Godina muskih poteza".

Ratnica

Muskom identitetu ratnika na izgled protivreci pojava lika ratnice. Ipak, njena uloga je, izgleda, najvise namenjena potkrepljivanju apela ratne propagande upucenih muskarcima, kojima se stavlja do znanja da rat mozda i nije tako opasna avantura kad u njega odlaze i zene, zatim da ta avantura moze imati i svoju pikantnu stranu upravo zahvaljujuci prisustvu mladih i zgodnih ratnica. A zena ratnica upravo je takva: mlada, lepa i negovana. Televizija Srbije u vreme ratne kampanje u Hrvatskoj koristila je i likove mladih zgodnih dobrovoljki. Izjavu jedne od njih, "vrlo mlade zene u ratnickoj uniformi, majke dvoje dece", navodi Lazar Lalic u knjizi Tri TV-godine u Srbiji. Na pitanje kako se odlucila da ide u rat ona je odgovorila: "Pa eto, kad gledam Televiziju, vidim sta se radi i zelim da pomognem i vredi zrtvovati za ovu nasu Srbiju svoj zivot".

U Ljiljanu (od 2. 11. 1994) objavljena je velika ilustrovana reportaza pod naslovom "Lijepe zene oslobadjaju najljepsu zemlju". Tu se kaze da je "druzenje sa plavokosim, crnokosim, crvenokosim, besprijekorno urednim, diskretno nasminkanim djevojkama koje njegovanim djevojackim rukama stezu pusku i automat, pravo zadovoljstvo".

Slicne su ovim atraktivnim ratnicama Izetbegoviceve vojske dve Marticeve dobrovoljke koje nas gledaju sa naslovne strane revije Vojska Krajine od aprila 1993. Njihove seksepilne crte nije mogla da sakrije ni uniforma ni maskirna boja na licu. Jedna od njih svojim prstima sa upadljivim crvenim lakom na noktima steze automat, a o drugoj saznajemo da je iz miloste zovu "Siki - zena zver".

Junak duse devojacke

Pojava zena i zena ratnica u muskom ratnickom svetu ne remeti predstavu o u osnovi virilnom karakteru ratovanja, nego cak moze da je potvrdi. Medjutim, ratnicku virilnost ozbiljnije dovode u pitanje izvesne feminizirane crte koje se uporno zadrzavaju u likovima na prvi pogled najmuzevnijih ratnika. Ovde ne mislim na primere koje, recimo, nudi jedan od ratnih dopisnika Duge, koji je opisao pijanu zabavu crnogorskih ratnika pod Dubrovnikom, zabavljenih oblacenjem u zensku odecu zatecenu u Titovoj vili u Konavlima.7

Rec je o starom motivu dvojnog polnog identiteta ratnika, koji ima telo i srcanost muskarca, ali psihu, dusu devojke. Trag tog motiva nalazimo u jednoj recenici kojom je Pero Slijepcevic opisao Aleksu Santica: "Krv junacka, dusa devojacka". U nase vreme formulu je upotrebio Vuk Draskovic u govoru na sahrani Djordja Bozovica Giske, komandanta dobrovoljackog odreda Srpska garda, osnovanog pod patronatom SPO. Tu je Draskovic za srpsku vojsku rekao: "To je vojska duse devojacke, ponasanja svestenickog, a srca Obilica". Te osobine krase i lik komandanta Giske, koji je bio, kako kazu pisci jedne knjige njemu posvecene, "njezan covjek jake gradje", pa je cak "u razgovoru sa nepoznatim osobama ponekad crveneo" (str. 29).

Mogucni izvor ove formule je u ambivalentnom karakteru patrijarhalnog balkanskog ratnika, u kojem su spojene ratnicka aktivnost koja ne preza ni od cega, neustrasivost u kontaktu sa neprijateljem i, s druge strane, uzdrzanost, ponekad prava stidljivost u drustvu, a posebno zenskom. Tu mesavinu hrabrosti i uzdrzanosti Gerhard Gezeman je nazvao "heroickom stidljivoscu". Za patrijarhalnog crnogorskog ratnika, po Gezemanovom misljenju, prava muskost nema veze sa erotikom, ljubavlju i odnosom prema zeni. Muskarac sve to prezire, a muskim i herojskim smatra kult borbe, dece, predaka i zajednice.8

Takav uzdrzan, negativan odnos prema seksualnosti, posebno u vreme rata, vladika Nikolaj Velimirovic pripisuje balkanskim seljacima. U njegovoj knjizi Rat i Biblija ima jedno poglavlje, pod naslovom "Razvrat u ratu donosi nesrecu", gde autor tvrdi da se balkanski seljaci i danas pridrzavaju zapovesti o uzdrzavanju od preljube u ratu, koju je Bog izdao Mojsiju i njegovom narodu: "Cuvati se od svake zle stvari u ratu", pise tu vladika Nikolaj, "narocito od preljube, predstavlja osnovno pravilo ratnog morala neiskvarenih seljaka balkanskih do danasnjeg dana".

Rec je o starom motivu dvojnog polnog identiteta ratnika, koji ima telo i srcanost muskarca, ali psihu, dusu devojke

Ako idemo tim tragom, mozemo zakljuciti da je ratnikova "dusa devojacka" metafora za seksualnu cistotu, neiskvarenost, za potpunu posvecenost jednom sublimiranom erosu, koji je daleko od banalne vojnicke raskalasnosti, u drustvu seksepilnih ratnica ili bez njih, koju na izgled kao svoj najjaci argument nudi savremena propaganda rata. Izgleda da se tu zapravo predlaze, odnosno trazi, nesto sto je tome potpuno suprotno, to jest oslobodjenost od seksualnosti i posvecivanje drugim, za kolektiv vrednijim, aktivnostima. Nema sumnje da se tezi tome da se lik srcanog, pa i iskusnog, prekaljenog borca, na izgled paradoksalno kompletira osobinama seksualne nevinosti ili cistote. Ovde se mozemo setiti Jovanke Orleanke i njenog glavnog atributa koji je njeno devicanstvo. Ona nije samo srcana ratnica, nego je pre svega ratnica-devica: La Pucelle d'Orléans.

Ova potreba da se liku ratnika prida devojacka dusa, to jest seksualna cistota i nedirnutost, moze da se dovede u vezu sa njegovom funkcijom plemenitog i casnog ubice neprijatelja, odnosno da se objasni kao potreban uslov da bi se ta funkcija mogla ostvariti na, u religijskom smislu, dozvoljen i bezbedan nacin. Ali, po mom misljenju, nevina dusa devojacka potrebna je ratniku pre svega zbog toga sto je njegova glavna uloga u nasoj ratnickoj mitskoj prici uloga zrtve a ne uloga pobednika. Kao sto znamo, bogovi traze krv nevine zrtve.

Ratnik kao dete

U stvari, ratnik, odnosno junak duse devojacke redja je metafora nevinosti zreca/zrtve od metafore koju cini spoj deteta i ratnika. Ratnici imaju decje ili decacke duse i lica. List Krajiski vojnik, koji izlazi u Banjaluci, objavio je nekoliko priloga o jednoj ratnoj jedinici Marticeve vojske koja nosi nadimak "Vukovi sa Vlasica". Medju tim prilozima je i jedna pesma sa ovim stihovima:

Ko su ti momci sto nose
tugu zavicaja u ocima?

Ratnici decackog lica
sto budni sanjaju nocima...

Vojnici se najcesce nazivaju nasom decom, nasim sinovima, pri cemu identitet "roditelja" koji to govore ostaje neodredjen, a moze se naslutiti da bi to mogla da bude Drzava koja svoju decu salje u rat. Roditeljstvo, pogotovo materinstvo, bolje je poznato kad su vojnici opisani kao deca ili sinovi Domovine, svoje zemlje, na primer Majke Srbije. Vojnici vise nisu mamine maze svojih bioloskih majki, ali su zato mezimci svoje majke Domovine. Oni su ovoj drugoj potrebni upravo kao nevina deca, kao decaci neokaljani seksualnim iskustvom.

Ratnik moze da se dovede u stanje seksualne cistote i da stekne status nevinog deteta i sina majke Domovine putem neke vrste obreda koji se odvija u smeru obrnutom od smera obreda seksualne inicijacije mladica. Scenario tog obreda "deseksualizacije" mladih ratnika slede razni opisi odlaska u rat, koji pre svega znaci rastanak od zena i zaustavljanje seksualne aktivnosti.

Na primer, jedna stara cetnicka pesma ovako taj motiv obradjuje:

'Ajmo, momci, vreme nama
rastajmo se sa curama
o ljubavi nema zbora
u borbu se ici mora.

Seksualnost ratnika skrenuta je prema jednoj supstituciji koja se najcesce materijalizuje kao fetisizam oruzja. Vec navedena cetnicka pesma ima i ove stihove:

Mesto tvoga belog lica
puska mi je drugarica
mesto tvoje ruke dvije
neveste su fiseklije.

Isti motiv oruzja fetisa sadrzi jedna reportaza o borcima HVO-a. "Znatizelju u nama budi djecak, sa sesirom na glavi i improvizovanim 'rejbankama' na ocima, Juro Ivakovic 17-godisnji bojovnik, koji je umjesto prve djevojke zagrlio 84-ku, a umjesto svoje prve cigarete zapalio cetnicki tenk" (Zmaj od Bosne, 3. 11. 1994, "U posjeti jednoj HVO brigadi").

Ovaj fetisizam oruzja svedoci o tome da mit ratnika, nasuprot prividnoj zaokupljenosti slavljenjem potentnog virilnog muskarca, govori o jednoj morbidnoj erotici, ciji je pravi smisao predavanje nagonu smrti, negovanje kulta smrti.

Ratnik je ne samo seksualno nedozreo ili uzdrzan i tako reci ritualno, putem regresije na pubertetsku fazu, od seksualnosti ociscen, nego je njemu jos poveren i zadatak da se bori protiv agresivne virilnosti neprijatelja, koji se cesto prikazuje u liku silovatelja i otimaca "nasih" zena. Dakle, ovde je neprijatelju dato da olicava neukrotivu virilnu potentnost, kao razvrat raspojasane muske seksualnosti, dok je nasim vrlim ratnicima dodeljena uloga da brane cast napadnute Domovine, nacije i nacionalne teritorije, koje su, dakako, u ovoj mitologiji obicno otelovljene kao zenski likovi.

Ratnik je dete Domovine, on je od plotskih zelja i dela ociscen sveti ratnik Nacije i, u krajnoj liniji, on je mrtav junak

Da bi se nacija sacuvala od nasrtaja i osvajanja, zadiranja u njeno telo ili tkivo, to jest da bi se odbranila od silovanja (da se ne bi, na primer, dogodilo "Silovanje Srbije", koje nagovestava naslov knjige Majkla Liza, da hrvatske izdajnice feministkinje ne bi "silovale Hrvatsku", cega se uplasio pisac jednog clanka u Vjesniku),11 potrebna je zrtva, potrebno je da ratnici proliju svoju krv. Njihov zadatak, kao sto je vec receno, nije toliko u tome da ubijaju neprijatelje, koliko u tome da izginu, da proliju svoju nevinu zrtvenu krv. To potvrdjuju mnogi primeri. Ponekad je Domovina predstavljena kao pravo primitivno krvozedno bozanstvo, kao Moloh nacionalne mitologije, ciji opstanak zahteva hekatombe zrtava. Na primer, u Santicevoj pesmi "O, zemljo moja". Tu pesnik razgovara sa svojom zemljom, i pita je:

O, zemljo moja, sta te tako boli? Zasto me vjecno trzaju i more Jauci dugi iz tvoje dubine?

A zemlja mu odgovara:

To moje srce premire i gine
U tvrdom mrazu, bez sunca i zore (...)
Ja mrtve iz sna uzdasima budim,
Jer nema zivih da umiru za me.

Mrtav ratnik

U stvari, u mnogim slucajevima slika ratnika je retrospektivna, a to retrospektivno stanoviste zahteva njegovo radikalno junastvo koje se postize tek zrtvovanjem zivota. Ratnik je dete Domovine, on je od plotskih zelja i dela ociscen sveti ratnik Nacije i, u krajnoj liniji, on je mrtav junak. Jer ovde je doista najbolji junak mrtav junak. Nevinost deteta ili cistota dobijena zaboravom i krocenjem seksualnosti potrebne su da bi ratnik stekao status nevine ciste zrtve, ali i da bi bio verodostojan mrtvac. Pesma posvecena "Vukovima sa Vlasica" govori o "ratnicima decackog lica", ali u njoj je i mesto koje otkriva da su oni retrospektivno prikazani kao mrtvi junaci, pokojnici za kojima zene u crnini placu, i cija dela vec pripadaju istoriji:

I dok ponosne majke,
sestre i supruge
rupcima crnim oci vlazne brisu
njihove delije iz dvadeset druge
na Vlasicu
novu "uciteljicu zivota" pisu!

Mirca Eliade je primetio da mitski junak, za razliku od obicnog smrtnika, nastavlja da dela i posle smrti. "Posmrtni ostaci junaka", dodaje on, "imaju zastrasujucu magijsko-religijsku moc. Njihovi grobovi, njihove relikvije, njihovi kenotafi deluju na zive tokom niza vekova. U izvesnom smislu, moze se reci da se junaci priblizavaju bozanskom polozaju zahvaljujuci svojoj smrti: oni dobijaju neogranicenu post-egzistenciju, koja nije ni larvarna ni cisto duhovna, vec se sastoji u nadzivljavanju sui generis, jer ono zavisi od ostataka, tragova ili simbola njihovih tela".12

Ovo posmrtno delovanje junaka objasnjava veliku brigu koju preziveli ulazu da posmrtne ostatke svojih znamenitih ljudi, a posebno ratnika, koji su umrli ili cak sahranjeni u inostranstvu prenesu u domovinu i ponovo sahrane na njenom tlu. Isto vazi za potrebu jasnog i trajnog obelezavanja vojnickih grobalja i stratista.

Mrtvi vojnici i druge zrtve rata, koji su - kako se cesto kaze - svoje nevine zivote polozili na oltar Otadzbine, predstavljaju veci deo aktivnog nacionalnog kolektiva, onako kako ga prikazuje nacionalno-ratnicki mit

Mrtvi vojnici i druge zrtve rata, koji su - kako se cesto kaze - svoje nevine zivote polozili na oltar Otadzbine, predstavljaju veci deo aktivnog nacionalnog kolektiva, onako kako ga prikazuje nacionalno-ratnicki mit. To potvrdjuje i ideja, rasprostranjena posebno u Srbiji, da su grobovi najbolji medjasi granica nacionalne drzave. Zivi Srbi su, kako je to formulisao Matija Beckovic, samo "ostaci zaklanog naroda". Slicnu ideju sadrzi i pesma pod naslovom "Hrvatskoj majci", objavljena u Hrvatskom vjesniku iz Vinkovaca (od 3. 07. 1994), u kojoj Majka Hrvatska razgovara sa mrtvim hrvatskim vojnicima pobijenim u Blajburgu, koji u savremenom hrvatskom nacionalnom mitu ima istu ulogu kao Jasenovac u srpskom:

Na tisuce Hrvatskih Vojnika
Zovu Majku "Draga nasa Mati",
Glas se cuje ispod Spomenika:
"Poklani te sad mole Hrvati".

Svi ovi primeri pokazuju da se likovi nasih savremenih balkanskih ratnika (a mozda i nekih drugih) ne mogu svesti na doduse upadljive i, u nekim tekstovima koji imaju ulogu neposredne ratne propagande, posebno naglasene crte virilnosti. Te crte ostaju zapravo na povrsini ovih likova i cak su u direktnoj protivurecnosti sa drugim karakteristikama junaka, koje od njih prave muskarce s dusom devojke ili nevine decake, sinove Domovine ili bar muskarce ritualno uvedene u status vojnickog celibata. A te osobine podvucene su crnim, jer se u krajnjoj liniji povezuju u glavnu ulogu ratnika kao mrtvog junaka. Tako eksplicitna i povrsna virilna seksualnost ratnika ustupa mesto jednoj morbidnoj slici na kojoj vidimo da je nasem danasnjem ratniku Vitezu od Devojke mnogo bliza Smrt. Lukavstvo ratne propagande upravo je u tome sto odustajanje od zivota, od seksualnosti, da bi se sluzilo nezajazljivom Molohu nacionalne drzave, prikazuje kao nesto eroticno.

Republika br.145-146 1-31. avgust 1996.